Jugosloveni bili najbolji u Evropi u učenju stranih jezika

„Mi spadamo među narode koji najlakše uče jezike, može se zaključiti iz razgovora sa nastavnicima u ustanovi“, piše novinar Vremena nakon posete jezičkom odeljenju „Društva naroda“, odnosno Francuske alijanse za učenje jezika. „Navodno najlakše učimo francuski, nemamo nikakvih posebnih mana, čudnih glasova i poluglasova. Ipak, tačno je da naši ljudi brzo uče, ali se sporo usavrše. Posle šest godina u Parizu, naš student ima čuburski naglasak“.

Reporter dodaje da Jugoslovene ipak hvale profesori koji uče između ostalih i Kineze, Škotlanđane, Dance i Brazilce. Prenosi i šalu da su najveći talenti za učenje jezika od ptica – papagaji i čavke, a od ljudi – Jugosloveni.

Francuska alijansa za učenje jezika pri „Društvu naroda“ je imala 700 odbora, a kroz nju je prošlo tada 500.000 članova. Oni su svoje odbore za učenje jezika imali i u Jugoslaviji, u čak 15 gradova, a najviše se, naravno, učio – francuski.

Više od 100.000 radnika u isto vreme štrajkovalo je u Francuskoj, prenosi Vreme još. Metalurški radnici iz 38 francuskih fabrika izašli su sa radnog mesta. Samo iz „Renoove“ fabrike automobila izašlo je pre 80 godina na ulicu 39.000 radnika, tražeći bolje uslove za rad, kraće radno vreme i više zaposlenih.

Vreme piše i o Jugoslovenu koji je otišao da živi u Egipat – kao derviš. On je postao derviš još u Skoplju, a kada je reporter Vremena došao da uradi reportažu o njemu, u Egiptu je živeo već deset godina. On je čak dobio i šansu da postane šef manastira, ali novinar piše da su njegove šanse veoma slabe jer je bio – veliki kicoš.

„Dok ostala bratija čini sve da bi im brada postala što više seda, a lice što više izborano, Bajra nekim svojim specijalitetom boji kosu, obrve i bradu u crno, a lice neguje nekom tubom engleskog krema koji je izgubila neka turistkinja“, piše još novinar i dodaje kako je Makedonac Bajra bio ubedljivo najstariji derviš u manastiru u Egiptu sa svojig 60 godina.

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

Volt Dizni godinama je ljubomorno čuvao u tajnosti imena glumaca koji su davali glasove njegovim junacima, piše list Pravda pre osam decenija.

“Njihova imena niko ne zna u Holivudu, a najpoznatiji filmski velikani slabo poznaju ove ljude. To zahteva sam Volt Dizni”, piše novinar Pravde. “Pre nekog vremena je direktor jednog čuvenog njujorškog kabarea ponudio glumcima koji daju životinske glasove kod Diznija da dođu i uživo za publiku izvode. Ponudio im je kneževski honorar, računajući da će publika pohrliti da vidi ko su ti ljudi zapravo. Ipak, Dizni im je odlučno zabranio da izađu u javnost”.

To bi pokvarilo svu iluziju, koju publika ima kada gleda i sluša Mikija Mausa – objasnio je sam Volt Dizni.

“Publika i dalje na neki čudan način veruje da su Paja Patak, Miki Maus i tri praseta živa bića i da zaista sami govore”, rekao je još holivudski mag animiranih filmova pre osam decenija.

Poznati engelski pisac Bernar Šo je u svojoj 82 godini odlučio da potpuno prepravi svoj testament. Kako je godinama živeo povučeno, javnost se iznenadila kada je detaljno obrazložio zašto ništa neće ostaviti “mladima koji besposličare”, kao ni starima jer “već nemaju nikakvih nada”.

Nakon ozbiljne filozofske rasprave, u koju je pozvao celu englesku intelektualnu javnost, Šo je odlučio da celokupnu imovinu zavešta – Fondu za učenje engleskog jezika. Na tu ideju došao je dok je gledao jednog glumca, koji savršeno izgovara engleske reči. Ni mladog ni starog.

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

List Danas svakoga dana prelistava glavne vesti na današnji dan pre 80 godina, tačnije 1938. godine. Predmet analize su dnevni listovi Vreme i Pravda, koji danas ne postoje. Ideja jeste da se čitaoci vrate u prošlost, da sa vremenske distance vide kako su izgledale vesti, ali i kako su novinari, pa i sami sugrađani, razmišljali u Srbiji u turbulentnom periodu između dva rata i pred sam početak Drugog svetskog rata. Pored političkih vesti, objavljivaćemo i društvene, ekonomske, ali i vesti iz domena zabave i sporta.

Projekat je realizovan u saradnji i uz materijal iz digitalne arhive Narodne biblioteke Srbije i Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“