Koga zapravo pljuje Milenko Jovanov?

Tako se i dogodilo da mi jedan „detalj“ sa naše političke scene potone pod slikama građanskih sukoba širom zemlje, novog nasilja u društvu – nad učesnicima skupova „Zastani, Srbijo“, nad studentima, nad braniocima Savskog mosta – ali i pred vestima o Novosađaninu kao žrtvi policijske brutalnosti, vestima o ismevanju ove žrtve, o novim pogibijama radnika, o ubistvu sedamnaestogodišnjeg dečaka u Leskovcu. A vest glasi – tukli ga do smrti. NJegovi vršnjaci. Opet je dete ubilo dete.

Tako se i dogodilo da mi je tek posle više dana iskrsao u svesti momenat koji mi sada ne da mira – kada šef poslaničke grupe naprednjaka, Milenko Jovanov, u Skupštini pljuje poslanike opozicije. Da se podsetimo za početak da pljuvačka igra važnu ulogu u čišćenju usne šupljine, predstavlja barijeru za bakterije, viruse i druge patogene, olakšava pokrete jezika, formiranje zalogaja i tako dalje. Da li će je neko koristiti i kao instrument političke borbe, stvar je ličnog ukusa i spremnosti da sopstvenu telesnu tečnost, što spada u krajnju intimu, upotrebiš protiv svojih neistomišljenika.

Za tuču su potrebne dve strane, to je tačno. Ali, zamah nečije pesnice ka tebi ostavlja ti vremena da se odbraniš i uzvratiš ako želiš i možeš. Postoji neka ravnoteža u klasičnoj tuči kakve su se oduvek dešavale, što ne znači da su opravdane. Naprotiv, uvek mogu biti izbegnute, i uvek su izraz slabosti i poraza ljudskog uma. Međutim, kada je reč o pljuvanju, stvari stoje drugačije.

Prvo, kod pljuvanja ne pomaže nikakva prevencija. Doduše, dobro bi došla neka maska, kao u pozorištu, pa da poslanici ubuduće na skupštinska zasedanja stižu kao na maskenbal. Dakle, od tuđe pljuvačke lansirane ka tvom licu, nemoguće je odbraniti se, jer dolazi potpuno iznenada, ne računajući kratkad pokret levo-desno stisnutim usnama u cilju nakupljanja ove tečnosti, a Jovanov je to izveo diskretno i munjevito – moguće da je vežbao kod kuće.

Takođe, bilo kakav kontranapad unapred je osujećen zato što moraš da obrišeš lice, te ćeš se instinktivno prvo uhvatiti za maramicu ili ćeš se obrisati rukavom, u svakom slučaju, dok se dovedeš u red, pljuvač ti već može biti daleko, osim toga, možeš biti i toliko zgađen da ti više ne bude ni do čega, pa ni do tuče. Možda ćeš se takav popljuvan i očajan, iskobeljati iz mase, otići do toaleta i umiti se, pogledati se u ogledalo i reći sebi – gde ja živim i šta mi ovo treba. A da uzvratiš istom merom? Da pljuneš? Ne može to svako. Zato je pljuvanje, istina, ne najopasniji, ali svakako najpodliji, najprimitivniji i najpokvareniji element fizičkog sukoba. Jovanov koji je, čini se, inteligentan čovek, očigledno u sebi ima toliko mržnje da mu ona pomračuje um.

Sastavna komponenta inteligencije, kako tvrde stručnjaci, jeste sposobnost samokontrole. Jovanov ili nema tu sposobnost, u kom slučaju nam se ipak otkriva veliki minus u njegovoj inteligenciji, ili ne želi da iskontroliše svoj bes, i pušta da ga vode i ta i druga osećanja, pre svega, mržnja, što za krajnji rezultat ima demonstraciju odsustva elementarnog dostojanstva i zastrašujuć primitivizam.

Posle svih ovih godina ponižavanja sopstvenog naroda od strane vlasti, desilo se, eto, i to da smo u samoj Skupštini gledali kako istaknuti član vladajuće stranke pljuje u kameru, suštinski, u nas, gledaoce. Zato se s pravom možemo pitati koga zapravo pljuje Jovanov? Na prvi pogled, nekog od opozicionih predstavnika, ali pošto to čini u kameru, zaista ispada da pljuje gledaoce, odnosno, narod. Što se simbolički sasvim dobro uklapa u vreme koje nam prolazi pod njihovom vlašću. Pljuju nas svih ovih godina, samo što se ovoga puta simbolika preobraća u realnost, banalnu i ogavnu.

Pljuvanje u lice izraz je krajnjeg prezira i mržnje, tako je od pamtiveka. Međutim, nije lako setiti se primera javnog ispoljavanja tako žestokog prezira sa početka vladavine naprednjaka, kakav je sada sve češći, bilo prema nezavisnim novinarima, političkim protivnicima ili slobodnomislećim građanima. Da li je Montenj u pravu kada kaže da „gospodarenje rađa prezir prema onome što se drži u rukama i čime se vlada“, drugim rečima, prema sopstvenom porobljenom narodu.

Prirodna je želja za slobodom, ali nije prirodno toliko dugo držati ruke nekome oko vrata, daviti ga dozirano, tako da preživi, a da ti je pokoran. Nije to iscrpljujuće samo za žrtvu, mučno je i naporno i za samog davitelja. Otuda prezir.

Zato pljuvanje u lice protivnicima, u ovom kontekstu – kada je reč o poslaniku vladajuće stranke koji to čini u narodnom domu pred višemilionskom publikom – vraća se pljuvaču kao bumerang, a da toga očigledno nije svestan ni on, ni oni kojima pripada. Biće da je tog dana Jovanov zapravo pljunuo samog sebe, ali i svoju partiju, i samu državu kao njihovu tvorevinu – građevinu odavno podrivenog temelja, prekrečenih trošnih zidova i šljaštećeg krova. Videćemo koliko će još dugo takva konstrukcija opstati pre nego što se obruši. Videćemo samo na čije glave tog puta.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.