Ko je odgovoran za to što nastava Digitalnog sveta nije dala rezultate?

Istraživanje Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja pokazalo je da nije bilo pedagoške dobiti od nastave Digitalnog sveta jer je razlika u znanju učenika koji nisu imali ovaj predmet i prve geneacije koja ga je pohađala četiri godine – minimalna.

Ko je odgovoran za ovakav nalaz zavisi od toga koga pitate: učitelji iznose žalbe na račun onih koji su ovaj predmet uveli, a da nisu obezbedili uslove za to, dok se s druge strane čuju primedbe upravo na rad učitelja.

Iz Ministrstva prosvete nisu želeli da za Danas komentarišu pomenute nalaze, niti su odgovorili na naše pitanje šta će preduzeti.

Učitelji tvrde da nema opreme

– Besmisleniji predmet nisu mogli da uvedu u mlađe razrede. Ranije smo imali izborne predmete i svaki od njih je imao sjajan nastavni plan i program. Digitalni svet je uveden na pogrešan način – kaže Vesna Jerotijević, učiteljica u čačanskoj OŠ „Milica Pavlović“.

Ona tvrdi da učionice mlađih razreda nisu informatički opremljene i pita kako deca mogu da steknu određene digitalne kompetencije ako u učionicama nema računara, ako svaki učenik nema svoj kompjuter i ako oni nisu umreženi sa centralnim računarom koji koristi učitelj.

– Imamo štampani i elektronski udžbenik i jedan računar koji je kod mene za katedrom. Ja deci predajem teoretski deo, a onda svaki đak mora da sedne za katedru i da na mom računaru uradi vežbu, a one su izuzetno kompleksne. U mlađim razredima se očekuje da učenici kucaju tekst u vordu, da ga selektuju, podvuku, kopiraju, da ubace sliku u tekst…Sve su to složene digitalne radnje za koje nastavnici od petog razreda očekuju da su ih đaci savladali. Nemamo, dakle, neophodnu opremu da bi deca mogla da rade, a pitanje je koliko i u porodici ima računara – ističe Jerotijević.

Kaže da su roditelji u zabludi jer misle da im je dete digitalno kompetentno ako provodi vreme za elektonskim uređajem. To je, napominje, iskrivljena slika, jer se ispostavilo da deca barataju samo onim alatima koje koriste na mobilnim telefonima, a sve drugo im je totalna nepoznanica.

Jerotijević potvrđuje primedbe više učiteljica sa kojima smo razgovarali da se ne osećaju dovoljno kompetente da predaju Digitalni svet, a to se posebno odnosi na gradivo četvrtog razreda.

– Prilikom kreiranja programa nastave i učenja učitelji nisu bili konsultovani, tako da su neke teme koje smatramo veoma važnim za razvijanje digitalnih kompetencija učenika ovog uzrasta izostavljene, na primer kreiranje prezentacija koje se očekuje da znaju kroz mnoge druge predmete. S druge strane, u okviru nastavne teme Algoritamski način razmišljanja ima sadržaja koji su prilično zahtevni za predviđeni broj časova, a na ovom uzrastu nisu neophodni (posebno u trećem i četvrtom razredu: promenljive, aritmetički operatori i slično) – kažu za Danas u Savezu učitelja Srbije.

Za članove ovog udruženja nije iznenađenje uočena mala pedagoška dobit nastave Digitalnog sveta.

Nastavni predmet je, ističu u Savezu, uveden bez ikakvih priprema u nastavu kada su u pitanju učitelji, program je u većini slučajeva kasnio, što samim tim važi i za udžbenike koje su učitelji i đaci dobijali sa mesec, dva ili tri zakašnjenja od početka školske godine.

– Učitelji zbog toga nisu bili u prilici da se kvalitetno pripreme za realizaciju programa što se sigurno odrazilo i na kvalitet nastave – kažu u Savezu učitelja Srbije.

Vesna Jerotijević dodaje da mnoge njene kolege idu linijom manjeg otpora i ne daju niske ocene.

– Uz vladanje ocene iz Digitalnog sveta izvlače prosek, odnosno opšti uspeh – ističe Jerotijević.

Kratka anketa koju smo sproveli među roditeljima upravo je to potvrdila: njihova deca su imala petice iz Digitalnog sveta, a većina roditelja nije umela da nam kaže šta se radi na časovima tog predmeta.

– Uče digitalni svet, a nemaju kompjuter. Učili su paint, a učiteljica im je rekla da čitaju lekciju. Uče i algoritme i još neke pojmove koji nisu prilagođeni uzrastu – kaže majka jednog učenika.

Neraspakovani računari

S druge strane, Snežana Marković, nastavnica računarstva i informatike, koja drži i obuke za nastavu predmeta Digitalni svet, tvrdi da nije tačno da škole nemaju opremu.

Kaže da su za sve učionice za učenike od prvog do četvrtog razreda u Srbiji obezbeđeni računar i projektor ili veliki ekran.

– Sve škole su dobile veliki broj stonih računara, laptopova i tableta, a ako neki učitelj nema ove uslove, u pitanju je samo neorganizovanost unutar škole, dakle direktna odgovornost direktora, učitelja i lica zaduženog za tehniku u školi – smatra Marković.

Ona ističe da za nastavu Digitalnog sveta nije potreban računarski kabinet.

– Učenici imaju ovaj predmet jedan čas nedeljno, s tim što je ostavljena mogućnost da ga drže kao dvočas svake druge nedelje ili tročas svake treće nedelje. Od 36 časova godišnje samo se 10 odnosi na algoritamski način mišljenja i programiranje. To znači da samo četiri puta u toku godine treba organizovati prostor i opremu za rad na računaru – pojašnjava Marković.

Ukoliko ima uslove, učitelj može đake da odvede u kabinet za informatiku, ali ne mora.

– Čak je bolje da se predmet realizuje sa pet, šest računara, tako da učenici rade u grupama od po četiri ili pet učenika. U tom uzrastu ima onih koji već uveliko kod kuće koriste računare i onih koji prvi put sedaju za računar. To su situacije u kojima se dešava ‘vršnjačko učenje’, što je izuzetno delotvoran i poželjan način učenja. Program je takav da se može realizovati i samo sa jednim računarom sa projektorom. Naravno, ne tako što će učenici gledati kako učitelj radi na računaru već tako što će dobiti zadatak da osmisle rešenja zadataka timski, skiciraju na papiru, a onda će različiti učenici na tom jednom računaru raditi zadatak uz učešće ostalih iz odeljenja – navodi Marković.

Naša sagovornica prenosi i svoja iskustva iz škola.

– Držali smo ugledne časove Digitalnog sveta u nekoliko škola širom Srbije, u odeljenjima trećeg i četvrtog razreda, zajedno sa učiteljicama. U jednoj velikoj školi u centralnoj Srbiji učiteljica mi je rekla da ima samo računar sa projektorom u svojoj učionici. Ja sam pripremila da održim ugledni čas tako, ali sam ipak ujutru pozvala direktorku i pitala je šta je sa laptopovima. Dok sam stigla tamo, čekalo me je pet laptopova sveže raspakovanih i priključenih na prvo punjenje baterije.Koleginicu je u jednoj šumadijskoj školi sačekalo dvadesetak neraspakovanih računara. Do tada su u obe škole držali nastavu Digitalnog sveta preskačući lekcije iz algoritamskog načina razmišljanja ili je učiteljica nešto radila na računaru, a deca samo pasivno posmatrala – prenosi svoja iskustva Marković.

Učitelji bojkotuju obuke

Ona napominje da se obuke za učitelje sprovode od 2022. godine.

– Među učiteljima postoji veliki, a zapravo rekla bih neopravdani otpor. Obuka ide najpre onlajn i na taj deo se u startu neki učitelji uopšte ne uključe. Ne daju nam šansu da ih naučimo. Od onih koji se uključe, neki rade savesno a neki, kao đaci, kopiraju tuđe odgovore i nalaze opravdanja zašto ne bi pohađali obuku. Nakon ovoga ide deo uživo gde opet u startu postoji otpor i izgovori tipa ‘nisam ja inženjer, nisam ja programer’. A nisu ni sportisti pa drže fizičko, umetnici pa drže likovno, književnici pa drže nastavu jezika- kaže Marković.

Oni koji na kraju pristanu da sarađuju urade sve što je propisano, u ovom slučaju nauče da programiraju u obimu koliko je to predviđeno za učenike uzrasta kojem predaju i odu sa obuke vrlo zadovoljni, mnogi čak i ushićeni svojom novom veštinom, priča Marković i dodaje da među njima ima učitelja svih starosnih grupa.

– Izgovori tipa ‘mi to nismo učili na fakultetu’ ili ‘ja nisam spretna sa računarima’ nemaju nikakvog osnova. I ja sada predajem u školi ono što ne da nismo učili nego, nije ni postojalo kad sam studirala. Opredelivši se za posao u obrazovanju mi smo se opredelili da nas učenje prati čitavog života. Nema zanimanja koje se ne menja za 40 godina radnog staža. Naša je dužnost da pripremimo decu za život u digitalnom okruženju i tu nema izgovora – poručuje Marković.

Ona pita da li je nekad neko snosio posledice što krije po ormanima neraspakovanu opremu ili što se bojkotuje obuka.

– U jednoj školi u istočnoj Srbiji imala sam situaciju da su se sve učiteljice i učitelji te škole dogovorili da bojkotuju obuku. Dakle, organizator (najčešće Ministarstvo prosvete) nas angažuje, plati, dovede, organizuje prostor i opremu, ručak, akreditovanu obuku, a ceo aktiv obuku bojkotuje Desi se da recimo po jedan ili par njih samo želi obuku i onda zbog bojkota ostalih obuka ne može da se realizuje – navodi naša sagovornica, uz opasku da nije čula da je iko ikada snosio posledice što se stručno ne usavršava ili što ne primenjuje naučeno na tim obukama.