Koja je najčešća greška koju parovi prave prilikom odluke o vantelesnoj oplodnji?

Da bi se utvrdilo da li je lečenje infertiliteta potrebno, par se mora obratiti lekaru kada u periodu od šest meseci do godinu dana nezaštićenih seksualnih odnosa ne dolazi do začeća. Borba koja sledi je stresna, a želja prevelika. To je, u najkraćem, ono što je zajedničko svim parovima koji pokušavaju da se ostvare kao roditelji. U svemu drugom – ni priča, ni proces lečenja nisu identični.

Neplodnost i dalje tabu

Parovi se teško odlučuju da učine prvi korak i obrate se stručnjacima jer je teži ostanak u drugom stanju i dalje tabu tema u našem društvu, navodi doktorka Ivana Đurđević Starović, dugogodišnja specijalizantkinja ginekologije i akušerstva i medicinska urednica sajta „Hoćubebuˮ.

„Suočavanje sa tim problemom je jako teško i žena je obično ta koja će to izgovoriti ponekad prvi put u ginekološkoj ordinaciji. Prve rečenice su najčešče u obliku pitanja: ,Znači sve je u redu?ʼ ,Po vašem mišljenju mogu da ostanem trudna?ʼ. Tek nakon toga dolazimo do informacije da par radi na bebi već nekoliko meseciˮ, kaže doktorka Đurđević Starović. Odgovor na pitanje – koliko dugo par pokušava da začne bebu – nesumnjivo je i indikator kada bi trebalo započeti ispitivanje neplodnosti. Ukoliko je taj period kraći od šest meseci, objašnjava doktorka, ne započinje se sa ozbiljnim analizama već se radi samo osnovni ginekološki pregled.

„Ukoliko je taj period pokušavanja ostanka u drugom stanju duži od šest meseci započinjemo sa malo detaljnijim analizama i češćim praćenjem žene. Ukoliko par nakon godinu dana redovnih seksualnih odnosa i bez korišćenja zaštite ne dolazi do željene trudnoće, smatramo da se radi o infertilitetu. Tada par započinje sa kompletnom dijagnostikom i muškarca i ženeˮ, objašnjava doktorka Đurđević Starović.

Doktor Aleksandar Dobrosavljević, specijalista ginekologije i akušerstva i lekar Odeljenja za arteficiljalne reproduktivne tehnologije GAK Narodni Front, ističe da i godine starosti para, pre svega žene, utiču na trenutak kada bi trebalo početi sa ispitivanjem neplodnosti. „Za pacijentkinje mlađe od 35 godina, vreme za ispitivanje infertiliteta je godinu dana nakon redovnih seksualnih odnosa ukoliko ne dolazi do trudnoće. Za pacijentkinje starije od 35 godina, taj period je šest meseci. Za pacijentkinje koje su starije od 40 godina, ispitivanje je potrebno odmahˮ, objašnjava doktor Dobrosavljević.

Plodnost je, između ostalog, direktno povezana sa godinama, i to pre svega godinama žene – što je ona starija, to je i plodnost manja, samim tim i šansa da ostane u drugom stanju. Da su žene više u fokusu prilikom testiranja, navodi i predstavnica Udruženja „Šansa za roditeljstvoˮ Marijana Arizanović.

„Žena ima određeni broj jajnih ćelija i te ćelije su u mlađim godinama boljeg kvaliteta. Kako godine prolaze jajnih ćelija je sve manje, a njihov kvalitet je negde s tim padom logično i mnogo lošijiˮ, kaže Arizanović.

Borba za potomstvo nije samo ženski problem

Statistika pokazuje da je neplodnost podjednako zastupljena i kod žena i kod muškaraca. Ovaj problem pogađa trećinu muškaraca i trećinu žena, dok poslednju trećinu čine parovi kod kojih je lečenje potrebno i za muškarca i za ženu. Zato je potrebno da se muškarac i žena istovremeno obrate doktorima.

Dok će se kod muškarca prvo uraditi spermogram kako bi se utvrdio broj, pokretljivost i morfologija spermatozoida, kod žena će se prvo uraditi osnovni ginekološki pregled koji podrazumeva pregled grlića materice i PAPA test, uzimanje cervikalnog i vaginalnog brisa, kao i ultrazvuk. Na samom početku ispitivanja lekarima u postavljanju dijagnoze pomaže i uzimanje takozvanih anamnestičkih podataka od pacijentkinje.

„Kod žena bi pre svega trebalo uzeti anamnestičke podatke jer vas to onda usmerava na koji način da razmišljamo i šta bi mogao da bude potencijalni problem. Pre svega to je anamneza menstruacije, odnosno podaci o tome kada se javila prva menstruacija, na koliko dolaze menstruacije, koliko traju, da li su redovne, obilne, bolne, kao i podatak da li su pacijentkinje ranije ostajale trudneˮ, navodi doktor Dobrosavljević.

Osim anamneze menstruacije, korisni su i podaci o alergijama, prethodnim oboljenjima, uzimanju lekova, kao i podaci o operacijama, ukoliko ih je bilo. „Te operacije bi, recimo, mogle da budu razlog za infertilitet. Ja sad mogu da nabrajam milion različitih stvari.

Recimo operacija slepog creva može da bude dovoljna da dovede do takvih priraslica da onemogući prohodnost jajovoda. Pored toga neka oboljenja, bilo da su imunološka ili hematološka, takođe mogu da budu razlog što ne dolazi do trudnoćeˮ, objašnjava doktor Dobrosavljević i naglašava da anamnestički podaci određuju dalji pravac ispitivanja.

I doktorka Ivana Đurđević Starović objašnjava da će tek nakon detaljne anamneze o naslednim bolestima u porodici, postojanju oboljenja ili operacija, kao i menstrualnom ciklusu žene, par dobiti smernice za dalju dijagnostiku. „Žena, pored prethodno pomenutog sistematskog pregleda radi proširene briseve na Hlamidiju, Mycoplasmu, Ureaplasmu. Hormonske analize: FSH, LH, estradiol, progesterone, testosterone, prolactin, TSH, T3,T4 i AMH. Takođe se radi ispitivanje prohodnosti jajovoda: HSG ili HyCos.

Muškarac radi spermogram, spermokulturu, uretralni bris na Hlamidiju, Mycoplasmu, Ureaplasmu i bakteriloški brisˮ, navodi doktorka Đurđević Starović. Sve ove analize mogu se uraditi i u državnim i u privatnim klinikima, a izbor je na samim pacijentima.

„Pomenute analize se mogu uraditi na račun Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Tako je propisano zakonom, ali u praksi je to dosta drugačije. Većinu analiza parovi rade u privatnim laboratorijama i ordinacijama, pogotovo u unutrašnjosti. Vremenski period koji je potreban da se urade sve ove analize je tri do četiri nedelje, ukoliko se lepo isplanira i pravilno vodi. Međutim, ukoliko se sve radi u državnim ustanovama obično je potrebno negde oko tri mesecaˮ, kaže doktorka.

Doktor Aleksandar Dobrosavljević smatra da su oba puta dobra, te da je teško favorizovati državno ili privatno lečenje.

„Što se tiče državnih ustanova nema nekih listi čekanja i nekog produženog, da tako kažem, lečenja. Stvar je pacijenta da li će izabrati državnu ili privatnu ustanovu, i uopšte koju će ustanovu izabrati. Mislim da nije primarna stvar ni da li je državna ili privatna, nego jednostavno stvar poverenja u lekare ili lekarski tim i njihove kompetencijeˮ, smatra doktor Dobrosavljević.

Gde parovi greše?

Odluci para koji pokušava da se ostvari kao roditelj o odlasku državnom ili privatnom lekaru ipak prethodi odluka da se uopšte nekome obrate za pomoć. Zato naši sagovornici čekanje smatraju osnovnom i najčešćom greškom koju par može da napravi.

„Mnogi parovi se vode time, nažalost još uvek, ,opusti se, doći ćeʼ. U redu, opustićemo se mesec, dva i šest, opustićemo se i godinu dana, ali ne smemo da dozvolimo da pokušavamo da se opustimo četiri ili pet godina. To je samo izgubljeno vreme. Tom paru je potrebna pomoćˮ, objašnjava Marijana Arizanović, predstavnica Udruženja „Šansa za roditeljstvoˮ.

Sledeća najveća greška parova, prema mišljenju doktorke Đurđević Starović, jeste neprihvatanje dijagnoze.

„Većina njih misli da to možda i nije baš neki problem već se samo još nije desilo. Sledeća greška je lutanje od lekara do lekara. Dobar ginekolog je onaj kojem verujete. Ukoliko ne prihvatate savete i menjate ginekologa zato što je vaša drugarica išla ‘kod nekog boljegʼ, gubite dragoceno vreme i gubite veru u lekare. Tumačenje rezultata prema referentnim vrednostima je takođe veliki problem. Često pacijenti pogledaju sami rezultat, pomisle da je sve u redu iako realno nije tako, ponekad čak i ne pokažu analize lekaru, već samo navedu da je uredan rezultat. Pogotovo kada se radi o hormonskim analizama”, objašnjava doktorka.

Šta nakon analiza?

Iako se često koriste kao sinonimi, sterilitet i infertilitet nemaju isto značenje. Dok sterilitet predstavlja definitivnu dijagnozu, infertilitet označava probleme sa začećem. Infertilitet može da se leči, a od rezultata testiranja i analiza zavisi i sam proces lečenja. Da bi lečenje dalo rezultate, potrebno je što pre se suočiti sa problemom.

„Mislim da je najčešća greška to što parovi, svesno ili nesvesno, dugo vremena potiskuju, jednostavno izbegavaju da se suoče sa tim problemom. Bitno je da se pacijenti što pre jave kako bi se na vreme delovalo i u tom nekom periodu kada problem na relativno jednostavan način može da se reši, da ne čekaju kasniji period jer su godine jedan od najbitnijih faktora. Bez obzira što država finansira vantelesnu oplodnju do 45 godina, taj uspeh u kasnijim godinama nije tako velikiˮ, upozorava doktor Dobrosavljević.

Predstavnica Udruženja „Šansa za roditeljstvoˮ Marijana Arizanović pojašnjava da neće svaki par koji ne može da ostvari trudnoću otići odmah na vantelesnu oplodnju. „Ukoliko su jajovodi kod žene prohodni, a muškarac ima uredan spermogram, i sve analize hormona kod oba para su u redu, onda će se taj par uputiti na dve do tri inseminacije pred proceduru vantelesne oplodnjeˮ, objašnjava Arizanović i dodaje da postoje i slučajevi kada je potrebno par odmah uputiti na vantelesnu oplodnju.

„Ukoliko se analizom ustanovi da muškarac ima loš spermogram, taj par neće ići na inseminaciju, neće gubiti vreme na proceduru koja ima veoma male šanse za uspeh, već će ići na proceduru vantelesne oplodnje. Takođe, kod žena koje imaju zapušene jajovode, probleme sa endometriozom, uvek ćete gledati prvo analize koje će biti direktna indikacija za vantelesnu oplodnjuˮ, navodi Arizanović.

Nema mnogo vremena za čekanje, saglasni su naši sagovornici, jer proces lečenja neplodnosti, ili kako se to narodski kaže „borba za potomstvoˮ – može da traje mesecima, pa čak i godinama. Zato je potrebno na vreme utvrditi uzroke nemogućnosti začeća. Njih je mnogo – od stresnog života, preko oboljenja štitne žlezde, dijabetesa, autoimunih bolesti, pa sve do smanjenog broja jajnih ćelija i spermatozoida. Tačnu dijagnozu i način lečenja mogu da odrede samo stručnjaci, zato je važno da par uz stručnu pomoć krene na put do uspešnog začeća – a na tom putu važna je i podrška.

* Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Medijska podrška borbi za roditeljstvo” koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.