Foto: G. NoninKada je nakon protesta 21. jula u Novom Sadu, gradonačelnik Miloš Vučević izjavio da su to “zgubidani koji valjda nemaju šta da rade, pa dolaze u naš grad da nam prave haos”, Marko Oljača, predsednik društva “Koraci” koji je već danima sa aktivistima u “Šodroš Survivor kampu” u Novom Sadu i koji je jedan od učesnika protesta prošlog četvrtka, počeo je na društvenim mrežama da objavljuje “mini” biografije svojih saboraca kako bi u javnosti obelodanio ko su, po gradonačelnikovim rečima “zgubidani” i “zgubidanke”. Sve to je veoma pozitivno odjeknulo u javnosti jer, po komentarima se vidi koliko je važno znati da to “nisu tamo neki zgubidani” već ljudi sa imenom i prezimenom koji itekako imaju šta da rade u životu. Boravak u kampu i na protestima je njihov izbor a ne višak slobodnog vremena.
Vlast je uvek pokušavala da umanji svaki značaj javnog kritikovanja njihove vladavine. Tako je bilo i 2000-te godine kada su za pripadnike “Otpora” govorili da je to “šačica” ljudi, a noviji primer je kada je Vučić izjavljivao kako se okupilo samo 80-tak ljudi u momentu kada su objavljene fotografije svedočile o nekoliko desetina hiljada ljudi na protestima “1 od 5 miliona”.
Najnoviji primer je taj da su oni koji su se okupili nezadovoljni što njihovom predstavniku, aktivisti, piscu i istoričaru umetnosti Novom Nebojši Milenkoviću, nije dozvoljeno da za skupštinskom govornicom obrazloži primedbe koje i on lično, kao i više od deset ekoloških i urbanističkih organizacija i inicijativa imaju na Generalni urbanistički plan za Novi Sad 2020. godine, nazvani “zgubidanima” od strane gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića. Nakon brutalnog nasilja od strane policijskih specijalaca i privatnog obezbeđenja, za četvrtak, 28. juli su te organizacije najavile novi protest “Buna protiv mafije” u 19 časova ispred stanice policije u Pap Pavla, ukoliko se do tada ne ispune zahtevi da se utvrde identiteti i procesuiraju batinaši koji su tukli građane prošle sedmice na protest.
Pored brojnih javnih ličnosti i predstavnika opozicionih političkih partija, na protestu su, u najvećem broju, bili aktivisti i aktivistkinje više od deset ekoloških i urbanističkih inicijativa i organizacija, kao i oni koji već više od mesec dana borave u „Šodroš Survivor Kamp”-u.
Nakon protesta, Marko Oljača je počeo sa objavljivanjem “mini” pričica o aktivistkinjama i aktivistima na FB-u što je pozitivno dočekano u javnosti. Tako je Oljača otkrio ko su zapravo novosadske “zgubidanke” i “zgubidani”. Na naše pitanje kako je došao na ideju da “obelodani” ko su aktivisti koji borave u Kampu na Šodrošu više od mesec dana, Marko Oljača odgovara:
“Previše često i dugo svedočimo raznim načinima diskreditacije svih koji se usude javno kritikovati poteze vlasti. Nakon poslednjeg protesta u Novom Sadu kada su žene, starije ljude, praktično sve okupljenje građane tukli privatni batinaši i policija, Miloš Vučević je sve nazvao zgubidanima. Natuknice o zgubidankama i zgubidanima u Šodroš Survivor Kampu sam pisao sa namerom da demistifikujemo taj diskurs. To nisu nikakvi zgubidani, to su ljudi koji imaju svoje karijere, poslove, porodice, ljudi različitih godina. Svi oni imaju svoje živote i izražen osećaj građanske dužnosti i osećaja za pravdu. Oni su bolji deo našeg društva na koji trebamo biti ponosni, oni su građani u punom i doslovnom smislu te reči”, objašnjava Oljača i naglašava da se radi o različitim ljudima, ali koji su ujedinjeni oko ideje opšteg, javnog dobra koje su spremni braniti svojim telima.
„Te različitosti se na jedan spontan način pretvaraju u čvrsto i iskreno zajedništvo što me neopisivo mnogo raduje. Kada bi postojalo više ovakvih zgubidana i zgubidanki, Srbija bi bila lepše i bolje mesto za život.”, zaključuje Oljača.
ZGUBIDANKA BROJ 1 – Suzana Jozić
Na fotografiji je Suzana Jozić , naša Suzi. Nju je juče policija zajedno sa batinašima šutirala, gazila, pendrečila, bacala po asfaltu, a Suzi je svaki put ustajala sve spremnija i odlučnija. Suzi je uvek nasmejana, pozitivna, energična, iskrena i vredna. U kampu je bila do 5 ujutru, onda je otišla kući, pa došla na protest, potom izubijana, modra i bolna otišla na posao. Danas mi je rekla da je srećna zbog demonstriranog zajedništva. Naprslu jagodičnu kost, koleno… gotovo nije ni pomenula. Suzanu ćete oduševiti i dobiti njenu naklonost ako znate fine razlike između rusinskog i slovačkog jezika. Meni su baš drage ovakve zgubidanke i zgubidani. Voleo bih kada bih ih bilo još više.
ZGUBIDANKA BROJ 2 – Sara Spasojev
Jedna od amazonki je Sara. Ima dvadeset godina. Na Akademiji umetnosti studira slikarstvo. Već 17 dana je u kampu. Njen šator je nauredniji. Pored dušeka su knjige. Pre neki dan u kamp joj je stiglo štene nemačkog ovčara. U dvorištu porodične kuće ima atelje. Malo priča, mnogo misli. Voli sport. Smatra da su za promene dovoljna dobra volja i vera. Zanima je priroda, njene forme i održivost.
Sara je juče vešto, snažno i na iznenađenje i policije i nas šutirala štitove bolje nego iko. Ukratko, sa njom se ne treba zajebavati.
ZGUBIDANKA BROJ 3 – Magdalena Rašković
A sada Magdalena! Aha, ona Magdalena koja je postala ikona-simbol protesta. Odakle početi? Pa, Magdalena je pre svega prelepa. U licu joj se vidi i nežnost i odlučnost. Ima dvadeset godina, studira psihologiju i peva u horu. Pametna, radoznala, obrazovana, mudra, odlučna, principijelna, organizovana, iskrena, hrabra, vredna i odgovorna. Sluša baš dobru muziku. Čini se da je u kampu oduvek. Juče je doživela inicijaciju. Pričala je policajcima, crtala po štitovima, drala se na njih a onda ih gurala. Danas je malo modra i sa upalom mišića. Posle se razočarala jer se nije desilo ono zbog čega je protest organizovan. Danas je prvi put govorila za medije. Sve prošlo dobro, a ona se samo tako samokritikovala. Od početka je u kampu. Voli da peva, kuva, boravi u prirodi, čita knjige… Nije postala simbol samo zbog gore napisanog, već i zbog fotografije koju je napravila naša saborkinja Branislava Kostić na kojoj se vidi sudar dva sveta. Sudar mlade, perspektivne, ispravne devojke koja ovu zemlju voli i hoće da ostane u njoj, ali neće da živi u ovako devijantnom društvu i onog drugog sveta, onih hulja koje bi svima oduzeli sve zbog sebe i po svaku cenu. Moto joj je „pravda mora biti zadovoljena makar nebesa pala“. Zna šta hoće, a šta ne. Magdalena je opasan potencijal. Magdalena je naša bolja budućnost.
ZGUBIDANKA BROJ 4 – Vesna Galečić
Vesna je razredni starešina kampa visokih konspirativnih mogućnosti. Čini se da može, hoće i zaista uradi sve. Partizanka, hemičarka, medicinska sestra, revolucionarka, završila je i biohemiju. Ako je Crna Žuna postala simbol kampa, Vesna je zaštitno lice Šodroša i Telepa – svi poznaju nju i njen bicikl sa privezanom metalnom belom korpom. Ona spašava labudove sa zakačenim udicama, prevozi ih iz sela u selo, udomljava ih… Priroda i ona su jedno. Hrabra, odlučna, elokventna, žustra, osećajna, njena reč se poštuje. Ne plaši se batinaša. Pre bi batinaši trebali biti zabrinuti ako dođu u fizički kontakt sa njom. Dolazi iz organizacije OSNA. Ova zgubidanka je najveća zgubidanka među zgubidankama.
ZGUBIDANKA BROJ 5 – Katarina Krompić
Beba ima 62 godine. Studirala je stočarstvo, bavila se knjigovodstvom, sada čuva jednu devojku u invalidskim kolicima. Obilazi je ujutru i uveče, a ostatak dana je u kampu. Izrazito je osećajna, ne podnosi bol, tugu, nesreću i nepravdu u svetu oko sebe. Više puta dnevno obiđe Šodroš. Od nje stižu informacije o svim događajima.
Ona je 11. juna otkrila seču topola. Plakala je kada su odnosili debla. Ima svoju crnu, najstariju topolu koju posećuje svaki dan. Kaže da će je braniti životom. Zna svaki pedalj šume, sav biljni i životinjski svet. Živi za okruženje. Razgovara i razume životinje, brine o njima, čuva i hrani ih, bere im bokvice, maslačak, donosi kukuruz, suncokret… Novi i mladi parovi životinja su joj posebna pasija – ne spava noću ako su u problemu. Jedan labud iz Futoga sa krivim vratom bio je kod nje tri meseca. Poseduje neverovatnu energiju, pa je teško pratiti njen tempo. Nenametljiva je. Ništa joj nije teško. Ekipa zgubidana i zgubidanki ne bi bila ono što jeste da nema Bebe.
ZGUBIDAN BROJ 1 – Danijel Bereš
Dača ima 32 godine. Bavi se fotografijom i održavanje vrtova. Peca na Šodrošu od šeste godine. Od kada zna za sebe volontira, naročito je posvećen deci sa autizmom i zbrinjavanju napuštenih životinja. Osim što može, on i hoće da „potegne“ – u svakom trenutku se možete osloniti na njega, od prevoza i čišćenja, sadnje paprika i paradajza do dovlačenja drva i loženja vatre. Brz je kao struja. Kaže da je u duši iIndijanac. Dača baš ne voli nepravdu, pa je spreman i telom braniti normalnost. Posle Šodroša, voleo bi do Amazonije da fotografiše divlje životinje. Dača je jedan baš dobar zgubidan.
ZGUBIDAN BROJ 2 – Petar Holik
Posebno posebno zgubidansko čeljade je Petar. Ima 36 godina, svira kontrabas u Donau Quartettu sa kojim je obišao ceo svet. Poreklom je iz Ruskog Krstura pored Kule, jakog uporišta partizana. Amaterski se bavi fotografijom. Njegova fotografija Crne Žune postala je zaštitni znak kampa na Šodrošu. Voli da boravi u prirodi, leti paraglajderom, pleše tango. Vredan, pouzdan, vaspitan, odgovoran, skroman, lep, u jednoj reči – ortak. Radikalan, ali pun razumevanja i empatije. Policajcima koji su tukli građane je poručio: ovo radimo i zbog vas. Petar je od onih osoba koje će vam u dva ujutru pored vatre pustiti Astora Piazzollu i kroz svaku notu objašnjavati njegovu genijalnost. Studirao je Akademiju umetnosti u Novom Sadu i Hochschule fur Musik und Theater Munchen. Govori rusinski, nemački, engleski i srpski jezik. Petar je jedan od naših omiljenih, neodoljivih zgubidana.
ZGUBIDAN BROJ 3 – Robert SlibeRholc
Zgubidan Robi zaslužuje roman. Robi je završio elitne vojne škole, onomad učestvovao u omladinskim radnim akcijama, aktivan je u borbi protiv deložacija, bio je posmatrač na poslednjim izborima, aktivan je u Bečkoj masi, bavi se izradom stilskih duboreza i restauracijom. Ima kolekciju starih igračaka i alata iz Jugoslavije. Voli da vozi bicik, rolerel i šparta po Fruškoj gori. Redovan je na protesima. Kaže da mu je uža specijalnost blokada auto puteva, mostova i probijanje kordona. Uvek je u prvim redovima. Na prethodnoj sednici Komisije za planove batinaši su ga izneli iz sale. Glasan je i provocira, pa je pred protest u četvrtak obavešten kako je prvi na listi za batinanje. Može se i potući, ali ćete ga ubrzo videti kako skakućući između kordona i građana sprovodi novinare. Govori dugo i mnogo, ne jede Milka čokolade, pije bezalkoholno pivo, nudista je. On i njegovi duborezi od početka su u kampu. Robi je čist pankeraj.
ZGUBIDAN BROJ 4 – Kosta Lazić
Kosta je iz Zvornika. Ima 23 godine, studira medicinu u Novom Sadu. U kampu je od početka. Miran, tih, povučen, nenametljiv, dobroćudan, ekološki osvešćen, vredan i pouzdan. Čim završi sa poslom (radi dostavu hrane), dolazi u kamp u treću smenu. Kosta poseduje neobičnu mirnoću, na njega se ne biste mogli naljutiti čak i da imate valjan razlog. Intezivno oseća ljude i okruženje. Kosta je pre neki dan svesno prešao preko rupe, pao sa bicikla i polomio ruku kako ne bi udario baku koja je izletela na put. Voli prirodu i crtež. Zanima ga muzička produkcija i voleo bi imati svoju produkcijsku kuću. Kaže da radi samo one stvari za koje misli da su moguće.
Marko nastavlja priče o ljudima. I o protestima.
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
