Ko će pobediti u otvorenom sukobu Vučićeve vlasti i crkve?

Da li bi se na stranu monaha svrstali svi koji su na predsedničkim izborima 2017. bili za Sašu Jankovića, Luku Maksimovića, Vuka Jeremića, kao i oni koji su za „SNS“ ali sa Tomislavom Nikolićem? Da li bi Vučić ipak dobio većinu, budući da je na društvenim mrežama monah Sava izložen serijskim uvredama onih koje zove „nesrećni botovi“. I još više na „Pinku“ – TV stanici koju je Vučićeva vlast postavila kao glavno poprište političke borbe. „Pink“, a ne parlament Srbije, jeste prava mera javne scene koja je dozvoljena pod naprednjacima. I ovih dana je postalo dozvoljeno da se monah proglašava izdajnikom Srbije, a istovremeno u prištinskim medijima označen je kao švercer deterdženta i mašina za mužu krava, i kao pop koji je blagosiljao ubicu Arkana.

Kako i zašto je monah sa par tvitova i objava na „Fejsbuku“ postao mnogo više od lidera opozicije – idejni vođa otpora Vučiću i njegovom establišmentu? Nije samo do Save ili kako „Pink“ insistira na svetovnom imenu, Dragutina Janjića. Niti je razlog u tome što je iguman „Visokih Dečana“ na dnevnoj bazi saopštavao stav „Srpske pravoslavne crkve“ o Kosovu. Crkve, za koju građanski krugovi u Beogradu tvrde da će uvek biti nazadna, uvek protiv napretka i ljudskih sloboda, ali koja se ipak o Kosovu mora nešto pitati – tamo su njeni najvažniji i najstariji hramovi. U narodu najpoznatije predstavnice građanskih krugova Nataša Kandić i Sonja Biserko ovoga puta svrstane su uz monaha. Prema „Pinku“, stavovi su im identični – protivljenje podeli Kosova.

Zašto je dakle Vučić uzeo monaha za protivnika? Posebno zašto, ako svaki put kad negativno govori o njemu, Vučić izgubi hiljadu glasova, izmerio mu to „Ipsos“ ili ne? Da li je propagandna mašina predsednika Srbije mogla da oćuti i tako spusti priču ispod nivoa vidljivosti, i ako nije, zašto? Odgovor nije samo psihološki. Prema toj psihološkoj glasini, Vučiću jako teško pada predstojeći sporazum sa Kosovom, jer se tome izričito protive njegovi politički očevi Vojislav Šešelj i Tomislav Nikolić. Zato mu je navodno potrebna pobuna protiv nekog jakog autoriteta, kako bi prevazišao taj problem. Međutim, nema veće besmislice od te glasine. Vučić je svoje političke očeve Nikolića i Šešelja dobro zbrinuo iza scene, koliko god da im je uzeo moć, i oni će morati da ga u javnosti podrže.

Vrlo je raširena zabluda kojoj podležemo da kod Vučića ima više psihologije nego politike, naprotiv potpuno je obrnuto. I sukob sa Savom Janjićem nije ni psihološki, a ni ideološki. To je prvi definitivan politički znak u kom pravcu dalje Vučić namerava da vodi Srbiju i svoju vlast. Sve dosad bile su otvorene dve mogućnosti. Jedna je da vlada po ugledu na Vladimira Putina. Sve veći procenti glasova koji „SNS“ dobija na izborima, posebno lokalnim, svedočili su o tome da on teži tom putinovskom rezultatu od oko 70 odsto. Međutim, ključni pokretač Putinove vladavine je patriotski identitet – odbrana Rusije od Zapada. Da bi tako vladao, Vučić bi morao da povuče neki potez sličan aneksiji Krima iz 2014. Druga mogućnost je da vlada kao Milo Đukanović u Crnoj Gori. A ključni pokretač Đukanovićeve vladavine je identitet otklona ili odvezivanja – od Srbije. Osnova Đukanovićevog vladanja je izgradnja novog crnogorskog identiteta. I on taj identitet gradi u sukobu sa „Srpskom pravoslavnom crkvom“, otvorenim verbalnim ratom sa vladikom Amfilohijem i sličnim postupcima, u kojima ima sličnosti sa sadašnjim sukobom Vučića i Save Janjića.

Vučić naravno nije Milo Đukanović, pa ne može da se otkloni od Srbije, ali može od Rusije. Pitanje Kosova je u isto vreme za Srbiju i pitanje savezništva sa Rusijom. U postkosovskoj stvarnosti, posle nekog sporazuma Beograda i Prištine, koji bi po strani ostavio kosovsku nezavisnost, Vučić bi mogao da gradi novi zapadni identitet Srbije, i u zavisnosti od uspeha, da uvodi zemlju u „NATO“. Taj novi politički proces koji bi zamenio kosovski i kojim bi on upravljao doneo bi mu ne jedan mandat na vlasti, kako tvrdi opozicioni Vuk Jeremić, već više mandata. Ako se prate Vučićeve izjave, u njima ima mnogo neskrivenih poruka da je spreman da menja srpski politički identitet. Od najsvežije izjave da nam je potrebno „novo prosvetiteljstvo“, do već ritualnog ponavljanja da mnogi nisu razumeli reformatora Zorana Đinđića.

Dalje, taj novi politički proces koji bi zamenio kosovski, mogao bi uspešno da se odvija samo pod određenim uslovima. Vučić mora da izađe kao istorijski pobednik, a to je moguće samo ako se desi neki događaj koji bi se mogao predstaviti kao istorijski. U ovom slučaju, to je podela Kosova, nakon čega je sledeći korak ujedinjenje albanskog dela sa Albanijom, a severnog sa Srbijom. Mada su priče o podeli Kosova delovale nerealno, a još nerazumniji nagoveštaji da bi i južni delovi Srbije mogli biti uključeni u aranžman, to je dubinska geopolitička promena, potrebna Vučiću. U tom slučaju on nastupa kao partner Edija Rame i Tirane, i kao neko ko je iznad Prištine i kosovskih lidera.

Za takav nastup njemu je potrebna i potpuna kontrola Srba na terenu. Otuda pismo deset kosovskih gradonačelnika javnosti u kojima najavljuju da će posećivati Vučićeve protivnike po kućama. Nije stvar u sumanutosti, nego u tome da Vučiću ne treba neka samoproglašena Republika Srpska Krajina, a još manje neka skupština na Palama, gde bi on poput Slobodana Miloševića ubeđivao nekog Radovana Karadžića da prihvati neki međunarodni plan. Vučić je već uspostavio potpunu kontrolu Srba na terenu, bilo da drži Dodika čvrsto uz sebe, bilo da poslanici njegove „Srpske liste“ drže vladu Ramuša Haradinaja, a oni pod njegovim uticajem vladu Andreja Plenkovića u Zagrebu. Ko se tome protivi poput Save Janjića mora biti politički slomljen i to bez obzira na sve, pa i na to što je sam samcat vodio uspešnu internet kampanju protiv prijema Kosova u „Unesko“. Konačno, čemu sve to? Posle kosovske nezavisnosti, zapadni partneri bi možda mogli da uskrate podršku Vučiću procenjujući da bi im bolji saveznik u Beogradu bio neki drugi. I zato se Vučić i tu razlikuje od Mila, u njegovoj kontroli za opoziciju ne postoji mesto.