Foto: EPA/STRINGERVladari u zenitu moći mahom gube osećaj za realnost – na lovorikama prethodnih velikih uspeha i dominantne pozicije u hijerarhiji vlasti – toliko su iznad svih ostalih da praktično imaju monopol odlučivanja.
Pri takvoj autopercepciji zaboravljaju, a to im nije teško jer su tobožnji a ne pravi vernici, da čovek nije Bog, da i kad ima ogromnu moć nije svemoćan.
Slobodan Milošević je meteorskom brzinom postao narodni heroj – krilaticom Niko ne sme da vas bije! upućenoj Srbima na Kosovu.
Odmah je stavio u pun pogon partijsku mašineriju, znajući da je partija središte državne moći a ne administracija, i ubrzo postao apsolutni vladar Srbije.
Iako je imao neprikosnovenu moć i podršku ogromne većine građana, nije se opuštao – niz godina vodio je računa o političkom imidžu.
No 1996. godine, nakon dobijenih republičkih a izgubljenih lokalnih izbora, već spreman na kohabitaciju, morao je da se povinuje supruzi i ne prizna rezultate izbora.
To je bio početak njegovog kraja – elementarnim kršenjem volje građana izgubio je njihovo poverenje.
Milo Đukanović se, setimo se, vinuo u državni vrh Crne Gore preko Žute grede i smene Titove garniture. Kasnije je, maksimalno koristeći partijsku suprematiju nad okoštalom birokratskom nomenklaturom i stavljajući partijskim kadriranjem pod svoju kontrolu državne ustanove, vladao kao car.
U partijskoj državi je kao predsednik najveće partije decenijama imao neprikosnovenu moć, bez obzira na konkretnu funkciju.
Osećajući se svemoćnim, jednog trenutka poželeo je da stavi pod kontrolu i većinsku veru i crkvenu hijerarhiju, jedinu sferu kojom nije vladao.
Tu se preračunao, izgubio osećaj za realnost – dotle nesložna i nejaka opozicija našla je u veri i tradiciji snažno uporište i dotle neosvojiva tvđava Milo se raspala.
Aktuelni predsednik Srbije takođe se vinuo u državni vrh partijskom linijom – za samo dve-tri godine je partijskim kadriranjem osvojio sve institucije, računajući i državne medije. Sve greške i grehove vlasti uspevao je da potisne pod tepih.
Za njih je znala samo manjina – korisnici malotiražnih medija, bez većeg uticaja na širu javnost.
I pri takvom stanju građanske (ne)obaveštenosti korupcija i drugi vidovi bezakonja postepeno su dospevali do svesti građana, ali su samo u Beogradu i još nekoliko gradova mogli da ugroze vlast.
Navikao da bude neprikosnoveni vladar i na republičkom i na lokalnom nivou, Vučić se latio poduhvata bez presedana, pretvorivši studiju izvodljivosti izborne pobede u čitav inženjering.
Uz dotadašnji repertoar mahinacija, zasnovan na obećanjima i pretnjama – od novčane stimulacije, dobitka ili gubitka posla, napretka ili nazatka u radnoj I političkoj karijeri, kao i na diskretnom prekrajanju izborne liste, ovom prilikom je preduzeo akcije koje nisu mogle ostati ispod radara šire javnosti: prebacivanje autobusima glasača iz Bosne, prebacivanje još više glasača iz mesta u kojima nije bilo izbora u mesta gde su održani. Zborna mesta , poput stadiona Arena, nisu se mogla sakriti, kao ni fantomska prebivališta – u napuštenim kućama, barakama, šupama, garažama, čak i nepostojećim objektima, navodno stanuju desetine građana.
Tolike mahinacije nisu mogle ostati nezapažene i malo je reći da su kontraproduktivne. Opozicija je alarmirala domaću i stranu javnost, reagovala je oštro i međunarodna zajednica.
Sa informativnim monopolom nad državnim medijima ove mahinacije nije mogla da vidi većina građana u unutrašnjosti, ali u Beogradu, Nišu, Novom Sadu… videla ih je većina.
Iole pošteni građani više neće glasati za vladajuću grupaciju – u pomenutim gradovima vlast je stvorila referendumsku atmosferu.
I mnogi članovi SNS-a više neće glasati za svoju stranku – ovim besramnim činom vlast je potkopala i svoje temelje.
Da i ne pominjemo građane svih obrazovnih nivoa, od fizičkih radnika do članova akademske zajednice – i oni koji dosad nisu mnogo cenili opoziciju i koji su sumnjali u njen moralno-intelektualni kapacitet uviđaju nakon ovog beslovesnog inženjeringa da više ne mogu da podržavaju vlast, da je svaka alternativa bolja, makar i samo zato što neće biti neprikosnovena, što će biti ograničena mandatom i lako smenljiva ako izneveri očekivanja.
Da bi zadržao apsolutnu vlast, kreator i moderator naše ukupne politike dao je sebi i svojoj stranci kobni autogol.
Miloševićevo prekrajanje izborne volje građana označilo je početak njegovog kraja, Đukanović je ubrzao svoj pad u nerealnom pokušaju da svetovnu vlast proširi i na versku.
I Vučićev izborni inženjering je greška sa neprocenjivim potencijalom.
Autor je književnik i aforističar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
