Održivi razvoj i zagađenje u Srbiji: Ko dobija, a ko gubi

Samo dan pre toga, ona je bila u Abu Dabiju, na otvaranju najvećeg skupa posvećenog održivom razvoju, gde je pitanje smanjenja zagađenja jedna od najvažnijih tema ovog, jednog od najvećih svetskih događaja ovog tipa, Nedelji održivog razvoja koja traje od 11. do 18. januara u Abu Dabiju.

Događaj je podeljen u nekoliko izložbenih celina posvećenih energiji, vodi, „pametnim gradovima“, solarnoj energiji, ekološkom rukovanju otpadom i osvetljenju.

Pored njih, održavaju se desetine konferencija, panela i rasprava uz učešće vodećih svetskih eksperata u svakoj od ovih oblasti.

Smanjenje emisije gasova direktno je povezano s potrošnjom „karbonskih“ energenata, uglja, nafte i gasa.

Za zemlje koje žive od njih, recimo od nafte i gasa, poput većine arapskih država, to je sudbinsko pitanje i pitanje opstanka.

NJihovo postojanje zavisi od nafte i gasa i zbog toga je suočavanje sa emisijom gasova i ugljenika, egzistencijalno pitanje za sve njih.

Porast izgradnje i upotrebe kapaciteta energije iz „obnovljivih izvora“ globalni je trend koji ove države nastoje da prate svom snagom, a Ujedinjeni Arapski Emirati su veoma ponosni na činjenicu da su upravo oni šampioni razvoja energije iz obnovljivih izvora.

Direktor nacionalne naftne kompanije ADNOC i ministar u vladi Emirata, inače zadužen za saradnju sa Srbijom, šeik Sultan Al DŽaber, očekuje rast energetske tražnje od 30 odsto u naredne dve decenije.

To je postotak koji ne može da se zadovolji jednim jedinim energetskim izvorom i glavna prepreka smanjenja emisije štetnih gasova.

Vodeća energetske kompanija AMEA power, kojoj je na čelu jedan od vodećih investitora u zemlji, Husein Alnuis, intenzivno investira u obnovljive izvore energije u region i Africi.

„Mi gradimo solarne elektrane u Burkini Faso, Čadu, Keniji, Maliju, Nigeru, Sijera Leone, Ugandi, Zambiji, Togu, Jordanu i Egiptu. U Egiptu je investirala tri milijarde dolara u elektranu na ugalj koja će imati potpunu ekološku zaštitu emisije štetnih gasova i po tome će biti jedinstvena u svetu. Svi projekti se ostvaruju u saradnju sa Međunarodnom agencijom za obnovljivu energiju (IRENA) i ukupnog su kapaciteta od 7 000 megavata i vrednosti od preko 10 milijardi USD“, kaže Alnuis.

Između Emirata i Srbije, postoje, naravno, brojne razlike, ali su uzročnici uvećane emisije ugljenika i gasova u hemisferu svuda isti: potrošnja uglja, nafte, automobili na dizel i drva.

Zimi je sve ovo u Srbiji i na Balkanu vidljivije, nego drugim godišnjim dobima, ali jedna te ista stvar događa se u svako doba godine.

Madžid DŽafar je objasnio da su Emirati uspeli da zamene upotrebu dizela u svojim centralama i umanje emisiju ugljenika od 35 miliona tona.

To je ekvivalent kao kada dve godine nijedan automobil ne bi izašao na ulice Emirata.

Emirati planiraju da ovo dostignuće dupliraju u ovoj deceniji.

Zamena uglja gasom ima „sto puta veći uticaj nego uvođenje električnih automobile u smanjenju zagađenja“, kaže DŽafar.

Smanjenje emisije i zagađenja, jedan je od Milenijumskih ciljeva održivog razvoja UN, dokumentu koji je usvojen 2005. a „ubrzan“ posebnim zasedanjem u 2013. godini.

U procesu „dekarbonizacije“, razvijeno je nekoliko scenarija, nazvanih SDS, (scenariji održivog razvoja – Sustainable Develepment Scenario) koji prate ulogu nafte i gasa.

Tako je scenario Međunarodne agencije za energiju predvideo potražnju za tečnim gorivima od 66,7 miliona barela dnevno u 2040, što je 30 odsto ispod nivoa iz 2018. godine.

Zaokret će biti mogućan zbog značajnog porasta upotrebe električnih automobile, energetske efikasnosti, biogoriva i hidrogena.

Predviđa se da potražnja za gasom 2040. bude na nivou 2018. oko 3,9 milijardi kubnih metara godišnje.

Sada postoji ogromna disporporcija geopolitičke situacije i tržišta nafte, kaže direktor Međunarodne agencije za energetiku, Fati Birol.

„Tokom 2019. cena barela nafte je oko 63 dolara. Za to vreme, Venecuela, jedan od najvećih proizvođača nafte, skoro da je kolabirala u proizvodnji. Iran je početkom godine izvozio 2.5 miliona barela dnevno, a sada na kraju samo 0,3 miliona barela. Imali smo velike krize, napad na postrojenja nafte Aramco i skorašnje ubistvo iračkog generala koje je dovelo do ogromne krize u regionu naftnih proizvođača. Ne računam Libiju, Nigeriju i druge zemlje. Da se u prošlosti dogodila samo jedna od ovih stvari, imali bismo ogroman skok cena nafte. Sada se skoro ništa ne događa“, ukazuje Birol.

To je mogućno zbog promene strukture energetske potrošnje.

Pre 100 godina, u 1919. u svetskoj energetskoj potrošnji, dominirali su ugalj i drvo.

Tu vrstu društva opisali su Čarls Dikens i Emil Zola.

Nafta je 1950. postala dominantna. Venecuela je tada bila glavni svetski snabdevač i proizvodila je dva puta više nafte, nego danas.

Bliski istok postaje 1974, posle velike naftne krize, rata između Egipta i Izraela i pojave „petrodolara“, najveći svetski proizvođač.

Od 2000. godine, prirodni gas i nuklearna energija beleže stalni porast udela u svetskoj potrošnji energije. Zahvaljujući Kini i Indiji, obnovljive energije postaju veoma važni na tržištu.

Glavni pokretač tražnje za gasom u svetu je Kina.

Danas je energetska potrošnja je 65 odsto viša nego 2000 godine.

Potrošnja uglja raste, što je veoma važno kada je reč o klimatskim promenama.

Istovremeno, udeo Azije u potrošnji uglja je skoro 80 odsto.

Ugalj danas dobija „kriminalizovanu reputaciju“ u energetici poput one koju su imale cigarete u kada je počinjala kampanja protiv pušenja, kaže Birol.

Elektrane na ugalj proizvodne i emituju najviše ugljen dioksida i štetnih materija. Ali, situacija nije tako jednostavna.

Kada su u Evropi, recimo u Nemačkoj, odlučili da uklone elektrane na ugalj, one su bile stare preko 40 godina, na kraju ekonomskog veka i već su otplatile investicioni novac i bile amortizovane.

Elektrane u Aziji i Africi su „mlade“, u proseku tek oko 11 godina.

U Evropi, one su korišćene u potrošnji višeg standard, televizora, zamrzivača, usisivača…

U Aziji, one su pitanje egzistencije, a ne luksuza.

Mi i danas imamo skoro 900 miliona ljudi u svetu, bez pristupa električnoj energiji.

Ko sada može da kaže da ih je potrebno zatvoriti zbog globalnih klimatskih promena i da bi bio dobar globalni građanin?

Birol stoga kaže, da ne misli da je „pošteno da idem u Aziju i da im tražim da zatvore svoje elektrane“. One su u Evropi zatvaraju polako, ali sigurno. Ne mogu sve države da budu u istom košu, iako 80 odsto emisije štetnih gasova dolazi iz energetskog sektora.

Ne treba, međutim, ovo sve uzeti samo idealistički.

Iza svih energetskih odluka postavlja se pitanje „ko dobija, a ko gubi“, tako da se iza svake odluke nalaze snažne interesne grupe i lobiji, koji su, zasigurno, najsnažniji u svetu, kada je reč sredstvima kojima raspolažu i dugoročnim ciljevima koje proizvode.

Iza afirmacije „obnovljivih izvora“, nalazi se, pored ostalih, izuzetno moćni „nuklearni lobi“.

Direktor italijanskog energetskog koncerna SCAN, Marko Alvera, tako ukazuje da su ugalj i gas povezani tako što su proizvođači uglja istovremeno i najveći uvoznici gasa.

Pritisak na eliminisanje uglja je veoma snažan. Tako se navodi da bi zaokret od uglja ka gasu umanjio emisiju štetnih gasova od 6 milijardi tona. Godišnje se na obnovljive izvore troši 300 milijardi evra. U poslednjoj deceniji potrošeno je 2,5 triliona evra, ali emisija ugljen-dioksida raste.

Direktorka Evropske banke za obnovu i razvoj, Nandita Paršad, eliminisanje ugljen-dioksida ilustrovala je Južnim gasnim koridorom, kojim se predviđeno da se azerbejdžanski gas transportuje u južnu i jugoistočnu Evropu.

Najvažnije zemlje na tom putu su Turska, Grčka, Albanija i Italija.

„Ovo je prilika da se gas dovede u jugoistočnu Evropu i na Balkan, u zemlje koje su veoma zavisne od uglja i da se tim zemljama pomogne da naprave zaokret od uglja ka gasu“, kaže ona.

EBRD je napravila „konzervativni proračun“ koji je pokazao da će zamena uglja gasom u zemljama na ruti ovog gasovoda umanjiti emisiju ugljen dioksida za 20 miliona tona godišnje.

Tokom nedelje, održan je i poseban panel o povezivanju „energetske diversifikacije“ i „dekarbonizacije“ u istočnoj Evropi, koja bi trebalo da utiče na stvaranje alternativnih koridora i snabdevača, čime bi se kumulativno uvećala energetska bezbednost i smanjila emisija štetnih gasova.