Ko je bio Isus?

Isus je, na prvi pogled, bio sasvim i u svemu običan, jednostavan, ali nadasve smiren. Najupečatljiviji primeri njegove smirenosti su oni kada on ljudima koji ga nazivaju dobrim i blagim govori „što me zoveš blagim, niko nije blag osim jednoga Boga“ (Mt 19, 17). Kroz čitav Novi zavet Isus Hristos sve one koji mu se obraćaju neprestano upućuje na Oca. I tako sve do poslednjih trenutaka na krstu. NJega u svetu kojim je okružen zovu sinom drvodelje i on na to nikad ne daje nikakvu primedbu. Kada ga apostol Petar naziva Sinom Božijim, on odgovara da Petru to nisu otkrili krv i meso nego Otac njegov koji je na nebesima. Zato bi najsažetiji odgovor na pitanje ko je Isus glasio: on je Sin Božiji i Sin Čovečiji.

Ovim, međutim, običnom čitaocu nije rečeno dovoljno. Zato ću pokušati da do odgovora na postavljeno pitanje dođem i s druge strane, nastojeći da, suprotno uvreženim mišljenjima, kažem nešto i o tome šta Isus nije bio.

Isus, pre svega, nije bio pripadnik ili član nijedne ekskluzivne grupacije. On nije poticao iz svešteničkog staleža, niti je bio pri hramu u kome su sveštenici prinosili žrtve. On, nadalje, nije bio član nijedne religijske zajednice, kojih je u njegovo doba bilo više, da pomenemo samo fariseje, sadukeje, esene, zilote i sl. Kao neko ko danas pripada redu visokog hrišćanskog sveštenstva, moram priznati da sam ovu činjenicu izneo na svetlost dana s izvesnom nelagodom. Znam da već u ovom času mnogi negoduju govoreći kako se on, Hristos, naziva velikim Arhijerejem, Prvosveštenikom. To je tačno, on se zaista tako naziva, ali, u vremenu svog bivstvovanja na zemlji, on nije pripadao redu sveštenika, i to je nepobitna činjenica.

S druge strane, Isus Hristos nije bio ni monah. Iako su u njegovo doba postojale monaške zajednice, i to baš na prostoru kojim je on hodio, na obalama Mrtvog mora, ni u jednom jevanđelju nije zapisano da je Isus bar jednom posetio te zajednice. On ih nije ni hvalio ni kudio, niti je ikada bilo kome preporučio da tamo ide ili pak ne ide, da im se pridruži ili ne. Iako sam Isus nije bio ni zilot, niti je pripadao bilo kojoj drugoj religijskoj sekti njegovog doba, činjenica je da među njegovim učenicima ima pripadnika koji su mu pristupili iz različitih religijskih grupa – setimo se samo Simona Zilota, Jude Iskariotskog i drugih. Neko će reći da je on bio asketa, da je postio 40 dana itd. I to je tačno, ali taj pobedonosni podvig on je učinio samo jedanput u čitavom životu. Ne smemo zaboraviti ni to da su ga revnosni vršioci religijskog zakona njegovog doba nazivali izjelicom i pijanicom (Lk 7, 34) jer je ulazio u kuće carinika, fariseja i grešnika i s njima je jeo i pio (Mk 2, 16). Da su izvršioci zakona nalazili povoda za takve prigovore nedvosmisleno svjedoče jevanđelja.

Pošto sam do sada rečenim verovatno razočarao tipične religijske sledbenike, da kažem reč-dve o Isusovoj političkoj orijentaciji. Kao što znate, on je živeo u vreme Rimske imperije. Ne postoji nijedna reč, nijedan gest kojima je Isus pokazao bunt ili negodovanje prema politici Rimske imperije. On jednostavno nije govorio o njoj, niti bilo šta činio protiv nje. Moglo bi se reći da je prema Rimskoj imperiji prosto bio indiferentan. U svakom slučaju nije pripadao onima koji su se bunili protiv nje.

A ko su zapravo bili istinski politički buntovnici u njegovo vreme? To su, na prostoru na kojem deluje Isus, bili nacionalni borci jevrejskog naroda, željni slobode i nezavisnosti – neka vrsta mešavine boraca za slobodu i pribavljača materijalne koristi. No Isus se nikada nije nikome od njih pridružio nijednim delom svoga bića. On je hodio kroz Svetu zemlju od Kane Galilejske do Vitanije i govorio narodu one neobično uzvišene reči: „Blaženi siromašni duhom … radujte se i veselite se“ (Mt 5), i činio plemenita dela, isceljivao bolesne, opraštao grehe, oslobađao ih od nevolja. Ali nije bio politički privržen nijednoj stranci.

S druge strane, pomalo paradoksalno, on jeste bio religijski buntovnik. Kršio je od davnina ustanovljena religijska pravila, činio je dobročinstva u subotu (u kojoj se nije smelo činiti ništa, pa ni dobro delo), tumačio je zakon na svoj način. Jednom rečju, bio je slobodan od zakona, štaviše – bio je iznad zakona. Na prigovore zbog tih prestupa odgovarao je beskompromisno, ostavljajući prigovarače u nedoumici. Pri svemu tome on je imao nešto čemu se oni nisu mogli suprotstaviti. Imao je najmoćniji argument – činio je samo dela ljubavi. I tako ga je iz dana u dan bilo sve teže pobediti. Na kraju se zamerio bankarima i menjačima novca, polomivši stolove – bankove ispred hrama, istovremeno se posebno zamerivši i sveštenstvu hrama, koje na kraju nije našlo efikasniji odgovor na Isusova djela nego da ga ubiju. Međutim, za takav (zlo)čin bila im je potrebna saglasnost političara, tj. rimskog namesnika. A on se poneo (kao što to obično biva kada je u pitanju politička moć) oportunistički, tj. prilagodio se situaciji, udovoljio masi i saglasio se sa presudom prvosveštenikâ Ane i Kajafe da se Isus razapne, iako, ruku na srce, kao što i sam Pilat reče, „nije nalazio nikakve krivice na njemu“.

A ko je sačinjavao masu? Masu su sačinjavali čuvari verskog zakona, najrevnosniji nacionalisti i religiozni fanatici. I ko je i kako tu masu pokrenuo? Masu koja je vikala „raspni ga, raspni“ najverovatnije su pokrenuli oni koji su imali interes (napred pomenuti službenici u hramu i oko hrama). Oni su objasnili okupljenoj gomili da Isus kaže da će srušiti hram i, što je najgore, da on propoveda spasenje svih naroda i štaviše carstvo koje neće biti uspostava vladavine jedino Izrailja. Prvi se izgleda razočarao Juda, a potom i razni drugi, već pomenuti. A potom su na prečac organizovani izbori na kojima su birali između Isusa i Varave. Varava je bio jedan od onih buntovnika koje je Rim zatvorio zbog oružane pobune i otuđivanja materijalnih dobara. Varava je, dakle, bio politički apsolutno kriv, a pritom čini se i kriminalac (baraba). Međutim, kao što rekosmo, Pilat, u svojoj nedoslednosti, pod pritiskom jako izražene volje većine, ubija neobično običnog Isusa, iako ga je supruga tog jutra molila da ne učestvuje u prolivanju krvi tog pravednika. No on od svega samo pere ruke (poznato Pilatovo pranje ruku).

Isus, međutim, blagoslovivši sa krsta svoje ubice, ostaje do kraja dosledan i veran svakoj svojoj reči pokazujući još jedanput da su jedino dela ljubavi večna. On, kao i na početku, kada je došao među nas praćen anđeoskom pesmom „slava na visini Bogu i na zemlji mir a među ljudima dobra volja“, odaje slavu Bogu i čini mir odobrovoljavajući ljude da neguju ljubav među sobom. To ga čini slavnim do danas i darodavcem božanske topline našim ohladnelim srcima, kao što je onda svojim rođenjem doneo toplinu u hladnu pećinu.

I na kraju, neka nam Isus uvek donosi toplinu u srce, naročito na Božić, jer on voli sve i sada kao i uvek, grešnike i pravednike, one u rudnicima, bolnicama i zatvorima, sve od istoka do zapada, i od severa do juga. Ovog Božića trebalo bi da ga usrdno zamolimo da naročitom toplinom poseti srca dece u Siriji, ma koje vere da su, jer ta srca još uvek drhte od straha. Da, on će to sigurno učiniti! A ko je učinio da njihova srca strepe od straha i hladnoće? Setimo se vlastodršca Iroda, koji je, tražeći da ubije Isusa, ubio svu vitlejemsku decu do dve godine. Setimo se sveštenika, nacionalnih i verskih fanatika i političkih aktera onog vremena koji su ubili Isusa. Danas kada mnogi – vođeni verskim i nacionalnim fanatizmima i uz pomoć političkih aktera koji uvek imaju opravdanje za sve, jer iz toga profitiraju – peru ruke od svojih (ne)dela, treba da se zapitamo jesmo li sa Isusom koji umire da bismo mi živeli ili sa onima koji ubijaju da bi oni živeli?