Ko će pre da uništi reke Zapadnog Balkana?

”Reke na Balkanu su potpuno fascinantne“, kaže Ulrih Ajhelman: „Ne možete ih uporediti sa rekama drugde jer su nedirnute, a toliko različite. Počev od divljih reka u Albaniji, preko Save sa velikim plavnim šumama, do vodopada i kristalno čistih potoka”.

Ulrih Ajhelman je direktor međunarodne organizacije za zaštitu reka RiverVoč. On se divi rečnim tokovima na području od Slovenije do Grčke kao jedinstvenom prirodnom bogatstvu koje još nije uništeno. Pitanje je samo u kojoj meri su određeni krugovi na Zapadnom Balkanu toga svesni.

Jer, oni su na najboljem putu da to bogatstvo žrtvuju – u ime „čiste i obnovljive energije“ i usklađivanja sa EU standardima u toj oblasti. Planirana je izgradnja oko 3000 novih brana na balkanskim rekama, a samo u Srbiji je identifikovano 856 lokacija za podizanje mini-hidrolektrana snage do 10 MW.

Lokalne zajednice negoduju. Ekosistemi se urušavaju, a stručnjaci upozoravaju da će usled već prisutnih klimatskih promena vode biti sve manje, a sunca sve više. No, kada je reč o obnovljivim izvorima, Balkan se i dalje fokusira na – hidroenergiju.

Zašto?

”Hidro-lobi je najstariji i najumreženiji lobi na svetu kada je u pitanju energetika. Dobro su povezani sa politikom, a tako je bilo još i u Titovoj Jugoslaviji. Ta, već tradicionalna, mreža obuhvata investitore, hidrokompanije, kompanije koje grade turbine, velike banke, građevinske kompanije..”, objašnjava Ajhelman.

Veliki probem je korupcija

On navodi da je početkom dvehiljaditih, odmah po uspostavljanju stabilnosti nakon sukoba iz devedesetih godina, hidro-lobi na Zapadni Balkan doveo finansijske institucije kao što su Evropska banka za obnovu i razvoj ili Evropska investiciona banka koje već decenijama tradicionalno finansiraju hidroenergetiku. Pored njih prisutne su i mnoge komercijalne banke, a hidroenergija u regionu u najvećoj meri se finansira kroz subvencije države koje plaćaju sami građani kroz račune za struju.

Samo u Srbiji je od 2013 do 2017. godine kompanijama koje proizvode struju iz malih hidroelektrana ukupno isplaćeno više od 58 miliona evra iz državnih subvencija. Ajhelman ocenjuje da je u regionu tako stvoren ”miks tradicionalnih mreža i najbolji način za korupciju i pravljenje novca”.

”Kada gradite branu, bilo veliku ili malu, potrebno je mnogo betona i građevinskih radova. To obično podrazumeva izgradnju prilaznih puteva, tunela, vodovoda. U pitanju je skup posao gde je  teško nadgledati stvarne troškove”, objašnjava direktor organizacije RiverVoč.

On kaže da je korupcija veliki problem na Balkanu i da je teško dokaziva. Kao jedan od primera navodi Albaniju gde je, kako kaže, najviše konsecija za hidroenergetiku dato baš u izbornoj godini: ”Hidroelektrane se tako daju kao poklon nekome ko je bio podrška tokom izborne kampanje. To je  isto kao davanje miliona u novcu”.

Hidroelektrane malog kapaciteta niču po regionu bez reda i plana, a rečni ekosistemi zato umiru, dolazi do veštački izazvanih poplava i ugrožavanja zdravlja ljudi zbog narušene prirodne filtracije podzemnih voda.

Kakva je uloga EU u betoniranju balkanskih reka?

Zbog situacije oko izgradnje malih hidroelektrana na Zapadnom Balkanu i svega što okružuje tu priču DW se obratio i Evropskoj komisiji koja je nadležna za procenu i podršku u procesu evrointegracija i usklađivanja Zapadnog Balkana sa EU standardima u svim oblastima – pa i u oblasti energetike, zaštite životne sredine i povrh svega vladavine prava.

U Briselu kažu da pažljivo prate događanja u regionu oko izgradnje i uticaja hidrolektrana malog kapaciteta, ispod 10 MW. Navode da je nedavna studija o ”Regionalnoj strategiji za održivu hidroenergiju na Zapadnom Balkanu” procenila da 50 najvećih hidroelektrana u regionu Zapadnog Balkana proizvodi 95 odsto hidroenergije a da udeo 200 malih hidroelektrana obezbeđuje tek preostalih 5 procenata.

”To ukazuje na činjenicu da je uloga malih hidroelektrana na ukupnu proizvodnju energije ograničena, a da pritom uticaj na prirodu može biti nesrazmeran”, kaže portparol Komisije za DW.

Evropska komisija zato smatra da bi regionalni projekti na Zapadnom Balkanu trebalo da se fokusiraju na obnavljanje već postojećih velikih hidroelektrana, a da se samo u ograničenom broju slučajeva razmotre velike grinfild opcije (investiranje u potpuno novu kooji tek treba da se preuređuje, bez korišćenja postojeće infrastrukture).

Takav koncept bi trebalo da bude usklađen sa najbojim međunarodnim praksama i postojećim EU standardima, uključujući i one koji se odnose na životnu sredinu.

”U svakom slučaju EU ne finansira izgradnju infrastruktura koje su tržišno pokrivene”, izričiti su u Briselu.

Evropska komisija kaže da je kroz Investicioni okvir za Zapadni Balkan obezbedila podršku za razvoj drugih obnovljivih izvora energije kao što je prva farma vetrenjača u Severnoj Makedoniji, a da je za programe podrške merama za jačanje energetske efikasnosti u regionu izvdvojeno gotovo 80 miliona evra.

”Finalna odluka o načinima za dobijanje energije, prioritetnim investicijama i potencijalnim subvenicijama je na relevantnim institucijama na Zapadnoim Balkanu”, zaključuje portparol EU u razgovoru za DW.

Hidroenergija: da, ali – po propisima

U organizaciji ”RiverVoč” pozivaju Evropsku komisiju da se pored istraživanja i preporuka proaktivno pozabavi ovim problemom, ali i da razjasni dileme oko toga gde traži više obnovljivih izvora energije, a gde očekuje zaštitu prirode.

Na Zapadnom Balkanu trenutno se nalazi 8 od 10 elektrana na ugalj koje najviše u celoj Evropi zagađuju životni prostor, a 16 termoelektrana u regionu zagađuju prostor isto koliko i 250 termoelektrana u ostatku Evrope.

Region ima obavezu da poveća udeo čistih i obnovljivih izvora energije, ali to mora da se radi planski i u skladu sa propisima. U evropskoj kancelariji organizacije za zaštitu prirode ”Nejčer konzervansi” ključ za rešavanje energetsko-ekološke dileme na Zapadnom Balkanu vide u boljem i sveobuhvatnijem strateškom planiranju energetskog sektora i stvaranju uslova za više investicija u solarnu i vetroenergiju – dva najmanje štetna načina za stvaranje energije čiji je potencijal u regionu i dalje neiskorišćen.

”Hidroenergija će svakako nastaviti da igra značajnu ulogu, ali je za održiv razvoj ovog sektora neophodno pažljivo sagledavanje uticaja na životnu sredinu i lokalne zajednice“, kaže Dragana Mileusnić. Ona je u pomenutoj organizaciji zadužena za programe za Jugoistočnu Evropu: „Ključ leži u odabiru lokacija za nove energetske objekte, tako da oni imaju najmanji negativni uticaj na prirodu i ljude. Kompromis se može naći i tako što će najvrednije reke biti stavljene pod trajnu pravnu zaštitu, kao što je slučaj sa Sočom u Sloveniji”.

Mileusnićeva naglašava da regulativa EU o državnoj pomoći u oblasti životne sredine i energetike podrazumeva prestanak davanja subvencija na način na koji se to daje na Zapadnom Balkanu i prelazak sa sistema fiksnih cena koje dobijaju proizvođači hidroenergije na tržišni model koji je zasnovan na tenderima odnosno aukcijama.

”Na tome Energetska zajednica dosta inistira i gura sve zemlje Balkana da pređu na sistem aukcija, ali se vlasti u regionu i dalje opiru i to zbegavaju”, kaže Dragana Mileusnić.

Trenutno stanje u gotovo svim zemljama Zapadnog Balkana je takvo da investitor uz odobrenje države gotovo bilo gde može da izabere lokaciju za gradnju malih hidroelektrane, bez prethodne izrade potrebne analize ekoloških uticaja ili da razgovara sa lokalnom zajednicom. U organizaciji ”RiverVoč” kažu da je na snazi potpuna ignorancija i loša primena postojećih zakona. Zato i najavljuju pokretanja sudskih procesa.

”Preteruju“, smatra Ulrih Ajhelman, „jednostavno preteruju u svemu. Način kako pišu procene uticaja i razgovaraju sa lokalnim zajednicama je tako primitivan da ga je na legalnoj osnovi lako oboriti. Ti procesi se već vode u slučajevima Severne Makedonije i BiH, a Srbija je sledeća na redu”, zaključuje Ulrih Ajhelman.