Ko hoće, a ko neće

Prošle smo nedelje pisali o pravilima za ulazak u EU kao i o slobodi izbora dali to neka zemlja prihvata ili ne, pa time odlučuje o tome da joj Unija možda ne treba.

Treba znati, da EU nije nikakva obećana zemlja niti asociacija koja će nam preko noći omogučiti dobar život, veće plate i bitno bolji standard.

Da je to tako, u Uniji sve države bile bi jednako bogate, Bugari bi imali plate ko Nemci i slično.Toga nema.

Ulazak u EU je svim zemljama, koje su dosad ušle u nju, doneo nešto drugo.

Pre svega bolje mogućnosti da dostignu svoje ciljeve, a sa druge strane (a to je posebnog značaja za sve nas, koji dolazimo iz bivših socialističkih zemalja) nove radne navike, bolju organizaciju rada i kontrolu briselskih institucija koje odmah vide dali se neka država ne pridržava propisa ili nešto sakriva.

U EU postoji mnogo veća kontrola nad korupcijom, poštovanjem osnovnih prava, na kojima se Unija zasniva i poštovanjem drugih osnovnih postulata te evropske porodice.

Pažljivi čitalac me može odmah opomenuti i reći: „A šta rade u Mađarskoj, Poljskoj, Bugarskoj, sve više i u Sloveniji….???“

Pa rade, čine… Sve ono, što se je bilo nezamisivo još pre nekoliko godina.

Jer svet se strašno promenio.

U doba Trampa, Putina, Erdogana i Si Đipinga, pa i lokalnih šerifa u Višegrajskoj grupi i na Balkanu, kao da je demokratski zapadni svet oguglao na krajnosti koje mogu da Evropu vrate u doba već viđenih i najgorih -izama – fašizma, nacizma, stalinizma…

Kapital, bogatstvo sve češće postaje cilj koji opravdava sredstva.

Pare prevlađuju iznad svega.

Njima se opravdava ukidanje ljudskih prava, sloboda štampe, iskorištavanje radnika, produžavanje radnog vremena, snižavanje plata, iskorištavanje migranata za prljave poslove, i tako dalje.

Znači, sve ono protiv čega su se mnogi pojedinci i pokreti borili i izborili već u 19. i 20. veku!

Zbog toga nije ni čudno da se mnogi na Balkanu pitaju zašto bi se mučili i prolazili kroz tešku proceduru pridruživanja Uniji.

Moj odgovor je jednostavan.

Jer je život u njoj, uprkos svim problemima, još uvek mnogo bolji, normalniji i sigurniji nego van nje.

Šta zanima Evropu

Evropska unija već duže vreme nije imala poseban interes za proširenje sa zemljama Zapadnog Balkana.

Raspadom SFRJ početkom 1990-ih, Zapadni Balkan je bio region kojeg su neprestano potresali sukobi.

Izdržao je rat, ekonomski kolaps, političku represiju i suzbijanje ljudskih prava, kao i teže oblike etničkog čišćenja.

EU je zbog toga više volela da regionu pruža ekonomsku i humanitarnu pomoć, a radije se fokusirala na proširenje sa stabilnijim zemljama centralne i istočne Evrope.

Upravo novodošle države članice EU počele su jače i organizovanije da upozoravaju zapadnoevropske zemlje kako je nestabilnost Zapadnog Balkana rešiva isključivo njegovom integracijom u EU i NATO.

S jedne strane želja po očuvanju mira na kontinentu, s druge sve jači migracioni procesi koji se odvijaju i preko Balkanske rute, ne samo preko Mediterana, bili su dovoljni razlog da EU opet ojača svoje aktivnosti na Zapadnom Balkanu.

Stabilnost Centralne i Zapadne Evrope naime značajno zavisi od stabilnosti Balkana.

Značajna je i ekonomija.

Ekonomski potencijal odnosa EU sa Zapadnim Balkanom, koji je ocenila Evropska komisija, pokazuje da im je interesantno tržište od 18 miliona potrošača.

Direktne strane investicije u periodu 2014-2018. iznosile su 12,7 milijardi evra, a evropske kompanije su najveći investitori na Zapadnom Balkanu.

U 2018. zabeleženo je 54 milijarde evra trgovine između EU i Zapadnog Balkana.

To je pogotovu zanačajno za vreme bilo koje krize (što dokazuje i situacija sa kovidom 19) kad se preko noći može srušiti globalno tržište.

U takvim situacijama može se računati samo na svoje, domače tržište.

Treći (ali ne i najmanje važan) razlog evropskog interesa za proširenje na Zapadni Balkan je geopolitički.

I te kako je važno ko preuzima uticaj na tom delu sveta – da li Rusi ili Amerikanci, a u poslednjoj deceniji i sve jači Kinezi.

Iskreno rečeno, zbog svojih unutrašnjih problema, evropskih izbora i Bregzita, Unija je zanemarila rad na regionu, i to su ubrzo iskoristile sve tri svetske sile, o čemu ćemo još pisati.

Dok je politika evropskih zemalja i njihove briselske administracije dobro upoznata sa stanjem na Zapadnom Balkanu, to ne možemo da tvrdimo za stanovništvo država članica.

Na žalost nemamo skorijih rezultata merenja njihovih stavova o proširenju Unije, što je isto znak, koliko se Evropska komisija bavi tim pitanjem. Poslednje relevantno merenje tih stavova je iz Eurobarometrovog istraživanja 2010.

U tom istraživanju podrška proširenju veća je u grupi država članica koje su se EU pridružile 2004. ili kasnije nego u starim državama članicama.

U ovoj grupi od 15 zemalja, proširenje podržava 41 odsto upitanih, dok se 49 odsto protivi.

Najviše podrške izmereno je u Poljskoj i Slovačkoj (70 odsto).

Slovenija se nalazi na trećem mestu sa 68 odsto podrške, što je visoko u odnosu na prosek Unije od 46 odsto.

Proširenje su tada najmanje podržavale Austrija (28 odsto), Nemačka (31 odsto) i Francuska (34 odsto), pokazalo je istraživanje.

Posle toga objavljivana su mnoga istraživanja manjeg obima (nisu obuhvatila sve zemlje EU) čiji rezultati nisu meritorni.

Ali trend je u glavnom isti.

Na Zapadu nema velikog oduševljenja širenjem Unije, dok je istočni deo EU blagonaklon ulasku zemalja Zapadnog Balkana u EU.

Upravo ti rezultati utiču na političke rukovodioce država članica u njihovim stavovima o proširenju EU, a naravno i na Evropsku komisiju i Savet, koji o tome odlučuju.

Kako razmišlja Balkan

Najbolje da počnemo sa Srbijom.

Ako se prisetimo misli pokojnog vizantologa i političara Ivana Đurića u delu Srbija i Evropa, možemo da shvatimo kako statično stoje stvari na ovim prostorima: „… Prirodno je, stoga, što Evropa, osim u meri, u kojoj mora, ne komunicira sa Novom Vizantijom. Ali prirodno je što vlastima u Srbiji ovakav autizam odgovara. Ne bi bilo, međutim, prirodno da svi koji žele život, a ne smrt, makar pomišljaju da je vrate u Evropu. Pred takvima je dug i nemalo izvestan poduhvat…“

Da li se danas možda promenilo nešto bitno?

Ne možemo da sporimo sadašnjoj vlasti da se zvanično trudi dovesti Srbiju u EU.

Konačno, Srbija je kandidat od 2012, prva pregovaračka poglavlja su otvojena 2015, a sva ključna o vladavini prava godinu dana kasnije.

Nažalost se taj tempo prilično usporio.

Za poslednje tri godine ove vlasti uspele su otvoriti samo šest poglavlja, tako da je od ukupno 35 otvorenih 18, a dva su privremeno zatvorena.

U diplomatskim krugovima se pričalo da će se otvoriti za vreme ovogodišnjeg hrvatskog predsedavanja barem jedno poglavlje, ali se to nije ostvarilo.

Zeleno svetlo nisu dale Belgija, Holandija, skandinavske zemlje, a i Nemačka!

Odnos Srbije i Nemačke bio je oduvek zanimljiv.

Koliko sam uspela da shvatim kroz decenije, od kad posećujem Srbiju i gde sam živela dobrih pet godina, ljudi nemaju baš naklon odnos prema Nemcima i Nemačkoj.

Ali ih to nikad nije sprečavalo da tamo odlaze da žive i rade, zarađuju, kao ni da od Nemaca primaju i očekuju razne pomoći.

Moja zapažanja potvrđuju i reći publiciste Momčila Đorgovića: „Danas, pred vratima EU, Srbija očekuje od Nemačke da joj pomogne u uspostavljanju pravde, suzbijanju korupcije, civilizovanju poljoprivrede, ekologije, društva – u civilizovanju svega što je osvojeno kao sloboda dok je Srbija bila nezavisna i prepuštena rodoljubima i oslobodiocima, a sada joj ta njihova sloboda preti uništenjem opstanka“ (Tragedija jednog naroda – Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe).

To jeste istina.

Srbija, kao i ostale balkanske zemlje, mogu da se modernizuju samo evropskim putem.

One moraju većinu svoje modernizacije izvršiti već pre ulaska u EU, jer kad jednom postanu ravnopravni članovi te porodice, počinje međusobno takmičenje i tada treba biti već u punoj formi.

Upravo nemačka kancelarka Angela Merkel često opominje zemlje kandidatkinje na taj momenat.

Francuska je druga zemlja, za koju je istorijski i prijateljski vezana Srbija.

Prošle godine je za Srbiju puno značila julska poseta francuskog predsednika Makrona, koji je bilo prvi francuski predsednik koji je posetio Srbiju posle 18 godina.

Iako je protokolarno sve izgledalo kao bajkoviti susret, cela se poseta nije odvijala samo u tako toplim tonovima.

Makron je u Beogradu ponovio da ne može biti proširenja dok se ne reformiše sama EU.

Stoga je, kako je izveštavala Politika, predsednik Vučić pozvao Francuza da požuri sa ovim dubokim reformama EU kako bi Srbija, koja je kandidat od 2012, konačno dobila šansu za članstvo u EU.

Zaboravio je da kaže da i Srbija u pregovorima sa EU još nije ispunila ni pola svojih obećanja.

Razgovori su se, naravno, fokusirali i na pitanje odnosa Srbije i Kosova gde je francuski predsednik izrazio razumevanje za frustracije oko Kosova, ali je takođe naglasio da se istorija ne može ponoviti i da nema povratka nazad.

To su gorke činjenice koje su saopštili glavni evropski akteri i možda baš one utiču na javno mnjenje u Srbiji gde su u januaru ove godine objavljeni podaci da ukoliko bi bio tada održan referendum sa pitanjem: Da li podržavate učlanjenje Srbije u EU?, 54 odsto građana glasalo bi za, 24 protiv, a 12 ne bi glasalo uopšte, dok 10 odsto ljudi ne zna šta bi odgovorilo.

Ministarka za evropske integracije Jadranka Joksimović ponosno je izjavila da se nastavlja trend natpolovične podrške građana evropskim integracijama.

Moj komentar je čuđenje da taj procenat ministarku i vladu ne brine.

A vidim da se i opozicija baš ne bavi ulaskom u EU nekim posebnim žarom.

Kad smo u Sloveniji ulazili u EU, na referendumu se za ulazak izjasnilo 89,61 odsto građana.

Jedino jaka podrška može biti vladi argument da nastavlja evropskim putem.

Pa pitam čitaoce Danasa, koliko informacija o EU primate dnevno preko medija, koliko ljudi uopšte zna koji su pravi centri odlučivanja u EU?

Koliko ljudi je u Srbiji upoznato pregovaračkim procesom?

Koliko ljudi zna šta i koliko je u Srbiji već izgrađeno, renovirano ili spašeno parama iz evropskih fondova?

I zašto to ljudi ne znaju?

Jer vlada nema nikakvu ozbiljnu kampanju o obaveštavanju domaće javnosti o EU.

Verovatno je nema, jer joj se i ne žuri u Uniju.

Bolje je igrati na razne karte – od Rusa, do Kineza, a u poslednje vreme i Amarikanaca (o tome ću pisati u poslednjem nastavku ovog teksta).

Tako ljudi stiču pogrešan zaključak da je članstvo u Uniji isključivo stvar političke sposobnosti njihovih lidera, a ne mukotrpnog rada na stručnim zahtevima koja se tiču svih polja života – od privrede, poljoprivrede, pa sve do očuvanja okoline.

Sama sam radila kao jedan od vođa takve kampanje u Sloveniji već 1997, a u EU smo ušli 2004. godine.

Znači, na tome smo intenzivno radili sedam godina.

Sa procesom uključivanja u EU upoznavali smo raznim metodama čak i ljude u najmanjim slovenačkim selima.

Zato mislim da bi ljudi u svakoj državi kandidatkinji morali biti redovno informisani o tome šta taj savez jeste, šta donosi ljudima dobrog, a šta ne, gde su zamke i gde prednosti članstva.

Najbliža ulasku Crna Gora

Treba priznati da ni druge balkanske države nisu puno bolje.

Toliko su obuzete svojim unutrašnjim problemima i svađama sa susedima da se EU u javnosti čini kao nešto udaljeno poput svemira.

Ako ne iz drugih razloga, morali bi biti zainteresovani za što brži ulazak zbog ekonomskih razloga.

Jedinstveno tržište robe u EU sastoji se od 450 miliona potrošača i 22,5 miliona malih i srednjih preduzeća.

To otvara svakoj privredi velike mogućnosti.

Drugi razlog (možda i značajniji) je demokratizacija društva.

Dobar deo država koje pretenduju na članstvo u EU ima, uprkos zvaničnim demokratskim institucijama, pojedine prilično autoritatarne političara koji su sebi uzurpirali vlast.

Evropska unija ima u poslednje vreme sa tim problema na Istoku, ali ipak uspeva sa raznim merama nadzirati i ograničavati takve vlasti.

Najbliže ulasku u EU su definitivno u Crnoj Gori.

Oni su stekli status kandidata dve godine pre Srbije, a njihova vlast i državna uprava su se posla pregovora latili veoma ozbiljno. Od 35 poglavlja imaju otvorena već 32, a privremeno su zatvorili tri.

Glavni pregovarač sa EU Aleksandar Drljević objašnjava kako žele da bi ove godine zatvaranje poglavlja zauzelo centralno mesto u radu vlade.

Njihov rad pomno prati i crnogorska javnost.

Poslednje istraživanje javnog mnjenja o evropskim integracijama izvršeno je u decembru prošle godine.

Na direktno pitanje, kako bi glasali, ukoliko bi se održao referendum o ulasku Crne Gore u EU, dve trećine građana (76,2 odsto) bi glasalo za, dok bi petina (20 odsto) bila protiv.

Najvažniji uticaj na budući napredak države ka EU, prema mišljenju javnosti, imaju vladavina prava, borba protiv korupcije i organizovanog kriminala, bezbednost i rešavanje bilateralnih pitanja sa susednjim zemljama, pokazalo je istraživanje.

Većinska podrška članstvu u EU prisutna je i u Bosni i Hercegovini.

U slučaju raspisivanja referenduma za članstvo u EU za ulazak bi glasalo 76,6 odsto ispitanika.

U Federaciji BiH članstvo u EU podržava 86,5 odsto građana, u Republici Srpskoj 58,9, u Brčko Distriktu 69 odsto.

Strah od većine troškova života i poreza je najčešći razlog protivljenja ulasku u EU, pokazuje istraživanje iz aprila prošle godine.

Dok je glavni problem BiH nefunkcionalna država, Kosovo ima problem u odnosima sa Srbijom i više proameričkom nego proevropskom orijentacijom.

Inače su BiH i Kosovo samo potencijalni kandidati za članstvo u EU i tako nisu ni započeli pregovore.

Severna Makedonija i Albanija sada taj status napuštaju, a o njima će biti više reći u sledećem nastavku.

Nastavak u sledeću subotu