Ko će biti balkanski De Gol i Adenauer

Ovaj dokument smatra se osnovom francusko-nemačkog pomirenja, a time i uspostavljanja francusko-nemačkog motora koji je Evropu učinio stabilnom i prosperitetnom i usmerio je na put integracije. On je, ujedno, i primer pomirenja i izgradnje poverenja izmedju dve zemlje, koje su tokom istorije nekoliko puta ratovale jedna protiv druge i kojima je nepoverenje postalo lakši i prirodniji izbor od saradnje.

Ugovor o prijateljstvu proizašao je iz ruševina Fušeovog plana, koji je predvideo institucionalni okvir za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku, kao i saradnju u oblastima kulture, obrazovanja i nauke. Inspirisan De Golovom idejom „Evrope koja pripada Evropljanima“, a ne, kako je to izgledalo tokom Hladnog rata, da bude talac supersila, ali i njegovim razumevanjem da je Evropskoj ekonomskoj zajednici potreban širi okvir saradnje u političkim i bezbednosnim stvarima, plan je ponuđen tadašnjim članicama EEZ. Pošto je bio zamišljen na osnovama međuvladine saradnje, a ne, kao EEZ, na osnovu supracionalizma, odnosno odricanja dela suvereniteta u korist stvaranja zajedničkih, nadnacionalnih institucija, manje članice se nisu osećale spremnom da ovakav predlog podrže jer nisu smatrale da ima dovoljno garancija koje ih štite od dominacije velikih. Plan, koji je izradio komitet predvođen francuskim ambasadorom u Danskoj, čije ime je i poneo, propao je početkom 1962. i pored nepokolebljive podrške nemačkog kancelara. De Gol je uspeo da spasi institucionalizovanu saradnju Francuske i Nemačke iz ruševina predloga. U Ugovoru o prijateljstvu i pomirenju, strane su se obavezale da se međusobno konsultuju pre donošenja bilo kakve odluke, o svim pitanjima iz domena spoljne politike, sa idejom postizanja približne pozicije.

RUŽIČNJAK I RUŽE

Suština Povelje je u uvođenju redovnih susreta šefova država i vlada Francuske i Nemačke (najmanje dva puta godišnje, danas je to dva puta mesečno), redovnih susreta ministara spoljnih poslova i saradnje diplomatskog osoblja, kao i redovnih susreta ministara odbrane, obrazovanja i omladine. Formirana je i međuministarska komisija, čiji je zadatak bio da prati i koordiniše saradnju i o tome izveštava vlade dveju zemalja – danas su koordinatori ministri za evropske poslove.

Iako je za Adenauera Povelja bila simbol francusko-nemačkog pomirenja i dogovora, što je smatrao važnim delom svog političkog nasleđa, raspravu o ratifikaciji u Bundestagu obeležila je kontroverza. Većina poslanika iz kancelarove Hrišćansko-demokratske unije glasala je, zajedno sa opozicionim socijaldemokratama, za uvođenje odredbe o potrebi jačanja odnosa sa SAD, Velikom Britanijom i NATO. Razočarani De Gol komentarisao je da su ugovori poput devojaka i ruža – vrednost koju imaju ne traje duže od svežine ruže i mladosti devojke. Posle intervencije posvećenog Adenauera, zaključak je ovako preinačio – iako ruže ne traju dugo, ružičnjaci, ako ih neko neguje, jesu mnogo dugotrajniji.

Zašto je ova povelja toliko važna, kada se ima u vidu da su i sami potpisnici već prilikom ratifikacije posumnjali u njenu vrednost, a druge evropske zemlje je nisu smatrale dobrom osnovom budućeg povezivanja? Uvođenjem obaveznih sastanaka, Povelja je razgovor učinila neizbežnim, bez obzira na odnose francuskog predsednika i nemačkog kancelara trenutno na vlasti. Neki od njih imali su bliže i harmoničnije odnose, poput potpisnika Povelje, ali ih je sve obaveznost viđanja i otvorenog razgovora dovodila u situaciju da saslušaju, pokušaju da razumeju jedni druge – posle De Gola i Adenauera, uspostavljenu praksu nastavili su Žorž Pompidu i Vili Brant, nastavili i produbili Žiskar d Esten i Helmut Šmit, zatim Fransoa Miteran i Helmut Kol, Angela Merkel i Nikola Sarkozi, odnosno danas Fransoa Oland. Odnose nekih je opredeljivalo članstvo u političkim porodicama, drugih bliskost ili različitost ljudskog ili političkog senzibiliteta, kod trećih su pak okolnosti bile presudne. Sve to znači da saradnja nije uvek išla samo uzlaznom linijom. Ali, lideri dveju zemalja uvek su joj pridavali izuzetnu važnost. To se naročito primećivalo u kriznim periodima, kada je obaveznost susreta i odgovornost koju ovakvi susreti nose, uz svest da novinari iščekuju kraj sastanka želeći da čuju da je nešto dogovoreno, uvek delovala kao pritisak da se čine kompromisi i dođe do rešenja.

TEMELJ POVERENJA U MODERNOJ EVROPI

Politička saradnja na svim nivoima postala je mnogo jača zahvaljujući predviđenim mehanizmima, stvarajući time temelj poverenja na kome je postalo moguće graditi i jačati odnose Francuske i Nemačke, ali i dalje jačati Evropu. Obim saradnje je proširen, stvorena su nova tela za saradnju na visokom nivou u oblastima odbrane kulture, životne sredine, ekonomije i finansija. Redovni samiti su pretvoreni u ministarski savet, u kome učestvuju članovi obeju vlada. Stalni dijalog omogućavaju i česte razmene državnih službenika – u kabinetu francuskog premijera i ministra spoljnih poslova, recimo, ima nemačkih diplomata.

Dalekovido je bilo i stavljanje naglaska na mlade u ohrabrivanju bilateralne saradnje – ne samo kroz predviđanje redovnih sastanaka ministara za obrazovanje i omladinu, već i formiranjem Francusko-nemačke kancelarije za mlade, koja je omogućila razmenu oko osam miliona mladih, kroz preko 300.000 programa. Uz razmenu mladih, istraživača, umetnika, podsticano je i bratimljenje gradova i regiona, zajednički medijski projekti, poput francusko-nemačkog TV kanala Arte ili poslovni, poput Airbusa, ili nastupa u međunarodnim organizacijama, kakav je 2009. bila zajednička organizacija NATO samita. Pokrenuta je, i to od strane srednjoškolaca, inicijativa za štampanje jedinstvenih istorijskih udžbenika, kako bi se smanjile predrasude koje izaziva međusobno nerazumevanje. Korišćenje osnovnih mehanizama predviđenih Poveljom, ali i dopunjavanje novim, u pravoj meri je saradnju ove dve zemlje pretvorilo u ružičnjak, čija vrednost traje mnogo duže od svežine pojedinog cveta – vrednost današnje saradnje između ove dve zemlje koje zajedno čine više, manje trećinu evropskog bruto društvenog proizvoda (37%), budžeta (36%), stanovništva (33%), glasačke snage (31%), najbolja je potvrda politika dvojice lidera koji su je potpisali.

S druge strane, iako su druge članice Evropske ekonomske zajednice 1962. odbacile Fušeov plan, smatrajući da uvodi mogućnost dominacije velikih radije nego ravnopravniju zajednicu u kojoj se svaka zemlja odriče dela suvereniteta u korist zajedničkih institucija koje predstavljaju i male i velike, pokazalo se da je Povelja, proizašla iz neuspeha plana, doprinela i jačanju integrativnih procesa unutar EEZ, i to baš omogućavanjem inicijativa koje su proširile oblasti gde preovlađuje prenos suvereniteta, a nauštrb klasične međuvladine saradnje. Takve inicijative su bile, recimo, rad D Estena i Šmita na postavljanju osnova za monetarnu uniju kroz formiranje Evropskog monetarnog sistema, ili saradnja Miterana i Kola u ostvarivanju jedinstvenog tržišta 1986, Evropske unije 1993. i jedinstvene monete. Ili, skoriji primer saradnje Merkel i Sarkozija, koji je bio presudan za uspostavljanje Fiskalnog pakta ili Evropskog mehanizma stabilnosti, kao načina borbe protiv krize u evrozoni.

Evropska integracija često se pominje kao model prevazilaženja neprijateljstava i nasleđa ratova koje je iz njih proizašlo u regionu Zapadnog Balkana. U okviru tog modela, izgradnja odnosa poverenja i savezništva između bivših neprijatelja, videli smo, bila je ključan korak, i to kako za bilateralne odnose, tako i za šire integrativne procese. Odnosi u našem regionu danas su mnogo bolji nego što su bili i mreže saradnje mnogo je sveobuhvatnija. Ali, i dalje, i u to smo imali prilike da se uverimo, ovi važni odnosi mogu postati talac ličnog i susreti mogu izostati. A ako nema susreta i razgovora, nema ni rešavanja problema – nismo još razrešili ni one koji su nam ostali iz prošlosti, a svakako imamo puno toga da razgovaramo i o budućnosti. Recimo, sa Hrvatskom, čiji je premijer ovih dana posetio Beograd, imamo teme od granica, imovine, pa do promene režima trgovinskih odnosa koju će ulazak Hrvatske u EU i izlazak iz CEFTA doneti. Najčešće pitanje tokom ove posete, bilo je – ko kome više treba, mi Hrvatskoj da EU pokaže „čist zdravstveni karton“ u odnosima sa susedima ili oni nama, pošto u EU ulaze pre nas i o nama će odlučivati. Pravi odgovor je da smo mi potrebni jedni drugima, jer su nas geografija i istorija uputili jedne na druge. Važno je da lideri tu odgovornost prepoznaju i da redovnim susretima, ali i podsticanjem različitih drugih oblika saradnje, stvaraju atmosferu u kojoj je prirodnije probleme rešavati nego ih ostavljati nerešenim.

Rešenja uspostavljena Jelisejskom poveljom daju dobar osnov za razmišljanje, a mnoga od njih su već i pominjana ili čak primenjena u kontekstu saradnje na zapadnom Balkanu. Lideri će se menjati, ali potreba da se rešavaju problemi uvek će biti tu. Sve što vodi češćem susretanju, boljem razumevanju i izgradnji poverenja doprineće njihovom rešavanju. Zato me uvek začudi što, kada se pominju imena svetskih političara čijem političkom nasleđu teže naši politički predstavnici, nikad ne čujem da su to De Gol ili Adenauer.

Autorka je članica Predsedništva DS i predsednica skupštinskog Odbora za evropske integracije