Ko krije istinu o masakru u „Pandi“?

Dvojica napadača obučenih u crno, sa fantomkama na glavi, upala su u večernjim časovima u kafić „Panda“, jedno od omiljenih mesta za druženje mladih iz Peći.

Rafalima iz automatskog oružja ubili su Ivana Obradovića (15), Vukotu Gvozdenovića (16), Svetislava Ristića (18), Zorana Stanojevića (18), Ivana Radevića (24) i Dragana Trifovića (18). Ranjeni su Vlado Lončarević (18), Mirsad Šabović (34) i Nikola Rajović (18).

Istraga Tužilaštva za organizovani kriminal o ovom zločinu počela je tek u maju 2016. Navodno je do prošle godišnjice smrti srpskih mladića Tužilaštvo saslušalo najmanje 30 osoba, a pribavljeni su i materijalni dokazi. Međutim, još uvek se ne zna ko su odgovorni za ubistvo srpskih mladića.

Inače, sve do decembra 2013. godine, u javnosti je vladalo uverenje da su ovaj monstruozni zločin počinili pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).

Međutim, pre šest godina, Aleksandar Vučić, tadašnji prvi potpredsednik Vlade i šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti, a sada predsednik Srbije, izjavio je da „ima mnogo strašnih stvari s kojima ćemo morati da se suočimo, kao na primer ubistva Srba u kafiću „Panda“ na Kosovu i Metohiji 1998. godine, za koja nema dokaza da su ga izvršili Albanci, kako se verovalo“.

Dve godine kasnije Vučić je kazao: „Bauljamo u mraku. Gotovo sam siguran šta se desilo u kafiću „Panda“, ali nema dokaza. Nisam siguran da bi naši organi mogli da se ponose onim što su tada uradili“.

Nažalost, od tada se ništa konkretno nije desilo na rešavanju ubistva šestorice srpskih mladića, a njihove porodice i dalje čekaju odgovore.

Milena Radević: Našli su mog Ivana u lokvi krvi

Sin Milene Radević, Ivan, ubijen je sa još pet mladića 14. decembra 1998. u kafiću „Panda“ u Peći. Šest meseci nakon tog kobnog događaja, njen muž Bogdan Radević je kidnapovan. List Danas prenosi samo mali deo svedočenja Milene Radević na Četvrtom forumu za tranzicionu pravdu, održanom 28-29. oktobra 2008, u Prištini.

„Teško je onome shvatiti ko nije doživeo tu tragediju, bez obzira koje je vere, nacije… Nije mi jasno zašto se i dan danas ćuti, ko je počinilac tog zločina, zašto su ubijeni, ko ih je ubio, ko stoji iza toga… Našli su mog Ivana u lokvi krvi… Nisam mogla da prihvatim, smrt je pokosila moje prvo dete, mog prvenca… Zakukalo je još pet majki… To je bila crna i kobna noć koju ću pamtiti celog života, što me najviše boli, ko ga je ubio, zašto ga je ubio… Sahranila sam ga, ali sam nemoćna da odem na njegov grob ako nemam pratnju, ako se ne najavim da idem da se isplačem na tom grobu… Plačem po izbeglištvu i tuđim kampovima i kućama i to me boli… Ne samo što sam izgubila sina i supruga već i sve ono što sam stvarala… Da se sazna ko ih je ubio bi me ohrabrilo i pomoglo mi da dalje živim…“.