Ko je zalutao u noć?

Reč je o „‘slikama sveta’, stvorenim na osnovu ideja“, koje su „često, poput skretničara određivale pravce kretanja dinamike interesa“ (Maks Veber). Mislim da znam zašto to čini moj kolega. A s obzirom da građanskoj javnosti Srbije to može biti zanimljivo, jer Samardžićeve ideje i ideje njegovih istomišljenika, od ’90-ih do danas, obitavaju u nekakvom mejnstrimu srpske nacionalne ideologije, držim da ima smisla da kažem još ponešto o tome.

„Noć“. Kakvom pričom Samardžić reaguje na moj pokušaj da ga shvatim kao političara-intelektualca? Da pođemo od stila i „rezultata“ njegove analize. „Svetonazor“ – „politički atavizam“ – „dogmatizam“ – „konstruktivizam“ – „neposredovanost“ – „intelektualna neodgovornost“ – „misaona nemotivisanost“ – „mršavi argumenti“ – „noć u kojoj su sve krave crne“, kaže profesor. Zapravo, „puca“ iz „prazne puške“, maskirajući se Hegelovom metaforom.

Slike sveta. Naglašavam, nisu posredi ni moji, niti Samardžićevi „svetonazori“, kao takvi. S obzirom da „narodi veoma retko, ako uopšte, uče iz svojih grešaka, a pogotovo iz zločina počinjenih u prošlosti“ (H. Veler), po logici profesije kojoj pripadamo, ipak, ne smemo da izbegavamo suočavanje sa izvorima nevolja koje su nas zadesile i snažno utiču na aktuelne društvene procese.

U postjugoslovenskom slučaju belodano katastrofalnih ishoda suludih ideja i politika, to znači da moramo da tražimo izlaze iz ćorsokaka takvih uverenja, koja latentno ili manifestno prizivaju nove ratove. Moj kolega nije pokazao da to želi da čini. A, za to kako je ocenjen moj pokušaj, „alal vera“ Samardžiću!?

Stari i novi identiteti. Zato, da bi se mogla dublje razumeti priroda ovog spora, ima smisla skicirati nešto, što se u teoriji zove „ličnom jednačinom“, odnosno „koeficijentom lične pristrasnosti“ u debatama principijelne naravi. Naše biografije, naime, verno reflektuju neke od ključnih tokova idejnih zaplitanja-rasplitanja postkomunističke tranzicije.

Pre ratova ’90-ih, bile su dve tačke gde smo se profesor Samardžić i ja susretali kao kolege. Prvo na fakultetu, a nekoliko godina kasnije, davnih ’70-ih, kao asistenti u marksističkoj, kumrovačkoj partijskoj školi „Josip Broz Tito“.

Posle ratova, manje-više poznata je činjenica da je profesor Samardžić „dobitnik tranzicije“. Kao „demokratski nacionalista“ i „državotvorac“, nekoliko godina bio je DSS-ov ministar u Vladi Srbije. Sada je predsednik „Državotvornog pokreta Srbije“.

U postratnom i postmarksističkom ambijentu, ja sam se „skrasio“ u ulozi bespartijskog, „slobodno lebdećeg“ profesora. U vrednosnom i intelektualnom smislu prepoznatljiv sam po zalaganjima za regionalizaciju Srbije i autonomiju Vojvodine. U meni bliskom, danas krajnje suženom medijskom prostoru građanske javnosti, mogu samo poneku od aktuelnih tema da kandidujem za kakvu-takvu raspravu.

„Artiljerija“. Dakle, da se vratim „dogmama“ naše mladosti. Ovako poređane Samardžićeve poente podsetile su me, zapravo, na jedno mesto u Marksovom opusu. Tu se klasik, sumirajući jade mladog parlamentarizma i bonapartističkog pražnjenja značenjskih kodova: „Liberte, egalite, fraternite“, poslužio adekvatnijim terminima: „Infanterija – kavalerija – artiljerija“. Na izvorno srpskom, to bi značilo: „nedoraslost, nedozrelost, naivnost“ – „konjica“ i, naravno, – „artiljerija“!?

Pa, s obzirom da je Samardžićeva „artiljerija“ ubacila „loptu u teren“, kako je ubacila, primorao me je da budem rezolutniji, ne samo u kvalifikaciji njegovog stila. Već i da pokažem zašto je njegova lopta tako malo dobacila. Naravno, smeštajući sve to u kontekst: a) manipulacije Kosovom i kosovskom pričom; b) moćnog fenomena – Vučić; c) kvarenja demokratije i d) potencijala EU integracija da nam pomognu u predupređivanju sloma demokratije.

Arogancija. Manirom umišljenih pretendenata na „presto“ klasika nacionalne misli, Samardžić, eto, „bira društvo“ za poduhvate „domišljenog“ probijanja teorijske svetlosti u lagume politike. Znam da „stil je čovek“ i da sve to, pored habitusa, biva formirano i političkim interesima. Ipak, verujem da profesor, pod određenim uslovima, može i bolje da se postavi od demonstriranog „državozborstva“. Valja zato uputiti na jednu važnu istorijsku pouku, primerenu situaciji i temi rasprave koju sam pokrenuo – debaklu vladajućih ideja iz ’90-ih.

Diletantizam. Naime, objašnjavajući prirodu i uzroke katastrofalnog poraza nemačkih ideja iz 1914, Veber je primetio da je reč o proizvodu pukih amatera. Zato je, zbog „neprijatnog zastranjenja ukusa diletanata koji se smatraju važnima“, insistirao da se čuje šta ratnici, koji se nakon kapitulacije vraćaju kući, misle o tome kako bi „trebali izgledati stvarni ‘nemački ideali 1918. godine'“?

Političke predstave: „Srbija iznad svega“. S obzirom da Samardžić insistira na „najobičnijoj političkoj raspravi“, a na tom terenu su bitne samo predstave o činjenicama, valja i to njegovo političko „vjeruju“ sagledati „pod svetlom“ teško osporive stvarnosti.

Dakle, kako profesor misli da objasni narodu („Gradu i svetu“) šta beše sa obećanim zlatnim dobom „Srbije iznad svega“? Podsetiću, reč je o imitaciji one čuvene nemačke maksime: „Deutschland, Deutschland uber alles, uber alles in der Welt“. I, ako se dobro sećam, od strane lidera njegove stranke upotrebljenoj u parlamentarno-predsedničkoj utakmici 2012, što mu, pokazalo se, nije pomoglo da ne doživi debakl.

Činjenice: Srbija ispod svih. Danas je dovoljno jasno da smo se, umesto navedenih objava, obreli u realnostima Srbije – ispod svih i svega. Premda Samardžić to neće da uoči, ekonomska nauka nam uverljivo predočava da je, po kriterijumima ekonomskog rasta i razvoja, Srbija potpuni promašaj postkomunističke tranzicije. Na samom smo dnu, u grupi takvih „divova“ kao što su: Tadžikistan, Moldavija, Ukrajina, Kirgizija, Gruzija, Bosna i Hercegovina.

Za članice ovog kompromitujućeg kluba, Branko Milanović kaže: „Sve su prošle kroz građanski rat ili međunarodni konflikt (Italic J. K.). Ne čini se verovatnim da će ijedna od njih dostići nivo rasta iz 1990. Sa sadašnjom stopom rasta, možda će im trebati 50 ili 60 godina – duže nego pod komunizmom – da bi se vratile na nivo rasta koji su imale kad je komunizam padao“. Podvlačim još jednom, reč je o zemljama koje su prošle kroz građanski rat i međunarodni konflikt.

Pa, ko je za to odgovoran? Neće biti da nacionalne „elite znanja i kulture“ nemaju s tim ama baš nikakve veze!?

„Neželjeno“ – „željeno“. Nadalje, ako ćemo o „konstruktivizmu“, dva pitanja postoje. Jedno je, da li moja „mršava argumentacija“ ima zadatak da prikaže Samardžića kao „neprimerenu ‘radikalno desnu’ pojavu“? A drugo je, zapravo, mnogo principijelnija dilema: da li se u našem političkom „karakazanu“, konstrukti „etnonacionalnog suverenizma“ i urođeničke demokratije ovaploćuju u, kako bi Veber kazao, neželjenim, vrlo skupim ishodima i, naravno, našim jeftinim životima?

Budući da posle ratova to nije baš tako teško dokučiti, valja nam stalno propitivati tokove svesti koji vode ka lošim društvenim ishodima. Stoga je vrlo bitan zadatak da, ispod programsko-političke „skrame“, osvetljavamo zatamnjenu zonu stvarnih uverenja i interesa aktera moći i politike uopšte. U tom smislu, pokazao sam u prethodnom tekstu da akteri „divlje politike“ ’90-ih nisu bili ključni scenaristi i glavni režiseri ratno-nacionalističkih eksplozija.

Rat je pre svega inspirisan iz najelitnijih krugova srpske i hrvatske nacije. Ili, obrnuto, hrvatske i srpske nacije. Oni su, zapravo, bili „pajtaši“ na istom poslu „suverenizacije“ i „demokratizacije“. U svojim naumima su uspeli. Ali, u jednom su se prevarili.

Računali su da će ekstremniji izvođači sabornih programa, u velikoj ratnoj deregulaciji, samo „raščistiti teren“ za docnije ustavno pretvaranje urođenika u građane i podelu vlasti po liberalnom uzoru pravne države. Pritom su kreatori našeg, „srpskog stanovišta“ mislili da je, kako počasna, tako i efektivno vodeća pozicija na tronu moći države-nacije zadugo rezervisana za njih.

Međutim, u metežima opšteg duhovnog i materijalnog osiromašenja, uvek pobeđuju robusniji igrači. Pokazuje se takođe i to da, ako su dovoljno pronicljivi, za njih nije nesavladiv problem da ih razlozi vlasti, u unutrašnjem i međunarodnom paralelogramu sila i ideja, usmere ka realno produktivnijim savezništvima i modelima globalne ekonomije i politike. O preuzimanju programskih ideja partnera iz istog, kao i iz drugih ideoloških dvorišta, da ne govorimo.

Dakle, kad je reč o lukavstvu kreatora „nacionalnih interesa“ i naoko paradoksalnoj „osmozi“ političkih ideja, Samardžić ne treba da se „pravi Toša“, pa da meni prebacuje „tendenciozne konstrukcije“ o „ukalupljivanju“ njegovih i DSS ideja u „radikalnu desnicu“. Uostalom, dovoljno je primetiti koji pol desnice danas, u parlamentu, savezima i u jarugama, izdašno eksploatiše njegovu tezu o Vučićevoj „politici otvorene predaje Kosova“?

Naravno – „Dveri“. Kakvi su to ugovori i „neželjeno“ „srdačne antante“? Da mogući „dosluh“ sa još ekstremnijim društvima fanatičnih „patriota“ i ne pominjem.

Ugovori sa đavolom. Za potvrdu da su se i u režiji DSS dešavali konkretniji „ugovori sa đavolom“, dovoljno je setiti se februara 2008. Nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, „spontanim“ paljenjem beogradskih ambasada zapadnih država – sa kojima se, uz sva opravdana razočaranja i bes, nije mudro svađati, a kamoli ratovati sa njima – pridruženi smo grupi azijsko-afričkih, verskih i pseudodržavnih kreatura, koje su već upriličile takve „igrokaze“. Nije valjda to uzoran obrazac „pravno zasnovanog demokratskog načina“ DSS-ove „odbrane Kosova“?

EU – atavizam – dogmatizam. Šta je sad i ovde „dogmatizam“? Samardžić kaže da je to moje zalaganje za EU integracije, kao katalizatora modernizacije Srbije? Voleo bih, recimo, da vidim kako moj kolega, profesor EU integracija na FPN, projektuje pretpostavke ekonomskog ozdravljenja Srbije izvan tržišta i institucionalnih struktura EU.

S obzirom da nam nema kud drugde, naglasio sam da ne smemo prokockati malu, ali raspoloživu šansu naših, ovozemaljskih života. Na putanji evropskih integracija i dalje su veće dobiti od troškova. Ne samo ekonomske.

Demokratija ili hegemonija? A, kad je reč o sociološko-politikološkom aspektu priče, dok još nije „đavo došao po svoje“, ponoviću tezu o opasnosti definitivnog kraha ionako krhkog sistema uzajamnih garancija vlasti i opozicije. „Od protivnika u sukobu ne može se očekivati da jedan drugog tolerišu, ako jedan od njih veruje da će tolerancija prema drugom voditi u njegovo vlastito uništenje, ili u veliku patnju“, upozorava nauka, pokazujući da sve to preti slomom demokratije i hegemonijom jedne od suprotstavljenih strana (Robert Dal).

Rezimiram, stoga: samo u interakciji sa strukturom i dinamikom interesa EU mogu se steći uslovi da se domaće preferencije (vlasti-opozicije-građana), polako usmere ka vraćanju na granu „delimično konsolidovane demokratije“. U suprotnom, teško da bi Putin, Si Đinping i Erdogan bili razočarani činjenicom što se svi ključni tokovi moći u Srbiji ukrštaju i prejako koncentrišu na predsedničkoj poziciji izvršne vlasti.

Uz neizbežnu asistenciju velikih, lopta je ipak u našem, a evropskom dvorištu.