Ko je čovek koji muči vlast u Surdulici

„Ja se samo borim za pravo svih građana da znaju kako se u Surdulici troši njihov novac, kaže Radojičić za Bujanovačke.

Iako ne vodi preciznu evidenciju o tome koliko je zahteva poslao od septembra 2014, kada je počeo da lokalnoj samoupravi, javnim preduzećima i službama u svom gradu, ali i pravosudnim i drugim državnim institucijama, postavlja pitanja od javnog značaja, pretpostavlja da ih je bilo oko hiljadu.

Poređenja radi, tokom 2017. godine po „Šabićevom zakonu“ lokalnoj upravi i javnim preduzećima u Bujanovcu stiglo je samo 17 zahteva.

Zbog Radojičića i surduličkog Vodovoda prošle nedelje čula je i šira javnost u Srbiji kada se saznalo da je Olivera Rakić, direktorka ovog preduzeća, počela da pitanjima „zatrpava“ kancelariju Poverenika za slobodan pristup informacijama od javnog značaja Rodoljuba Šabića.

Međutim, Radojičić ne postavlja pitanja samo lokalnom komunalnom preduzeću.

„Opštinskoj upravi šaljem svakog meseca zahtev da mi objasne na koji način predsednica opštine Aleksandra Popović koristi službeni automobil „mazda 3“. Odgovorili su mi da nemaju putne naloge, što predstavlja kršenje zakona, ali i ne čudi jer ona vozilo koristi u privatne svrhe, na primer za odlaske u kupovinu, o čemu posedujem dokaze“, kaže Radojičić.

Pored toga, u razgovoru za Bujanovačke, kaže da je od lokalne uprave tražio je i da mu odgovore kako se troše sredstva za razne manifestacije kao što je Vlasinsko kulturno leto, ko i kako dobija beskamatne kredite, dakle, sve što ima veze sa trošenjem javnog novca.

Lokalnom Javnom preduzeću Vodovod poslao je nekoliko stotina zahteva koji su najčešće ostali bez odgovora.

Zato što ne postupaju po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, Radojičić je protiv Popovićeve i Olivere Rakić, direktorke Vodovoda od 2006, podneo po stotinak prekršajnih prijava Sudu za prekršaje u Surdulici.

Do sada je već nekoliko presuđeno u njegovu korist, a sud se ove dve javne službenice obavezao da plate kaznu od 5.000 dinara i sudske troškove.

Pored toga, između ostalih, tražio je i da mu Skupština opštine dostavi putne naloge Novice Tončeva, predsednika SO Surdulica i narodnog poslanika SPS, Olivera a iz odgovora se vidi da je ovaj naplaćivao putne troškove za odlaske na utakmice lokalnog fudbalskog kluba Radnik.

„Ne razumem koji interes imaju građani od toga“ konstatuje Radojičić.

Povodom ovog slučaja iz Surdulice i posledica koje je izazvao, oglasio se i Rodoljub Šabić rečima da se radi o besmislenim zahtevima koji su došli iz lokalnog javnog preduzeća, kao što je onaj „u koliko sati i minuta su podnošeni zahtevi za slobodan pristup informacijama ovom javnom preduzeću u periodu od 2014. do 2017. godine“, što su podaci koje Vodovod svakako ima u svojoj dokumentaciji.

Direktorka Rakić je u ranijoj izjavi za Insajder pokušala da objasni da je zahtevima povereniku htela da pokaže kako izgleda kada se suočite sa gomilom zahteva koje njoj šalje Radojičić.

Međutim, Šabić je izjavio da su Radojičićeva pitanja Vodovodu sasvim legitimna, a to kaže i sam Radojičić.

„Moja pitanja pitanja su od javnog interesa jer se tiču trošenja novca svih građana Surdulice. Vodovodu šaljem pitanja o platama direktorke i zaposlenih, o korišćenju službenih vozila, zatim koliko su platili za odštetu građanima zbog nezakonitog povećanja cene vode, da li direktorka koristi mehanizaciju firme za sređivanje sopstvenog placa, da li članove porodice službenim kolima vozi u Beograd, zašto angažuje advokata da zastupa firmu iako ima diplomiranog pravnika sa pravosudnim ispitom“ kaže Radojičić za Bujanovačke.

Od svega, kaže, dobio je je samo odgovor o visini plate. Druge odgovore po zahtevu nije, pa je zbog toga i podneo prekršajnu prijavu protiv Rakićeve.

„Ona je za Insajder rekla da ne može da stigne da odgovori na sve moje zahteve, ali ja bi rekao da ne sme“ uveren je Radojičić.

Radojičić je član Srpske radikalne stranke, ali naglašava da njegova politička pripadnost nema veze sa slanjem zahteva.

Međutim, priznaje da Vodovodu nije zaboravio jedan događaj iz 2008. godine, koji je osim „borbe za pravo javnosti da zna“ bio razlog pisanja brojnih zahteva.

„U jednom mesecu zadužili su me sa 350 kubika potrošene vode (prosečna potrošnja domaćinstva je 20-30 kubnih metara) što nisam hteo da platim, zatim su me isključili uz intervenciju policije pa smo deset meseci bili bez vode. Tržišna inspekcija ustanovila je da nisam toliko potrošio, ali sam morao da prodam nekretninu zbog sudskih troškova jer sam tužio Vodovod. Tek u januaru 2017. godine stigla je sudska presuda kojoj mi se nadoknađuju troškovi vođenja spora“ kaže Radojičić.