Ko štiti plagijatore: Političari optuženi za neakademsko ponašanje napredovali u karijeri

Ovo su neki od zaključaka analize pravila za utvrđivanje plagijata i praksi njihovog sprovođenja na Beogradskom univerzitetu koju je uradila Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti (MASA), u okviru projekta o akademskom integritetu.

Autor analize dr Ivan Stanojević, docent na Fakultetu političkih nauka, kaže da je Univerzitet u Beogradu bio u fokusu ovog istraživanja zbog činjenice da je najpre tu usvojen Kodeks profesionalne etike i Pravilnik o postupku utvrđivanja neakademskog ponašanja u izradi pisanih radova koji propisuju proceduru za utvrđivanje plagijata i sankcionisanje plagijatora.

– Pored toga, u javnosti postoji utisak da je Univerzitet u Beogradu jedini univerzitet koji se bavi problemom plagijata kod nas. O tome se najpre stiče utisak kroz odnos prema plagijatima visokih javnih funkcionera koji su u javnosti optuživani za plagiranje doktorskih disertacija – navodi Stanojević.

On podseća da su za plagijate u javnosti optuživani Siniša Mali, bivši gradonačelnik Beograda, a sadašnji ministar finansija, Nebojša Stefanović, bivši predsednik Skupštine Srbije, a nakon toga ministar unutrašnjih poslova i sada odbrane, Jorgovanka Tabaković, guvernerka Narodne banke Srbije i Aleksandar Šapić, bivši predsednik opštine Novi Beogradu, a današnji gradonačelnik Beograda.

– Za razliku od sličnih slučajeva na zapadu, poput ministara odbrane i obrazovanja Nemačke ili predsednika Mađarske, koji su završeni ostavkama optuženih, srpskim javnim funkcionerima optužbe za plagijate nisu stvarale prepreke u političkim karijerama. Svi pomenuti su napredovali u političkoj hijerarhiji ili su zadržali već visoku poziciju, poput Jorgovanke Tabaković. Ono što je specifično za sve pomenute slučajeve, osim jednog, je da su optuženi za plagiranje doktorskih disertacija svoje doktorate odbranili na novonastalim privatnim univerzitetima. Ti univerziteti su redom prećutali ove slučajeve ili utvrdili da nema plagijata, a optuženi su zadržali svoja zvanja doktora nauka – navodi Stanojević.

Kaže da je jedini izuzetak slučaj Siniše Malog, koji je svoj doktorat odbranio na Fakultetu organizacionih nauka Univerziteta u Beogradu, a nakon dugog i mukotrpnog procesa Senat UB je poništio njegov doktorat i oduzeo mu zvanje.

Ipak, Stanojević podseća, Mali se žalio Ustavnom sudu koji je proglasio neustavnim članove pravilnika koji se bave oduzimanjem zvanja zbog izrečene mere javne osude za povredu Etičkog kodeksa. Akademska zajednica ovu odluku smatra kontroverznom, a nejasno je da li će se ova priča nastaviti i na koji način.

– Iako su na fakultetima i ranije postojala govorkanja o plagijatima, oni najčešće nisu prijavljivani. Sporadični pokušaji prijavljivanja zataškavani su na fakultetima. Usvajanje Kodeksa ohrabrilo je članove akademske zajednice da formalno pokrenu pitanje plagijata i na taj način pokušaju da sačuvaj obraz institucija u kojima su zaposleni, kao i svoj obraz. Nakon usvajanja Kodeksa profesionalne etike je, prema našem saznanju, pokrenut dvocifren broj prijava za plagijat. Ipak, najveći broj tih prijava još uvek nije formalno sproveden do kraja. Nekad zbog komplikovanosti i sporosti procesa, a nekada zbog rupa u procesu u kojima bi se postupci zagubili u težnji da padnu u zaborav – ističe Stanojević, napominjući da pravila i procedure uključuju mnogo aktera koji mogu da sabotiraju ovaj proces, a ne postoji odgovornost, niti kazna za takvo ponašanje.

U analizi MASA se ističe i da akademska čestitost najčešće biva pogažena ili nezaštićena na fakultetima.

– Nemamo slučajeve u kojima su fakultetski organi doneli odluku da je postojalo neakademsko ponašanje, pa da ju je drugostepeni univerzitetski Odbor za profesionalnu etiku poništio. S druge strane, imamo mnogo odluka fakultetskih organa kojima su prikrivani plagijati, a koje je Odbor poništavao ili vraćao na ponovno odlučivanje – kaže Stanojević.

Fakultetski organi čiji rad je najčešće sprečavao utvrđivanje neakademskog ponašanja ili pokušavao da ga prikrije su etičke komisije, nastavno-naučna veća i dekani, pokazuje analiza.

Poseban problem je što je nastavno-naučnim većima data diskreciona moć da odlučuju u postupku koji se u krajnjoj instanci smatra upravnim i u kome ne bi trebalo da ima diskrecione moći.

– Čak i ukoliko stručna i etička komisija utvrde da postoji plagijat, nastavno-naučno veće svojom glasanjem može da odluči da plagijat ne postoji. Dodatni problem predstavlja činjenica da pravilnicima ni jedan organ nije zadužen da prijavljuje ovu vrstu neakademskog ponašanja po službenoj dužnosti. Tako su u javnosti ili na fakultetima poznati neki slučajevi za koje se osnovano sumnja da su plagijati, ali niko ne želi ili ne sme da ih formalno prijavi. To potpomaže kulturu straha ili indiferentnosti, koja štiti plagijatore na univerzitetu. Ona dovodi do povratne sprege pri kojoj plagijatori imaju podsticaj da štite jedni druge, kao i da nastave da plagiraju imajući u vidu da najverovatnije neće biti prijavljeni, a i ako budu, najverovatnije neće biti kažnjeni. Naposletku, jedan od nalaza je i da će za plagiranje studenti češće biti kažnjeni od zaposlenih na fakultetima – kaže Stanojević.

Utvrđivanje plagijata

Utvrđivanje plagijata je definisano Pravilnikom o postupku utvrđivanja neakademskog ponašanja u izradi pisanih radova, a na osnovu Kodeksa profesionalne etike Univerziteta u Beogradu, dok se mere izriču na osnovu Pravilnika o postupku utvrđivanja etičke odgovornosti na UB. Postupak, koji je veoma komplikovan i dugotrajan, odnosi se na sve pisane radove nastavnog i naučnog osoblja, kao i studenata Univerziteta, kao i na izveštaje o nastavnom i naučnoistraživačkom radu. Postupak se primenjuje na plagiranje, lažno autorstvo, izmišljanje i krivotvorenje rezultata i autoplagiranje.