Članice NATO su u potrazi za naslednikom glavnog sekretara Jensa Stoltenberga, čiji se mandat završava u septembru 2022.
Nagađanja o tome ko bi bio novi generalni sekretar NATO već su raširena, a zapadnoevropski službenici, diplomate i analitičari su mišljenja da je nakon 72 godine krajnje vreme da Savez postavi prvu ženu na ovu poziciju.
S obzirom na nastavak narušavanja odnosa sa Rusijom pretpostavka je da bi odabir kandidata-kinje iz Istočne Evrope bio važan signal Moskvi.
Spoje li se ova dva zahteva, među potencijalnim kandidatima za budućeg šefa NATO su: bivša predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović i bivša predsednica Litvanije Dalija Gribauskajte, kao i sadašnja estonska predsednica Kersti Kaljulaid.
Iako se očekuje i da će Britanija i Italija snažno lobirati za mesto glavnog sekretara, bivša predsednica Hrvatske je u prednosti u odnosu na bivšu britansku premijerku Terezu Mej, kao i nekadašnju visoku predstavnicu EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku Federiku Mogerini.
Premda su sve kandidatkinje kvalifikovane za budući posao i ispunjavaju formalne uslove, odluka o novom generalnom sekretaru NATO zavisiće i od niza drugih faktora.
Da bi žene ostvarile jedan od formalnih uslova da upravljaju međunarodnim organizacijama poput NATO, UN, OEBS i drugih, neophodno je da su prethodno bile na visokim funcijama u izvršnoj vlasti, uključujući i obavljanje funkcija predsednice države ili vlade, ili upravljanje resorima odbrane, unutrašnjih ili spoljnih poslova.
Žene su u manjini u sistemu odbrane i bezbednosti, koji se opaža kao muški posao. Ova percepcija i faktičko stanje se menjaju u poslednjih dvadeset godina i to zahvaljujući pre svega rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1325 o ženama, miru i bezbednosti (2000) i snažnom globalnom pokretu protiv diskriminacije i nasilja nad ženama.
Rezolucija, između ostalog, obavezuje države članice UN da povećaju participaciju žena u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti, a posebno u sektoru bezbednosti.
Srbija ima premijerku i 43 posto žena u Vladi Srbije, dok poslednji saziv Narodne skupštine ima više od 40 posto poslanica.
U poređenju sa mnogim zemljama u svetu ove brojke su zavidne, ali iskustvo pokazuje da žene u izvršnoj vlasti i skupštini i pored formalne moći koju imaju nisu nezavisne u odlučivanju od partija kojima upravljaju muškarci.
Pokazalo se i to da povećanje zastupljenosti žena u institucijama nije dovelo do eliminacije diskriminacije i nasilja nad ženama u javnoj i privatnoj sferi.
Osim toga, ulazak većeg broja žena u sistem bezbednosti i odbrane, pre svega vojsku i policiju, nije doveo do promene balansa moći i dominantno maskuline organizacione kulture.
Stoga su, osim povećanja zastupljenosti žena u institucijama, važne i ideje, vrednosti i politike koje žene zastupaju, te da li žene, kao i muškarci, imaju kapacitet za transformativno liderstvo.
Iz ugla većine feministkinja, aktivista za zaštitu i unapređenje ljudskih prava i demokratije, žene (a ujedno i muškarci) koje promovišu fašističke ideje, glorifikuju ratne operacije i ratne zločince, te zastupaju konzervativne politike prema ženama nisu dobar izbor kandidata za najviše pozicije u državi ili međunarodnim telima koja odlučuju o miru i-ili bezbednosti.
No, mogu li feministkinje i feministi biti izabrani da vode političko-vojnu organizaciju poput NATO?
Malo je verovatno da će se to uskoro dogoditi, ali razlog za optimizam ipak postoji, jer zasad na osnovu primera iz Novog Zelanda, Finske ili Kanade vidimo da je drugačije liderstvo ipak moguće.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
