Ko sme da pita Obamu za Angelino zlato?

Ali sa nemačkim zlatnim rezervama je u svakom pogledu drugačiji slučaj. Nemačka ima druge po veličini zlatne rezerve na svetu – 3396 tona, što je 109 miliona finih unci vrednih 175 milijardi dolara ili 71,4 odsto ukupnih deviznih rezervi te zemlje. I iz drugih razloga Nemcima je već dojadilo da im njihova Bundesbanka svaki čas nabija na nos svoju legendarnu nezavisnost, tim pre što ima poznavalaca ekonomske istorije koji tvrde da je tu nezavisnost stekla samo zato što su je Amerikanci posle Drugog svetskog rata osnovali pre nego nemačku državu sa svim ostalim organima, da je bilo drugačije, vi nikad ne bi dozvolili da im se centralna banka tako otme. Ali kad se na tu nezavisnost pozvala sada, usred ovako ozbiljne ekonomske krize, Nemcima je prekipelo.

Svaki dan oni moraju da slušaju ponekog proroka koji najavljuje skoru propast evra i, za slučaj da se nekome od proroka prorokovanje posreći, hteli bi da znaju sa kolikom se sigurnošću na svoje zlatne rezerve mogu osloniti. Zvaničan odgovor Bundesbanke na ovaj nemački interes i zabrinutost bio je tako arogantan da je Nemački računovodstveni sud, neka vrsta našeg državnog revizora, javno zahtevao da Bundesbanka smesta nemačke zlatne rezerve vrati u zemlju. Kao što su, piše Handelsblat, još 1966. godine učinili Francuzi i kao što tada nisu isto učinili i Nemci jer su im navodno Amerikanci zapretili da će, u slučaju tog velikog povlačenja, oni povući svoje trupe iz Nemačke!

Dakle, te se rezerve najvećim delom i već decenijama nalaze u inostranstvu uglavnom u podrumima Američkih federalnih rezervi (Fed) na Menhetnu. Tokom prepucavanja u koje se uključio i Odbor za budžet Bundestaga, kome je Računovodstveni sud na upit odgovorio da na rezerve u inostranstvu ne može da primeni štih probu prisustva kako čini sa rezervama u zemlji, zaprepašćeni Nemci su saznali da za sve vreme otkako su u Americi, ni Bundesbanka nijednom nije ni pokušala da fizički proveri da li su zlatne poluge tamo gde američki partneri iz Feda, svake godine napismeno, tvrde da još uvek jesu. Jer, rekao je najpre nemački guverner Jens Vajdman, takvo demonstriranje nepoverenja među centralnim bankama nije uobičajeno i američki partneri bi se mogli uvrediti.

Već taj neuverljivi razlog učinio je da Nemci načulje uši, a rasprava se iz tabloida preselila u ozbiljne novine na čelu sa Frankfurter algemajne cajtungom. Da podvuče svoju nezavisnost, Bundesbanka je nastavila da se brani od nasrtaja građana i institucija načinom koji je samo podgrevao njihovu sumnju. Pa je upozorila da bi putovanje komisije, koja bi trebalo da proveri rezerve na licu mesta, dosta koštalo, pa bi se pitanje tih troškova nezgodno o postavljalo pri reviziji nemačkog budžeta! I nije se ni time dovoljno uplela, nego je na rastući front zagovornika fizičke provere, kojem se pozivajući se na pravnu ekspertizu pridružio i poslanik Hrišćansko-demokratske unije Peter Gauvajler, dodala i objašnjenje da fizička provera nemačkih zlatnih poluga u Njujorku nije moguća jer su one tako gusto naslagane u jednoj prostoriji da ni ljudska noga u nju ne može da stane!

E, tu Nemcima nije ostajalo drugo nego da izvedu najcrnje zaključke. Pošto se u bilansima Bundesbanke zlatne rezerve vode pod „zlato i zlatna potraživanja“ njihove sumnje da je nemačko zlato odavno nekome pozajmljeno i da Nemcima ne bi moglo priskočiti u pomoć u slučaju evromonetarnog sloma, učinile su se opravdanim. Nemački računovodstveni sud, podržan i od dela pravnika, smatra da je papirni način na koji Bundesbanka pravi ovaj deo bilansa protivan ustavnim odredbama o urednoj inventuri i vođenju knjiga, Bundesbanka tvrdi da su svi ustavni zahtevi zadovoljeni. Nije isključeno da će se i ovim slučajem pozabaviti i Ustavni sud u Karlsrueu.

Dok se to ne desi, komentator Handelsblata smatra da američka centralna banka sigurno ne bi odbila zahtev Nemaca da svoje rezerve, posle nekoliko decenija, vide rođenim očima. „Ali, ukoliko bi se Amerikanci usprotivili, onda stvarno imamo problem“, piše Handelsblat.