Foto: Shutterstock/sazomaPoslednjih godina sve češće čujemo da je negde u svetu neka životinja izumrla, ili da je ostao jako mali broj jedinki neke životinje koju uzimamo zdravo za gotovo, kao što je na primer nosorog ili bengalski tigar. U Srbiji, situacija nije ništa bolja i pored najpoznatijeg beloglavog supa još mnogo vrsta je na ivici nestanka.
Svet se već hiljadama godina unazad stalno menja intervencijama čoveka, ljudi nastoje da izmene prirodu kako bi je učinili što udobnijom sebi za život, ali ono što je udobno za čoveka uglavnom je jako neudobno, pa čak i kobno za životinje.
Tamo gde su nekad bile šume i poljane sada su gradovi i fabrike, zvučno i vazdušno zagađenje. Staništa na kojima životinje mogu da žive sve više se sužavaju i polako nestaju, ako tome dodamo i to da ljudi vole da idu u lov pa i krivolov jasno nam je što veliki broj životinjskih u svetu i u Srbiji polako izumire.
Ugrožene divlje vrste u Srbiji određuje Zavod za zaštitu prirode Srbije Pravilnikom o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva. Ugrožene vrste evidentirane su i u takozvanim crvenim knjigama, odnosno listama.
Ovim pravilnikom obuhvaćene su čak 2.633 divlje vrste, a njime su utvrđene i mere zaštite svih ugroženih vrsta. Ovo su neke od najugroženijih.
Mrki medved
Srbija je jedinstvena u Evropi po činjenici da je nastanjuju pripadnici tri populacije mrkih medveda, dinarsko-pindske, karpatske i staroplaninske.
Krajem dvadesetog veka situacija za mrke medvede u Srbiji i nije bila baš povoljna, bilo ih je svega nekoliko desetina, danas je, srećom, njihov broj u porastu.
Ovi medvedi uglavnom naseljavaju područja Tare, Stare Planine i severoistočne Srbije.
Većina mrkih medveda teška je između 130 i 300 kilograma. Odrasle ženke mrkog medveda koje žive u Evropi teže prosečno 100 kg, a mužjaci 150 kg, dok pojedini primerci pređu i 300 kg.
Evropski mrki medvedi su znatno mirniji od svojih severno-američkih rođaka i nastoje da izbegavaju ljude, ali ženke umeju da budu izuzetno agresivne kada čuvaju mladunce.
Tekunica
Tekunica je glodar iz porodice veverica , ali za razliku od veverice živi pod zemljom u mreži hodnika koje sama kopa. Uglavnom je rasprostranjena na području Vojvodine, Stare Palnine i oko Vlasinskog jezera.
Populacija tekunice je počela znatno da opada još u 19. veku zbog intenziviranja poljoprivrede i industrije. Danas joj predstavlja problem odsustvo stoke koja koja ispašom održava odgovarajuću, nisku, travnu vegetaciju.
Može biti duga do 20 centimetara i težiti 200 – 400 grama, zavisno o polu i dostupnosti hrane na području u kojem živi. Na svaki znak opasnosti oglašavaju se snažnim pištanjem, upozoravajući ostale članove porodice.
Izumiranje ove vrste ugrožava i neke ptice grabljivice koje se njome hrane, kao što su stepski soko i orao krstaš.
Ris
Ovo verovatno mnogi nisu znali ali u Srbiji živi ris, ili bar pokušava da opstane, i u našoj zemlji postoje čak dve populacije ove životinje, karpatska na istoku Srbije koja polako povećava brojnost i balkanska na Kosovu i Metohiji čija se populacija drastično smanjuje.
Balkanski ris je najveća mačka na ovim prostorima i podvrsta je evroazijskog risa.
Po procenama iz 2019. godine u Srbiji živi između 100 i 120 jedinki ove divlje mačke, što je stavlja na listu kritično ugroženih životinja kojima preti istrebljenje. Ugrožen je najviše zbog lova i krivolova, jer ima krzno od kog se prave skupocene bunde.
Stepski soko
Ova ptica grabljivica nastanjuje područje Vojvodine, uglavnom Severnu Bačku i Banat.
Gnezdi se u gnezdima gavrana, vrana, pa čak i orlova, bilo da su napuštena ili da on sam otera vlasnika. Često se gnezdi i u kolonijama čaplji.
Stepski soko je fizički snažniji od mnogo poznatijeg sivog sokola i skoro pa je jednako veliki kao arktički soko. Pored ptica lovi i sisare, posebno tekunice i zečeve. Plen napada u letu, vodoravnim obrušavanjem.
Glavni uzrok ugroženosti stepskog sokola je krivolov.
Orao krstaš
Veruje se da baš ovaj orao krasi grb Srbije, iako je on braon a orao na našem grbu beo. Prirodno stanište ove ogromne ptice grabljivice je Fruška Gora i Severni Banat.
Njaveću opasnost po ovog orla predstavljaju pseticidi kojima poljoprivrednici prskaju svoje useve, i to je jedan od razloga što je 2016. ostalo samo dva para ove ptice.
Populacija je delimično počela da se obnavlja 2020 godine kad su dva nova para počela da se gnezde na severu Banata, a u zimu 2022. godine broj ovih orlova je porastao na pet parova, što je i dalje jako malo, ali predstavlja bar neki napredak.
Stepski tvor i šareni tvor
Kao i većina vrsta sa ove liste i ovi tvorovi uglavnom nastanjuju područje Vojvodine, što nas dovodi do zaključka da je poljoprivreda, bar ova moderna, izuzetno opasna za veliki broj divljih životinja.
Šareni tvor pored Vojvodine nastanjuje još i Pešter, Kopaonik i Kosovo i Metohiju.
Za ugroženu vrstu šareni tvor je proglašen 1996. godine. Smatra se da je do smanjenja populacije došlo usled uništavanja njegovog staništa kultivacijom, odnosno uzgojem poljoprivrednih kultura i upotrebom otrova za glodare što je smanjilo broj dostupnog plena.
Prirodno stanište stepskog tvora je Fruška gora, ali oni nemaju jasno definisane granice svoje teritorije, a uprkos svojoj veličini za jedan dan mogu preći i do 18 kilometara.
Beloglavi sup
Verovatno najpoznatija ugrožena vrsta kod nas je ovaj veoma krupan lešinar čiji raspon krila dostiže dužinu od oko 280 centimetara a može biti težak i do 11 kilograma.
Beloglavi sup kod nas nastanjuje zapadnu i jugozapadnu Srbiju, preciznije klisure reke Mileševke, Uvac i Trešnjice.
On se hrani isključivo uginulim životinjama i time sprečava širenje zaraze. Jedan od glavnih razloga za drastično smanjenje populacije naše najveće ptice je i prestanak praktikovanja nomadskog stočarstva.
Nomadski stočari su za sobom ostavljali tela uginulih goveda i to je predstavljalo značajan izvor hrane za belogalve supove.
Ova vrsta lešinara je 1990. godine bila pred izumiranjem i u Srbiji je tada ostalo samo sedam gnezdećih parova.
Godine 1994. osnovan je Fond za zaštitu ptica grabljivica „Beloglavi sup“ i otvoreno hranilište Manastirina na koje se od tada kontinuirano iznose tela uginulih životinja i klanični otpad.
Zahvaljujući redovnoj ishrani brojnost beloglavih supova se 2007. godine povećala na 67 gnezdećih parova odnosno oko 300 jedinki. Procenjuje se da je do danas taj broj porastao na oko 360 jedinki, to opet nije onoliko koliko bi trebalo da ih bude, ali barem više nisu na samoj ivici izumiranja.
Poražavajuć je podatak da su gotovo sve vrste životinja koje žive u Srbiji manje ili više ugrožene u tu grupu spadaju čak i vuk, srna, jelen i divokoza, čija je populacija uglavnom smanjena posledicama lova i krivolova.
Kad pogledamo da se na lisiti ugroženih vrsta Zavoda za zaštitu prirode Srbije nalazi čak 2.633 vrste biljaka, životinja i gljiva možemo samo da se zapitamo da li su to sve vrste koje nastanjuju našu zemlju, šta mi to radimo i dokle ćemo moći ovako.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
