Ko je najveći "strani plaćenik" u Srbiji?

Pregovori o kompanijskom pravu i ekonomskim odnosima sa inostranstvom su započeli, dok je poglavlje koje se odnosi na finansijske i budžetske propise ostalo na čekanju. U danima koji su usledili, saznalo se da je pet zemalja članica EU, a to su Švedska, Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Hrvatska, imalo primedbe na sprovođenje reformi iz ranije otvorenih poglavlja, naročito na polju vladavine prava, suzbijanja korupcije i reformi pravosuđa, te slobode medija. Do kraja teksta probaćemo da ukažemo na jedan od mogućih aspekata zbog kojih nije dato „zeleno svetlo“ iz nekih od ovih zemalja.

U internoj polugodišnjoj analizi Evropske komisije koja je objavljena početkom meseca ukazuje se da Srbija kaska u sprovođenju akcionih planova za reforme po pitanju poglavlja 23 i 24, oko kojih su pregovori započeti polovinom prošle godine. „Biti ambiciozan znači da postoji politička volja ka reformama i ubrzanju evropskog puta“, objasnila je Joksimovićeva pre nekoliko večeri, dodavši da bi Srbija uz novu reviziju akcionih planova za dva pomenuta poglavlja i „postavljanjem realističnijih rokova“ za njihovu primenu mogla da ispuni dinamiku otvaranja novih. Dakle, posmatrano dioptrijom Beograda, akcenat je na otvaranju poglavlja.

Iako pedagoški umeju da pohvale s vremena na vreme, u Briselu ipak pomno posmatraju kako Srbija tabana svoju stazu prema Evropskoj uniji; pošto je izvršila takozvani „skrining“ po svih 35 poglavlja između 2013. i 2015, evropska administracija je sastavila „mapu puta“ koju treba preći. Od tada, Srbija je otvorila ukupno 12 poglavlja, odnosno jednu trećinu, dva su čak zatvorena. Poglavlja 23 i 24 koja se odnose na pravosuđe i osnovna prava, odnosno pravdu, slobodu i bezbednost jesu kamičak o koji se vlast u Beogradu okliznula zbog čega je ostala bez „novogodišnjeg paketića“ – poglavlja 33 koje i nema neku direktnu vezu sa stanjem pravosuđa, ljudskih prava i medijskih (ne)prilika.

Šta to zamera Evropska komisija? I dalje postoje različite vrste pritisaka na pravosuđe, od toga da državni zvaničnici komentarišu presude ili tok suđenja, do činjenice da imenovanje predsednika sudova ide sporo, te da ne jača uloga nezavisnih tela Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca. U pogledu medijskih sloboda, u najnovijem izveštaju koji se za poglavlja 23 i 24 objavljuje na pola godine, konstatuju se ekonomski pritisci na medije, zastrašivanje i napadi na novinare od kojih veliki broj ostaje neprocesuiran, kao i da je napravljen mali pomak u rešavanju slučajeva ubistava novinara.

Jedan od „potpornih stubova“ srpskog približavanja EU koji se ređe pominje jesu – donacije. Iako se prethodnih godina moglo čuti da su one „presušile“, odnosno da više nisu izdašne kao pre deceniju i po recimo, istina je da slavina sa Zapada nikada nije zavrnuta. Pod budnom lupom Brisela, od Evropske unije, ali i njenih članica, te drugih zapadnih zemalja, stižu značajna sredstva za izgradnju efikasnijeg, slobodnijeg i pravednijeg društva.

Prema podacima portala YourDataStories.eu, čiji razvoj finansira baš Evropska unija sa ciljem poboljšanja pristupa podacima od javnog značaja, Srbiji su kroz donacije od 2012. iz visokorazvijenih zemalja Zapada namenjena ogromna sredstva. Recimo, od te godine, kada je vlast preuzela koalicija u čijoj osovini su Srpska napredna stranka i Socijalistička partija Srbije uz povremene rokade na čelnim funkcijama, za uspostavljanje efikasnijeg i nezavisnog pravosuđa u osamdesetak projekta određeno je čak 250 miliona evra. To je, na primer, tačno četiri puta više od 62 miliona evra na ime donacija predviđenih za prevenciju poplava koje su Srbiju prethodnih godina poharale nekoliko puta. Istini za volju, i dok su ove druge donacije realizovane u obimu od otprilike polovine predviđene vrednosti, one namenjene za reformu pravosuđa su stigle tek do oko 17 miliona evra, ali se postavlja pitanje da li je i tako pozamašna svota koja je „pala s neba“ bila nedovoljna za bolju ocenu u najnovijem izveštaju Evropske komisije.

To što se uočava značajna nesrazmera između „alociranih“ i potrošenih sredstava ima veze i sa „kafkijanskim“ administrativnim procedurama, ali verovatno i sa ovdašnjom inertnošću da se prione na posao. Drugi podatak ukazuje na to: u posmatranom periodu za unapređenje nezavisnosti medija i slobodan protok informacija potrošeno je skoro četiri miliona doniranih evra kroz 58 projekata, za 600.000 više od predviđenih budžeta. Rezultat: Srbija je po Reporterima bez granica na listi zemalja po medijskim slobodama skliznula sa prošlogodišnjeg 59. na 66. mesto ove godine. Prema oceni organizacije Irex, indeks održivosti medija u Srbiji ove godine je svega 1,78 poena, što je tek dovoljno za preživljavanje medijskih kuća. Bolju ocenu je dobilo čak i Kosovo (2,39) koje je za Irex nezavisno od Srbije.

Prema podacima sa portal YourDataStories, na 70 projekta za unapređenje ljudskih prava u posmatranom period potrošeno je sedam miliona evra. To je osam puta manje od opredeljenih budžeta, ali da li je ta činjenica zaista dovoljna da se objasni podatak kako je Srbija na „Indeksu duge“ kojim se meri ravnopravnost pripadnika LGBT populacije pretposlednja zemlja u regionu? Za leđima nam je jedino Makedonija, ispred su tradicionalno-konzervativne Crna Gora, Albanija, Bosna i Hercegovina.

U ovdašnjoj političkoj areni davno je skovan termin „strani plaćenici“, koji se pre svega odnosio na nezavisne medije, nevladine organizacije i opozicione stranke. Ali, istina je sledeća: najveći strani plaćenik je – država Srbija jer najznačajniji deo donacija stiže direktno ministarstvima, kao i potčinjenim vladinim organizacijama, organima uprave, javnim preduzećima. Ko je drugi do države mogao da primi, recimo, 200 miliona evra za energetski sektor, ili 26,5 miliona za reformu javne uprave, skoro po 20 miliona za transformaciju bezbednosnih struktura i razvoj ruralnih sredina; po 15 miliona za unapređenje socijalne zaštite, odnosno sistemsko smanjenje nezaposlenosti. I tako dalje.

Osim kome veći deo sredstava iz donacija odlazi, zanimljivo je pogledati odakle one dolaze. Od pomenutih pet zemalja koje su stopirale otvaranje (da li baksuznog) 13. poglavlja u pregovorima sa EU, iz tri države-članice stiglo je skoro 110 miliona evra za nešto preko 200 projekata u prethodnih pet godina. Reč je o Nemačkoj, iz koje je realizovano 65 miliona, Švedskoj 40 miliona, te Velikoj Britaniji sa četiri miliona evra. Logično, oni koji plaćaju napredovanje Srbije u raznim sektorima, pred svojim poreskim obveznicima imaju obavezu da „pravdaju“ ta sredstva, izeđu ostalog i slabom ocenom.

Jedan od ovdašnjih mitova, nasleđen još iz doba bipolarne podele sveta, a dodatno osnažen u ratovima tokom kojih se raspala nekadašnja Jugoslavija, jeste da nas Amerikanci mrze čak i kad nas ne bombarduju, a Rusi bezuslovno vole. Iako se poklonima u zube ne gleda, bez obzira da li je reč o unapređenju ljudskih prava ili nabavci migova u poluletnom stanju, činjenica je da je Srbija glavno sidro Rusije na Balkanu, osim uz politički uticaj, i kroz ekonomske aranžmane u kojima su postali vlasnici važnih velikih preduzeća ili kreditirali našu zemlju za poslove koje obavljaju njihove kompanije. Iako ne kriju da imaju sopstvene interese, Amerikanci su davali u obliku donacija za široki spektar oblasti. Tokom prethodnih pet godina, preko okeana je stiglo 62 miliona evra kroz različite projekte pomoći, prema podacima sa portala YourDataStories. Nigde nema besplatnog ručka, to svi znamo, ali nije nebitno ni šta se iznosi na trpezu.

Jadranka Joksimović je u ponedeljak uveče rekla da „biti ambiciozan znači da postoji politička volja ka reformama i ubrzanju evropskog puta“. Mogli bismo da ukažemo da ipak ima razlike između političke i deklarativne volje što su posredno poručili i iz Brisela ostavljajući poglavlje 33 po strani. Poglavlja se otvaraju, valjda, da bi se zatvorila za šta nije dovolja samo „politička volja“. Kada se uzme u obzir kako se Srbija kotira po pitanju elementarnih vrednosti na kojima se zasnivaju demokratska društva, a tome doda da joj i ne ide baš najbolje I pored značajne finansijske podrške, da li je vest iz Brisela iznenađenje?

Podaci za ovaj tekst su prikupljeni na portalu www.yourdatastories.eu