Nacionalni saveti nacionalnih manjina u Srbiji, posle izbora održanih 26. oktobra ove godine, završavaju fazu konstituisanja. To znači da članovi 20 saveta izglasavaju statute, biraju predsednike, izvršne odbore i odbore za kulturu, informisanje, obrazovanje i službenu upotrebu jezika. Uskoro će početi da kreiraju planove za sledeću godinu, a dok još nisu u punom kapacitetu protekla je javna rasprava o izmenama Zakona o kulturi, Nacrtu Zakona o udžbenicima, približava se rok za privatizaciju medija u državnom vlasništvu. Poneki članovi nacionalnih saveta odlaze na seminare u organizaciji različitih nevladinih organizacija i slušaju izlaganja koja bi im trebala pomoći da se nose sa zadacima koji se nalaze pred njima.

Zadaci nisu laki – trebalo bi iščitati zakone i predloge zakona, razumeti šta se dešava u društvenoj okolini i prilagoditi nacionalne savete zahtevima i poželjnim ciljevima u oblastima kulture, informisanja, obrazovanja i službene upotrebe jezika. Pretpostavljamo da bi bilo poželjno, po same pripadnike manjina i državu u kojoj žive, da su saveti efikasni i da donose odluke koje rezultuju uspesima.

Teškoću predstavlja to što su nacionalni saveti heterogena tela, sastavljena od članstva koje je stiglo sa mnoštva lista koje su formirale različite grupe građana, udruženja, manjinske stranke, uz liste udruženja i grupa koje su formirane uz pomoć većinskih političkih stranaka. Političke borbe između različitih aktera na političkoj sceni Srbije prenesene su i u nacionalne savete. Stranke se u kampanji i posle izbora bore za prevlast u nacionalnim savetima. Ma koliko neznatno uticajni, saveti ipak imaju ponešto moći i prostora za delovanje: skoro svaka manjina ima u svom domenu nekoliko štampanih i elektronskih medija u kojima se oni koji predstavljaju većinu u savetu mogu često i besplatno pojavljivati. Isto tako, osim simboličke moći, prevlast u savetu donosi mogućnost uticaja na izbor kadrova u odborima i ustanovama kojima su saveti osnivači. Raspoređivanje finansijskih sredstava, ma koliko mizernih, ipak se računa u delokrug poželjne vlasti saveta. Uticaj saveta na biračko telo može prilično pomoći političkim opcijama, pogotovo na lokalnom nivou gde glasovi manjina mogu pomeriti jezičak na političkoj vagi u poželjnom pravcu. Sve ovo znači da su resursi saveta atraktivni simbolički, finansijski i politički plen i da se u savetima vodi borba potpuno nalik na onu koju vidimo u svakodnevnom političkom životu.

Skoro po pravilu političke stranke utiču na kulturne sisteme nacionalnih manjina prilagođavajući ih svojim političkim potrebama. To znači da su aktivnosti koje se sprovode u savetima marketinški konstruisane: potrebno je stvoriti takvu kulturu koja će omogućiti da se politička poruka efikasno pošalje što većem broju pripadnika biračkog tela. Za ove potrebe političkim akterima neke kulturne forme odgovaraju više od drugih. Na primer: za političara je najpoželjnije da održi govor prilikom otvaranja nekog festivala – manjinski mediji će propratiti njegov nastup i izjave, više stotina ljudi će direktno čuti političku poruku, a udruženje koje je organizator festivala dobiće sredstva za svoj rad (kasnije, kada počne kampanja za neke izbore, kulturno-umetničko društvo ume sasvim pristojno da uzvrati onda kad se ukaže potreba za distribuiranjem letaka i lepljenjem plakata). Bilo bi politički idealno kad bi u tom sistemu svi bili srećni. Međutim, kod manjina postoje i umetnici i kulturnjaci koji se bave manje popularnim kulturnim formama – slikari, književnici, fotografi, dizajneri, da spomenemo samo neke od njih. Političarima u savetima nije mnogo stalo do njihovih kulturnih izraza, a verovatno najgore prolaze pisci – njihova dela sporo stižu do publike, a i kada stignu – u njima se političar obično ne pojavi onako kako bi on to voleo. Zato se političarima u savetima ne isplati ulaganje u književnost. Prevlast političkih stranaka u savetima stvara tendenciju prema populističkim kulturnim politikama.

U nameri da postignu kratkoročne političke uspehe, političari u nacionalnim savetima ne libe se da u izborne svrhe iskoriste i medijske i kulturne ustanove kojima su saveti osnivači. Uticaj na kadrovsku politiku ogleda se u postavljanju direktora i urednika koji bespogovorno slušaju političku većinu u savetu i ostavljaju dovoljno prostora za izjave i nastupe političara (naravno, uz potiskivanje opozicionih glasova). Finansijski planovi kulturnih ustanova se pod uticajem partijskih upravnih odbora i poslušnih direktora lako prilagode potrebama manjinskih stranačkih lidera. Ko ne sluša – naivan je, i sam sebi kriv.

Ovakva situacija, neretko prisutna, na duge staze svakako šteti manjinama. Ukoliko se pažljivije sagleda situacija kod nacionalnih manjina, tada se može uočiti da se broj pripadnika skoro svih manjina smanjuje, a da je iz popisa u popis sve manje onih koji govore svoj maternji manjinski jezik. Ono što je takođe uočljivo jeste da se asimilacionim uticajima najuspešnije odupiru one nacionalne manjine koje imaju izgrađen institucionalni sistem. Broj govornika manjinskog jezika najsporije se smanjuje tamo gde postoje pisac, izdavačka kuća, knjiga, nastavni plan, recenzent, časopis, katedra za manjinski jezik, profesor, i svi ostali elementi jednog dobro razvijenog kulturnog institucionalnog sistema – tamo se jezik i identitet najteže gube. Međutim – svi nabrojani elementi nisu pogodni za dnevnopolitičku stranačku upotrebu. Ambiciozni političar rado bi menjao par profesora i njihove standarde u obrazovanju i nastavne planove za jedan dobar festival sa jakim ozvučenjem.

Nesreća nacionalnih manjina jeste u tome što Zakon o nacionalnim savetima ide naruku ambicioznim političarima. Izborna pravila su tako nameštena da jaka stranačka podrška listi na izborima za manjinske savete može u savet uvesti veliki broj pripadnika stranke. Ali nekako je pravilo u Srbiji i to da se ljudi od struke i ugleda klone stranaka, pa se posledično u strankama i savetima češće nađu oni sa manje znanja i integriteta. Daleko od toga da je nemoguće, kako realni primeri pokazuju, da u savete nacionalnih manjina uđe većina bez fakulteta ili stručne spreme koja bi odgovarala nadležnostima nacionalnih saveta. Kad se izborni rezultati saberu, ustanovi se ponekad i taj paradoks da u savetima nacionalnih manjina postoji još jedna manjina – sastavljena od ljudi kompetentnih za pitanja kojima bi se saveti trebali baviti. Još je gori slučaj kada toj manjini preostane jedino da bude opozicija.

Izmene Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina obavezala su savete da neke od svojih organa, kao što je na primer izvršni odbor, moraju izabrati iz redova članstva. To znači da više nije moguće pojačati te organe uvrštavanjem stručnjaka van saveta. Koga upisani u posebni birački spisak nacionalne manjine izaberu – taj kroji manjinsku sudbinu, uz pun demokratski kapacitet.

Kuda onda zapravo vode izmene Zakona o nacionalnim savetima, a za sledeću godinu predviđene su one koje se tiču nadležnosti nacionalnih saveta? Nacionalni saveti nacionalnih manjina, uz dosadašnje izmene, postaju tela pogodna za stranačku upotrebu, bez garancija da će u njima biti kompetentni kadrovi, u iskušenju da forsiraju populističku kulturnu politiku i instrumentalizuju manjinsku infrastrukturu i tako zapravo pomognu asimilacione procese koji smanjuju broj govornika manjinskih jezika. Na duge staze partizacija saveta zapravo utiče na gubljenje identiteta nacionalnih manjina u Srbiji. Zašto pripadnici manjina biraju takve savete? Neretko, zato što misle da će ih političari bolje braniti od pisaca. Drčniji, glasniji, brži i bolje stranački pomognuti, političari izgledaju kao bolji kandidati od nepopularnih kulturnjaka. Na duge staze izgleda da to baš i nije tako. Ali koga briga za počasni krug?

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari