Ko se ne plaši korone ili laže ili je lud ili neinformisan

Jedan od njih je i pobuna lekara, okupljenih pod nazivom Ujedinjeni protiv kovida, u junu kada je usledio drugi talas epidemije a nakon naglog popuštanja mera. Proglas u kome se traži odgovornost vlasti i Kriznog štaba za pogrešno upravljanje epidemijom na početku je potpisalo 300 doktora, da bi taj broj preko noći došao do skoro 3.000.

Činilo se na početku da će se ceo bunt iscrpeti u stavljanju potpisa na proglas i pojedinačnim javnim istupanjima nekih od potpisnika. Potom je u septembru formirano udruženje građana Ujedinjeni protiv kovida, koje je otpočelo razgovore sa Ministarstvom zdravlja. Prvi sastanak UPK i ministra Zlatibora Lončara doživljen je u dobrom delu javnosti, a i među pojedinim lekarima kao izdaja osnovne ideje, „leganje na rudu“, dogovor napravljen zarad pojedinačne koristi. UPK nastavili su međutim i dalje da kritikuju poteze vlasti i Kriznog štaba, dajući paralelno predloge šta treba raditi drugačije. Njihovi dopisi nisu odmakli dalje od pisarnice ministarstva, sastanci, iako dogovoreni na nedeljnom nivou, održani su još samo jednom prilikom, i izgleda da nikakvog pravog razgovora nije ni bilo.

Bojan Dereta, član Izvršnog odbora UPK, doktor koji je proveo prošlu godinu radeći u kovid ambulanti doma zdravlja, kaže da i na zatvorena vrata treba kucati, a razlog za to je nešto oko čega se svi slažu bar na rečima – naša deca. U ovoj godinu Dereta je po drugi put postao otac jer ponekad „najružniji događaji rađaju najlepše stvari“.

– Svako ko kaže da se u trenutku kada je korona virus počeo da se širi Srbijom nije uplašio ili da sada nije uplašen – ili laže, ili je lud, ili nije pravilno informisan. Ja sam se plašio, moje kolege su se plašile, naši pacijenti su bili uplašeni. Pod ovim maskama, koje vam ne dozvoljavaju ni osmeh da prenesete, jedino što vam ostaje je da komunicirate očima. Trudite se da vaše oči ne odaju stah, da budu tople, pune razumevanja. Za sve ovo vreme mi nismo bili tu samo da zbrinemo i lečimo ljude nego da ih i utešimo i budemo im podrška u trenucima kada ostaju sami i bolesni. A opet i vi sami brinete.

Činjenica da bolujem od hronične bolesti, da sam na početku epidemije imao dete od godinu i po dana, i da mi je supruga ostala trudna – sve su to bili dodatni tereti i briga. Jer zaista nije bilo lako vratiti se kući posle dežurstva u kovid ambulanti a pri tome ne možete ni da pretpostavite koliko će dugo sve ovo trajati. Tvrdio sam, a i dalje tvrdim da sistem opstaje zahvaljujući nadljudskim naporima medicinskog i nemedicinskog osoblja. I kada vas posle svega što ste uložili kao zaposlen u zdravstvu i svega što ste rizikovali, dočeka maj i naglo popuštanje mera, šta drugo može da se javi osim bunta.

Ako smo već izabrali najhumaniji poziv, i ako smo spremni da ugrozimo svoje zdravlje i zdravlje svojih porodica, nedopustivo je da se država poigrava sa istim, što se desilo početkom maja kada su restriktivne mere praktično preko noći ukinute i kada je proglašena pobeda nad virusom. Svaki student medicine zna da popuštanje protivepidemijskih mera mora biti pažljivo i postepeno. Svaki zdravstveni radnik znao je u maju da nas na leto čeka drugi talas. Sve slabosti sistema su isplivale, a ignorantski odnos države prema zdravlju građana i prema zdravlju njihovih „heroja“ doveo je do spontanog bunta 3.000 lekara – od Subotice, preko dijaspore, pa do Vranja. Pri tome, stvoren je pogrešan narativ u javnosti da Ujedinjeni protiv kovida traže smenu Kriznog štaba i bave se politikom – mi smo samo tražili poštovanje medicine zasnovane na dokazima i vođenje epidemije u skladu sa zakonom, ništa više i ništa manje. Naša osnovna ideja bila je i ostaje, da budemo korektivni faktor koji će pomoći da se zdravstveni sistem unapredi, a ne da rušimo zdravstveni sistem, kako su neki pokušavali da predstave. I dalje ćemo se voditi tom idejom, jer i kada naiđete na zatvorena vrata, treba kucati. Da sutra više ničeg ne bude i da UPK prestane da postoji, ostaće upisano da je 3.000 lekara izašlo imenom i prezimenom i reklo ‘ovo nije u redu’.

Nijednog trenutka nisam imao dilemu da treba da budem jedan od tih 3.000 doktora. I kad me neko pita – šta mi je to trebalo – mogu samo da citiram kolegu Miloša Bojovića. Kada su mu postavili isto pitanje, on je rekao – imam dva razloga – jedan ima tri godine, drugi sedam. I ja isto kažem da imam dva razloga – jedan ima dve i po godine, drugi tri nedelje.

Upravo je rođenje moje ćerke 8. decembra bilo najlepša, možda i jedina lepa stvar koja se dogodila ove 2020. Bilo je šala da nakon lokdauna – ili ćete se razvesti ili ćete ostati trudni. Mi smo izabrali ovu drugu opciju, i valjda je tako u svim katastrofama – ljudi postaju više upućeni jedni na druge i ponekad se iz najružnijih, rađaju najlepše stvari. A zadatak svakoga od nas je bar da pokuša da uradi svaki dan po neku malu lepu stvar. Zamislite šta bi se desilo kada bi svih šest milijardi ljudi na planeti svakodnevno učinili bar po jedno dobro. I dok razmišljamo o svim ljudima koje smo ove godine hteli da zagrlimo i poljubimo, a nismo mogli, treba znati da ćemo pobediti kovid i vratiti se našim starim životima samo ukoliko se budemo pridržavali protivepidemijskih mera, vodili se zdravim razumom i bili složni. Nemojte me pitati kada, ne znam – ali znam da zbog svih nas moramo ostati odgovorni, i sačuvati sebe i svoje najmilije.