Ko potomcima nacista vraća konfiskovanu imovinu u Srbiji?

Nekoliko je stotina takvih zahteva, ali Agencija ih dosledno odbacuje, pozivajući se na zakon o restituciji koji to zabranjuje.

Problem je, međutim, u tome što su sudovi prethodno rehabilitovali njihove nacističke pretke, posle čega su, prema Zakonu o rehabilitaciji, stekli i pravo na povraćaj imovine koja im je neposredno posle rata oduzeta.

Direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić, pozivajući se na član 5 Zakona o vraćanju oduzete imovine, koji jasno definiše da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje nema lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije za vreme Drugog svetskog rata, kao ni njegovi naslednici, kaže da im imovina, uprkos tome što su rehabilitovani, neće biti vraćena.

„Algoritam je jasan: mi utvrdimo da su bili pripadnici SS divizija, koje su nesumnjivo u sastavu okupacionih snaga i odbijemo zahtev za vraćanje imovine“, navodi Sekulić za Radio Slobodna Evropa, ali dodaje da se, nažalost, situacija zakomplikovala kad je Upravni sud Srbije 2016. godine doneo odluku da potomci jednog pripadnika hrvatskog ustaškog pokreta imaju pravo na restituciju jer je on rehabilitovan, a presuda kojom je 1944. godine osuđen za ratne zločine poništena.

Prema Zakonu o rehabilitaciji, naime, ukoliko je neka sudska odluka poništena, treba da budu poništene i posledice te odluke, što uključuje i povraćaj ili isplatu obeštećenja za konfiskovanu imovinu. Sekulić to ocenjuje kao paradoksalno:

„Rehabilitacijom se ne rešava pitanje da li je neko bio pripadnik okupacionih snaga, odnosno, pripadnik SS-a jer se ta činjenica ne može osporiti. Kao što se ne može osporiti ni postojanje zakonske norme koja nama zabranjuje da im vraćamo imovinu. Međutim, to je, izgleda, deo neke konfuzije koja je namerno napravljena i koja dovodi do paradoksa da smo mi jedina zemlja u Evropi koja sopstvenim okupatorima treba da vrati imovinu i koja je jedina sopstvene okupatore rehabilitovala“, ukazuje Sekulić, koji dodaje da je najviše zahteva za povraćaj imovine stizalo iz Vojvodine – Srpske Crnje, Vršca, Zrenjanina, Novog Sada, Pančeva, nakon što su sudovi neke od njih rehabilitovali.

Zakon o restituciji, pojašnjava naš sagovornik, strogo zabranjuje povraćaj ili isplatu nadoknade u slučajevima bivših pripadnika okupatorskih snaga i njihovih saradnika, bez obzira na to da li su počinili ratne zločine ili ne.

„Postoje slučajevi da su i klasične zločince rehabilitovali, gde imate da piše u obrazloženju – ubio sedmoro ljudi, recimo, za vreme novosadske racije, sa imenima žrtava – a mi, naši sudovi, naša država, ih rehabilitujemo.“

Pripadnici divizije „Princ Eugen“ su, podseća Sekulić, vršili masovne teške zločine. Zarobljene partizane su po kratkom postupku streljali, a u borbenim zonama vršili odmazde nad civilima.

Za samo tri dana u Sinjskoj krajini su, u martu 1944. godine ubili 1.500 ljudi, dok je više stotina stradalo u masakrima u Pivi godinu dana ranije, kao i u Aržanu i selu Velika Jula.

General Jozef Kibler, komandant nemačke 118. lovačke divizije, izjavio je da su bili poznati po „preoštrim postupcima prema narodu“.

Srbija je, kao i ostatak Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata, bila raskomadana.

U Banatu, koji je direktno pripojen nacističkoj Nemačkoj, mnogi etnički Nemci, tada nazvani „folksdojčeri“ (Volksdeutsche), služili su u nemačkoj vojsci, a najveći broj je mobilisan u zloglasnu diviziju „Princ Eugen“, koja je formirana 1942. u Srpskoj Crnji i nazvana 7. SS dobrovoljačka brdska divizija „Princ Eugen (Prinz Eugen)“. Brojala je 22.000 ljudi i uglavnom je, pod komandom generala Artura Flepsa, ratovala u Bosni i Hercegovini, gde je u operacijama „Vajs“ i „Švarc“ nanosila teške gubitke Narodnooslobodilačkoj vojsci i civilnom stanovništvu.

Uprkos stavu Upravnog suda o odbijanju poništavajućih rešenja Agencije za restituciju, a odluke Suda je moralo da poštuje i ministarstvo finansija, Sekulić ostaje nepokolebljiv: iako pravnog leka nema, što znači da su odluke Upravnog suda konačne, on odlučno kaže:

„Ja lično, odnosno, Agencija, nećemo vratiti, nećemo doneti rešenje kojim se usvaja zahtev za vraćanje imovine pripadnicima okupacionih snaga – nikada.“

Naš sagovornik ukazuje i da je čudno što tužilaštvo i državno pravobranilaštvo nisu reagovali na sudska rešenja o rehabilitaciji pripadnika okupacionih snaga. Bilo je, doduše, i slučajeva da je tužilaštvo ulagalo žalbe, ali je drugostepeni sud potvrđivao rešenja prvostepenog.

Agencija za restituciju već je donela i rešenje da neće da vrati imovinu naslednicima predsednika kvislinške srpske vlade Milana Nedića, iako sudski proces za njegovu rehabilitaciju još uvek traje.

U toku je i proces rehabilitacije četničkog komandanta Nikole Kalabića, a pravosnažno je rehabilitovan čak i komandant Avalskog korpusa (Ravnogorskog pokreta Draže Mihailovića) Spasoje Drenjanin Zeka, uprkos tome što je odgovoran za monstruozni pokolj u Vraniću kod Beograda, kada je u jednoj noći zaklano i likvidirano 68 ljudi – žena, staraca i dece.

Strahinja Sekulić je, međutim, još prošle godine obznanio da će Agencija odbiti zahtev njegovih naslednika za povraćaj imovine.

Sudovi koji se bave rehabilitacijom pripadnika okupacionih i kvislinških vlasti često samo ukinu poratna rešenja bivših komunističkih sudova s obrazloženjem da ti sudovi nisu omogućavali fer suđenja, uopšte se i ne upuštajući u ratnu biografiju procesuiranog.

Tako je 2015. godine rehabilitovan i komandant Ravnogorskog pokreta Dragoljub Draža Mihailović.

Ruben Fuks, bivši predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije, za RSE s gorčinom komentariše:

„Pitanje je da li su njihove žrtve imale pravo na proceduralne primedbe na presude kada su likvidirane.“

Bilo je, dodaje Fuks, u to poratno vreme sasvim sigurno proceduralnih grešaka. Ono za šta se stalno hvataju ne samo naslednici ustaša nego i ostalih kolaboracionista jesu streljanja bez suđenja u Sloveniji (Kočevski rog i Blajburg u Austriji, gde su se dogodila masovna streljanja ustaša i drugih kolaboracionista koji su u proleće 1945. godine bežali iz Jugoslavije, prim. aut.).

To su sve bile stvari bez ikakve procedure, ni preki sud nije sazvan, ali s obzirom na okolnosti u kojima se to događalo, to je prosta osveta, a osvetu u tom periodu čovek ne može da osuđuje kao nešto što obezvređuje sam taj akt suđenja ili likvidacije jer ono što ga je izazvalo – bilo je mnogo, mnogo gore:

„Svojevremeno, kada su mene i moje prethodnike pitali da li na ‘pasjem groblju’ (grobnice posle likvidacija krajem Drugog svetskog rata, koje je počinila nova komunistička vlast, period nazvan „crveni teror“, u kojima su žrtve pokopane na neobeleženim mestima, poznatim i kao „pasje grobnice“, prim. aut.) u Vršcu treba podići spomenik svim stradalima, mi smo svi, kao da smo se dogovorili, odgovorili da ukoliko se podignu dva spomenika, pri čemu će na jednom biti navedene sve nevine žrtve, a na drugom svi krivci koji su opravdano tu streljani, da onda mi ne bismo imali ništa protiv.“

Višem sudu u Zrenjaninu u prethodne četiri godine podneto je gotovo hiljadu zahteva za rehabilitaciju folksdojčera, kvislinga, ljotićevaca, nedićevaca. Koliki broj pripadnika okupacionih i kvislinških snaga je rehabilitovano ne zna se, ali je veliki broj zahteva i odbijen.

„Masovne rehabilitacije na ovaj način postaju rehabilitacije jednog pokreta i jedne politike koja je na celom svetu osuđena već u Nirnberškom procesu i procesima koji su mu usledili. Dakle, vi rehabilitujete time politiku Trećeg rajha“, upozorava Ruben Fuks.

Da li su zakoni o rehabilitaciji, i onaj iz 2006. i aktuelni iz 2011. godine, doneli više štete nego koristi, pitali smo Slobodana Homena, državnog sekretara u Ministarstvu pravde, koje je iniciralo donošenje potonjeg akta.

„Smatram da je zakon sam po sebi dovoljno jasan. On isključuje mogućnost rehabilitacije saradnika okupatora i nacista. Naravno, mi ne možemo sada tačno da pričamo na koji način su postupali sudovi i koje su okolnosti cenili, ali mislim da neko ko je bio pripadnik nemačkih nacističkih jedinica u tom trenutku ne bi smeo da bude rehabilitovan. Dakle, nije jasno na koji način sudovi tumače odredbe zakona koji to ne dozvoljava. Rekao bih zato da su presude o rehabilitaciji takvih ličnosti vrlo ‘kreativno’ tumačenje postupajućih sudija. Vrlo je teško komentarisati postupanje sudova, ali, evo, ako mene pitate kao nekoga ko je učestvovao u izradi zakona, smatram da nije bilo osnove da dođe do rehabilitacije pripadnika Vermahta“, kaže Homen za RSE.

Povodom sudskih reahabilitiacija pripadnika okupacionih i kvislinških jedinica istoričarka Branka Prpa za RSE kaže da je reč o političkom voluntarizmu i da ne može sud da bude istorijski arbitar.

„Ne može sud da arbitrira u istoriji, ne može sudska odluka u smislu istorijskog dokaza biti jača od naučnog dokaza. Prosto je pitanje s koje strane sud preuzima tu vrstu arbitraže nad celom naučnom oblašću. Oni to rešavaju na način da uzimaju plaćene istoričare koji se bave falsifikovanjem ili selektovanjem istorije. Pritom, ako hoćete nekog da rehabilitujete, ne možete da izostavite viktimološko pitanje, a ovde se to pitanje neprestano izostavlja. Prema tome, sudovi, zapravo, donose političke odluke i prosto nemaju veze s pravom“, ocenjuje Prpa.

Komentarišući to što u rehabilitacionom postupku današnji sudovi poništavaju presude komunističkih sudova u poratnom periodu jer nisu zadovoljavale pravne standarde, prava na fer suđenje itd, naša sagovornica kaže:

„Kako bi bilo da se ponište sve sudske presude u Evropi posle Drugog svetskog rata?! To su svugde bili ratni sudovi. I sam Nirnberg je problematičan s pozicije klasičnih sudskih procesa, ali – to su ratni sudovi. O čemu ti ljudi govore?! A pritom, koliko god se oni trudili ideološki, radi se zaista o kvislinzima, zaista se radi o okupatorima i zaista se radi o zločinima. Tačka! Prema tome, ako hoće da promene neku odluku, oni moraju da celokupni sudski proces ponove na način koji uključuje i žrtve te osobe“, argumentuje Prpa i podseća da demokratija i pravo nisu cvetali u poratnom periodu ni u evropskim zemljama, ali nisu ni u ratu kod okupatora.

„Znate, od 12.500 smrtnih presuda kvislinzima posle Drugog svetskog rata u Francuskoj izvršeno je više od 7.000, i to streljanjem. Dakle, naša objašnjenja su, zapravo, karikaturalna. Suštinski, radi se o reviziji istorije“, zaključuje naša sagovornica i dodaje da za to nije potrebna istorija nego politička volja jer na osnovu političke volje se vrše takve rehabilitacije.