U somborskoj opštini, dok su radile klanice „Somes“, pa „Panonka“, godišnje se tovilo i do deset hiljadu junadi. Danas je teško doći do zvaničnog podatka o broju junadi, a po nekim procenama teško da se utovi više od dve hiljade grla. Problem je što niko ne organizuje proizvodnju junećeg mesa, zemljoradničke zadruge su digle ruke uopšte od stočarstva jer je posao krajnje rizičan. Klanice niti nude, niti prihvataju ugovore.
Država samo saopštava da nije ispunjena kvota izvoza, a nekad je kvalitetna junad sa ovog područja završavala na trpezama u Italiji, Grčkoj, Jordanu, Iraku i Iranu.
Poljoprivrednici, kad procene da će se tov isplatiti, telad kupuju u Srbiji, cena je oko 300 dinara po kilogamu žive vage, a tove jeftinim kukuruzom, odnosno silažom dok june ne pređe 500 kilograma. Trenutna otkupna cena je 150 dinara, evro i po, a tovljači kažu da ima nešto zarade, plus stajnjak koji je melem za njive.
Franja Parčetić, poljoprivrednik iz salaškog naselja Gradina, kaže da je za njega tov junadi neka vrsta štednje – uloži se novac, hrana, a onda, kada se proda desetak ili više junadi, nakupi se dosta novca za nabavku nove teladi i za neke druge potrepštine.
– Uvek, nažalost, mora da se računa na veliki rizik. Klaničari ne organizuju proizvodnju, njima je sigurnija govedina iz Brazila i Argentine. Tovljači računaju da će neko da naiđe, oslanjaju se na domaće mesare i, više, na nakupce. Nekada u zaradu računamo samo stajnjak, neretko ima gubitaka. Mnogi seljaci neće da reskiraju, pa nema veće proizvodnje – kaže Parčetić.
Somborski atar prostire se na skoro devedeset hiljada hektara plodnih oranica, a stručnjaci i proizvođači često ističu da bi stočni fond morao da bude znatno veći, da je bolje prodavati tovnu stoku ili meso, prerađevine nego kukuruz. Ali, stočarsku proizvodnju nema ko da organizuje, pa samo ostaju priče o velikim mogućnostima i malim učincima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
