Ko su Ludvik i Hana Hiršfeld

Dr Zoran Vacić, predsednik Sekcije za istoriju SLD je godinama istraživao životni i naučni put dr. Hiršfelda i njegove četiri godine provedene među Srbima tokom njihovog stradanja u Velikom ratu. U građi o dr. Hiršfeld se navodi da je rođen u Varšavi 1884. Godine, a da je medicinu studirao u Vircburgu i Berlinu gde je 1907. doktorirao disertacijom „O aglutinaciji krvi“.

Kao mlad istraživač, asistent Kancerološkog instituta u Hajdelbergu, Hiršfeld je 1910. dokazao da pripadnost nekoj krvnoj grupi zavisi od naslednih faktora, čime je dao metodološku podlogu za serološko istraživanje očinstva. Takođe, uveo je i moderni način označavanja krvnih grupa (AB0).
Saznavši u Švajcarskoj, gde je bio docent na Ciriškom univerzitetu, za stravične razmere epidemija tri tifusa (trbušnog, povratnog i pegavog) u Srbiji, Hiršfeld se početkom 1915. prijavio da kao lekar-dobrovoljac u srpskoj vojsci pomogne u suzbijanju epidemija. Po sopstvenoj želji poslat je u samo središte epidemija „glavni centar za razboljevanje i umiranje“, Valjevo. Tu je radio na suzbijanju epidemija, a organizovao je i predavao na kursevima o pegavom tifusu i drugim zaraznim bolestima.
U aprilu 1915. u Srbiju je došla i dr Hana, supruga dr Ludvika Hiršfelda. Po okončanju epidemije u maju 1915, dr Hiršfeld je do oktobra 1915. radio kao bakteriolog u srpskoj vojsci.
Dr. Hiršfeld je kao razlog za boravak u Valjevu, znatno kasnije u autobiografskoj knjizi „Istorija jednog života“ naveo: „Nije tamo bilo raskoši švajcarske klinike, ali je u nama treperila neka snažna nota bratstva. Ni za trenutak nismo zažalili dobrovoljno napuštene švajcarske palate.“

Posle napada Austrougarske, Nemačke i Bugarske vojske na Srbiju, početkom oktobra 1915, naređena je evakuacija Valjevske bolnice, a lekarima iz stranih misija predloženo da otputuju. Hiršfeldovi su odgovorili: „Mi smo vojnici u vašoj službi. U sreći i nesreći. Ukoliko poginemo, onda je to za dobru stvar.“

Hana i Ludvik Hiršfeld su se sa srpskom vojskom povlačili preko Albanije, odakle su otišli za Švajcarsku. U Cirihu je, u organizaciji društva Crvenog krsta, Hiršfeld održao predavanje o sudbini srpskog naroda i njegove vojske u prvim godinama Velikog rata.

Posle dolaska srpske vojske na Krf, pri Sanitetskom odeljenju Vrhovne komande je osnovana Srpska bakteriološka laboratorija. Dr Hiršfeld je zamoljen da u Švajcarskoj kupi svu neophodnu opremu za rad jedne vojne bakteriološke laboratorije i sa ženom doputuje odmah na grčko ostrvo.
Supružnici su se odazvali i Dr Hiršfeld je 1916. u Solunu izolovao iz krvi jednog vojnika do tada nepoznati soj paratifusa, a novu bakteriju nazvao Bacillus paratyphi C. Danas se ovaj izazivač paratifusa naziva Salmonella hirszfeldi.

U proleće 1917. je Hiršfeld je u laboratoriji proizveo vakcinu koja je štitila od trbušnog tifusa, paratifusa A, B i C, te kolere. Njome je vakcinisano preko 110.000 boraca, a prvi vakcinisani vojnik bio je vojvoda Živojin Mišić. Zahvaljujući ovoj vakcini srpska vojska je bez trbušnog tifusa, paratifusa i kolere ušla u otadžbinu.

Došavši prvi put u Srbiju 1915, dr Hiršfeld je već bio jedan od vodećih svetskih autoriteta za krvne grupe. Zahvaljujući Hiršfeldovom radu srpska vojska je bila jedna od prvih koja je primenjivala transfuziju krvi u širim razmerama. Pored bakteriološkog kursa organizovani su i drugi, na kojima su ostali lekari sticali nova znanja, pa i praktična iz transfuziologije.

Posle proboja Solunskog fronta septembra 1918 i oslobađanja Srbije, dr Ludvik Hiršfeld je postavljen za šefa bakteriološkog odeljenja Vojne bolnice u Beogradu – prvog po redu. Hiršfeldovi su Srbiju napustili u jesen 1919. godine. Za zasluge u radu srpskog vojnog saniteta, dr. Hiršfeld je dobio počasni čin pukovnika Srpske vojske i odlikovan je Ordenom Belog orla. Bio je redovni i počasni član SLD.

Po povratku u tek preporođenu Poljsku 1920, Ludvik Hiršfeld je postao direktor Istituta za istraživanja seruma i vakcina u Varšavi, kasnije Odeljenja za bakteriologiju i eksperimentalnu medicinu u Nacionalnom institutu za higijenu, gde se posvetio pedagoškom radu. Kada je nacistička Nemačka osvojila Poljsku 1939, Hiršfeld, Jevrejin preobraćen u katoličanstvo je bio uklonjen sa svih položaja. Ponuđeno mu je nekoliko naučnih mesta u inostranstvu, ali je on odbio i ostao u Varšavi. Zajedno sa ženom i kćerkom Marijom je 1941. poslat u jevrejski geto.

Kada se u Beogradu saznalo za stradanje „srpskih vojnih lekara“ i njihove ćerke, vlasti su dodelile dr Hiršfeldu počasno državljanstvo Kraljevine Jugoslavije, pa je Ivo Andrić, kao jugoslovenski poslanik u Berlinu od Nemačke zahtevao njihovo puštanje. To je bilo 24. marta, a 13 dana kasnije Beograd je bombardovan. Ipak, Hiršfeldovi su i Srbiji i Andriću bili veoma zahvalni, naveo je dr. Vacić.
Dan pre nego što je trebalo da Hiršfeldovi 1943. budu poslati u koncentracioni logor, uspeli su da pobegnu iz geta. Potom su živeli u tajnosti po malim selima u centralnoj Poljskoj gde im je kćerka jedinica umrla od tuberkuloze.

Posle Drugog svetskog rata dr. Hiršfeld je postao zamenik rektora Lublinskog univerziteta, a potom i prvi dekan Poljske medicinske škole na Vroclavskom univerzitu. Godine 1954. je osnovao Institut za imunologiju i eksperimentalnu medicinu pri PAN.

Dr. Hiršfeld je dobio mnoga priznanja, pored ostalih i počasne doktorate univerziteta u Pragu (1950.) i Cirihu (1951.). Napisao je gotovo 400 radova na nemačkom, francuskom, engleskom i poljskom jeziku, mnoge u saradnji sa drugim dobro poznatim naučnicima, kao i sa suprugom. Objavio je knjigu „Istorija jednog života“ u kojoj je izneo i sećanja na boravak u getu.

Ovaj veliki naučnik i mislilac, umro je 4. marta 1954. godine od posledica srčanog udara.
Dr. Vacić je ocenio da savremena medicina dr. Hiršfeldu “duguje mnogo toga. Jedno od njegovih prvih pronalazaka, do kog je došao zajedno sa Emilom von Dungernom, bilo je obeležavanje krvnih grupa simbolima 0, A, B, AB i definisanje pravila njihovog nasleđivanja. Ova podela važi i dan-danas. Opisao je mehanizme delovanja serološkog sukoba, zahvaljujući čemu su spaseni životi mnoge dece. Autor je mnogobrojnih naučnih radova.”

Zahvaljujući dr. Hiršfeldovoj harizmi i predanosti u Poljskoj su se razvili naučni rad i istraživački centri, naveo je dalje Vacić. Najpoznatiji Institut za imunologiju i eksperimentalnu terapiju pri PNA u Vroclavu, čiji je upravnik bio Ludvik Hiršfeld, danas nosi njegovo ime.

Najznačajnije istraživanje

Najznačajnije Hiršfeldovo istraživanje u oblasti krvnih grupa sprovedeno na Solunskom frontu bilo je ispitivanje distribucije krvnih grupa kod raznih naroda i rasa. Rezultati Hiršfeldovog istraživanja objavljeni su u najcenjenijoj međunarodnoj stručnoj literaturi tog vremena i Srpskom arhivu za celokupno lekarstvo.

Strani lekari u Srbiji’]

Hiršfeldovi nisu bili jedini poljski lekari u srpskom sanitetu. U stvari su lekari poreklom iz Poljske činili značajan deo srpskog civilnog i vojnog saniteta u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka, kako je ukazao Predsednik SLD Čolović. Do 1855. godine, svi lekari u Srbiji bili su stranog porekla. Skoro do pred kraj 19. veka broj lekara stranog porekla u ovdašnjem vojnom i civilnom sanitetu bio je veći od lekara poreklom iz Srbije.
Dr Leonid Erlih, koji se posrbio uzevši ime Đorđe Novaković, bio je prvi koji je došao u Srbiju između 1822. i 1826. Za njim je 1843. sledio dr Joakim Medovič, odnosno Aćim Medović, i u novoj domovini ostvario izvrsnu lekarsku, naučničku, administrativnu, profesorsku, prosvetiteljsku i društvenu karijeru. Bio je inicijator, jedan od ključnih osnivača i prvi predsednik SLD, član Društva srpske slovesnosti, Srpskog učenog društva i počasni član Srpske kraljevske akademije. Akademik Čolović je naveo da su, među ostalima, bili dr Đorđe Klinkovski jedan od 15 osnivača SLD, Dr Janko Sjenkijević, bliski rođak slavnog poljskog književnika Henriha Sjenkieviča, Dr Avram Vinaver, fizikus u Šapcu, ili Dr Roman Sondermajer, hirurg iz Krakova, između ostalog i upravnik Vojne bolnice u Beogradu, koji je napredovao do čina sanitetskog pukovnika, bio glavni hirurg Srpske vojske, zatim Načelnik srpskog vojnog saniteta i Glavni inspektor srpskog vojnog saniteta.