Ko je uhapšeni urednik „Tabloida“ Milovan Brkić: Novinar koji je pravio izložbu zabranjenih tekstova

Kako je zamenik glavnog urednika Tabloida Predrag Popović saopštio – „po nalogu Aleksandra Vučića, u ponedeljak veče 8. maja, policija je upala u Brkićev stan i odvela ga u tamnicu gde će ostati najmanje 48 sati“.

Tu informaciju, doduše, do danas MUP nije potvrdio, a uredništvo se dalje nije oglašavalo. Popović je tada rekao da je to „privatan rat između Vučića i Brkića“ te da Brkića „može zadesiti ista sudbina kao što je zadesila i Slavka Ćuruviju“.

Mediji su objavili da je Brkić na protestu građana protiv nasilja u Beogradu uputio više uvreda i pretnji na račun predsednika Srbije Aleksandra Vučića, a pritom mu je i opsovao majku pred kamerama sajta Srbin.info.

Vučić je posle mitinga na Hepiju rekao: „Šta da kažem za Brkića, pusti budalu. Nije on budala, on je samo rekao ono što najveći deo njih želi.“

Nakon završetka mirne šetnje, istim povodom se oglasio Dragan Đilas, predsednik SSP, koji je kazao da je Brkić „sušta suprotnost ljudima koji su bili na protestu“.

„I sam kaže da je protiv mirnih šetnji. Sve što je rekao je potpuno suprotno onome što ljudi traže – da nasilje stane. Lako je zaključiti ko ga je poslao i rekao mu da snimi i objavi bljuvotine koje je izgovorio“, objavio je Đilas na Tviteru.

Ovo nije prvi put da Vučić pominje Brkića, a sam Brkić je kontroverzni novinar koji je bio u sukobu sa svim vlastima, od Tita, preko Miloševića, Tadića do danas.

Pisao je za brojne medije od Omladinskih novina do Naše Borbe i, pre Tabloida, imao je sopstveni list „Balkan ekspres“. U produkciji B92, o Brkiću je svojevremeno snimljen i dokumentarni film u režiji Janka Baljaka: „Novinar Brkić: sam protiv svih“.

Imao je dve samostalne izložbe zabranjenih tekstova.

Svojevremeno, 1995. godine, kidnapovali su ga članovi takozvanog Surčinskog klana, Zoran Šijan i Ljubiša Buha Čume.

Po Brkića su tada došla dva lica sa službenim legitimacijama, odveli ga u sedište klana u tržnom centru Kotobanja u Surčinu i više sati ga tukli i ponižavali u automehaničarskoj radnji.

Brkić je protiv Šijana i Čumeta podneo tužbu, ali proces nikada nije završen.

Svojevremeno je Brkić svedočio i pred Haškim sudom, da je braniocima Srba na tom sudu tajna policija, na čelu sa jugoslovenskim predsednikom Slobodanom Miloševićem, naredila da sakriju dokaze koji povezuju režim sa zločinima.

Brkić je hapšen i u akciji Sablja 2003, nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, kako je tada saopšteno, „zbog osnovane sumnje da je pripadnik Zemunskog klana i da je za račun Spasojevićeve grupe pisao tekstove sa ciljem da se ometa istraga ubistva premijera Đinđića“.

U pritvoru je proveo 11 dana, uz prijavu da je izvršio krivično delo klevete, na račun tadašnjeg ministra policije Dušana Mihajlovića, u tekstovima koje je objavljivao. Brkić je, nakon toga, dobio na sudu Republiku Srbiju, te mu je država na ime „pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda“ isplatila 100.000 dinara.

Brkić je, kako je i sam iznosio, bio tužen više od 700 puta, zbog „uvreda i kleveta“, „širenja lažnih vesti“ i „povrede ugleda predsednika SRJ“, a navodno je, ako sam kaže, izgubio „samo spor s Markom Miloševićem, sinom Slobodana Miloševića“, zbog tekstova u Srpskoj reči – „Oranje drumova“ i „Da li je Bukurešt daleko“.

Rođen je u Ljuboviji 1956. godine.