Koju tajnu je Ćosić odao Vranjancu Draganu Cigi Mininčiću i koliko je koštala najskuplja knjiga vraćena u Jugoslaviju

Dve godine trajalo je zaokruženje Mininčićeve ideje da u biblioteci u rodnom gradu napravi svoj legat, prvi ovakve vrste u Vranju.

Svoje knjige, slike, relikvije iz srpskog izdavaštva u Beogradu je nadgledala Aleksandra Antić iz lokalne biblioteke. Našlo se tu, do korice precizno 1.287 monografskih publikacija.

Draganu, kao dugogodišnjem poznaniku sa prijateljskim naznakama, novinarski se postavljam  prijateljski “sasvim drsko“.

Pre nego što će uslediti promocija Kataloga njegovih knjiga koje je poklonio gradskoj biblioteci telefonpom mu poručujem: „Želim, bar jednu stvar koju nisi do sada rekao o susretima sa srpskim piscima“.

„Ok“, odgovara mi Dragan, onda u razgovoru za Danas ispunjava obećanje.

-Sa Dobricom Ćosićem 1989. godine trebaolo je da putujem u Vranje. Povod za to bio je da on otvori tada „Borinu nedelju“, reprezentativnu književnu manifestaciju u čast pisca Borisava Stankovića. Od njega tada saznajem da mu je tih dana Nemački kancelar Vili Brant uputio pismo da baš on, Ćosić, osnuje Socijaldemokratsku partiju Jugoslavije. Nije bio spreman za novi politički angažman koji mu je po prvi put bio sa „visokog mesta“ ponuđen. Ćutali smo. Pisac mi je predložio da on te godine ne otvori književnu manifestaciju, kao i da, umesto njega, to učini Antonije Isaković. Ćosić predlog Nemačkog kancelara nije prihvatio. Pojavili su se posle drugi ljudi, pre svih, Čeda Mirković, a kasnije i Momčilo Trajković, koji su imali ideju da osnuju stranku sa socijaldemokratskom idejom. Dobrica mi je kasnije  priznao da je to bila „prva konkretana politička ponuda“ od njegovog izlaska iz politike 1966.godine– otkriva za Danas Mininčić.

Mininčić je bio predsednik Udruženja knjižara i antikvara ondašnje SFRJ. Sredinom šezdesetih godina bilo je kao cilj postavljeno da se što više starih knjiga, koje su se nalazile van zemlje, vrate.

Postojala je koordinacija, a svako ko bi otkrio neku knjigu, preporučivao je za otkup kolegama iz republika tadašnje zemlje.

Mininčić je obilazio antikvarijete širom sveta, od Štutgarta, Londona, Ciriha, Dizeldorfa, Njujorka. Svuda je bilo retkih knjiga na srpsko – hrvatskom jeziku, retkih i skupih, a Mininčić je imao novčani fond da ih kupije za Nacionalnu biblioteku i biblioteku SANU.

Otkriva nam koja je knjiga bila najskuplja za otkup.

-Najskuplja knjiga koja je vraćena u SFRJ je Atlas Istre i Dalmacije, autograf rađen za Napoleona Bonapartu.Ta knjiga je u otkupu koštala osamdesetih godina 90.000 maraka. Taj Atlas je kupila Sveučilišna biblioteka iz Zagreba. Druga, jako skupa knjiga bila je Juvita Marka Marulića, koju je u našem zajedničkom dogovoru kupila Cankarjeva založba iz Ljubljane. Ta knjiga koštala je u to vreme 11.000 maraka. Imali smo saradnju i nismo se otimali ko će kupiti knjigu. Bilo je bitno da se ona vrati u neku od biblioteka u Jugoslaviji. Nama je oduvek bila interesantna Dubrovačka književnost – kaže naš sagovornik.

U Mininčićevom legatu pri vranjskoj biblioteci nalazi se i nekoliko vrednih umetničkih dela srpskih slikara. Godina je drugovao sa Mićom Popovićem, Aleksandrom Derokom, Momom Kaporom i slikarima koji su često navraćali u Prosvetinu antikvarnicu u Knez Mihajlovoj ulici.

-Slikar Mića Popović je popodne radio i sretali smo se u atikvarnici posle šest sati. Tako, jedne večeri vidim Miću zagledanog u ženski akt, koji je bio u izlogu antikvarnice. Mića ulazi i pita me: “Sine odakle si dobio ovu sliku?“. Odgovaram mu da čoveka koji je doneo sliku ne poznajem. Prvi put sam ga video – gluvonem je i ima lepu ženu. Mića bez pardona kaže: „Svi smo mi slikari,a ovaj autor je slikarčina“. Bila je to slika Bože Ilića, koga je Josip Broz proterao u selo Žitni potok gde je živeo do Titove smrti. Kada sam posle obilazio Beli dvor mogao sam da vidim gromadno delo ovog srpskog slikara, koji je u to vreme bio dvorski umetnik. Sa Božom Ilićem sam bio prijatelj u njegovim poznim godinama i od njega sam na poklon dobio nekoliko slika, a jedan crtež sam namenio i za zbirku u vranjskom legatu – seća se Dragan.

Zahvaljujući baš ovom Vranjancu ovdašnja zbirka likovnih dela Galerije Narodnog muzeja poseduje i čuvenu sliku Miće Popovića „Gvozden čita Politiku“, koja se čuva u depou kao prava umetnička relikvija.

Svoju ljubav prema starim knjigama, načinu njihove prezentacije i plasmana ovaj rođeni Vranjanac učio je od čuvenog beogradskog antikvara Janka Hrkalovića.

-Čika Jankove simpatije sam zadobio tako što je primetio da ja ne obraćam pažnju na radno vreme, što sam imao smisao za uređenje izloga. Svake subote smo preređivali izlog, a Hrkalović je to pažljivo posmatrao sa velikim iskustvom koje je imao i davao mi pohvale jer sam umeo da odaberem knjige koje idu u „front“, a koje pozadi. To je vrlo važno da znate koja će knjiga skrenuti pažnju čitaoca. Cenio je što sam voleo časopise, poput Srpskog književnog glasnika, koji je 106 godine spaljivan zbog teksta Slobodana Jovanovića. Uvek sam se bavio retkim knjigama i tražio odgovore zašto su pojedine toliko dragocene. Isto je i sa časopisima. Ako u kompletu Srpskog književnog glasnika nemate brojeve iz 1906. ili sedme godine, to vam mnogo manje vredi. Ja sam taj komplet poklonio Vranju, jer u njemu su prvi radovi Borisava Stankovića, kao pisca koji je baš tu, 1902. godine, objavio Koštanu – naglašava sagovornik Danasa.

Večiti „zvezdaš“

– Na nagovor Vladimira Cvetkovića negde 1982. godine postao sam član Skupštine fudbalskog kluba Crvena Zvezda. I sve je trajalo do nedavno kada sam kao zamenik predsednika Nadzornog odbora kluba otišao u „penziju“ što se tiče mog angažmana u klubu. To su divne godine u kojima smo se svi radovali uspesima, pa i onoj evropskoj i svetskoj šampionskoj tituli. Sada je red na mlađe da čuvaju aktuelni sjaj, ali i da ga ponovo nekim velikim uspehom dodatno pozlate – veli Dragan Mininčić, koji je mnogo puta svojim zemljacima davao „kartu više“ kako bi mogli da se nađu na Marakani, i onda kada ulaznica nije za pojedine utakmice bilo „ni za lek“.

Ćutljivi Andrić, znatiželjni Pekić…

Svoj posao antikavara i bibliotekara Dragan Mininčić počeo je u Srpskoj književnoj zadruzi (SKZ), da bi potom na poziv Antonija Isakovića, prešao u Prosvetin antikvarijat. Nekoliko godina bio je i direktor Izdavačke kuće Prosveta. Normalno je da je imao mnogo susreta sa svim srpskim piscima.

-Bora Pekić je sedamdesetih godina retko dolazio u Beograd jer je živeo u Londonu. Isto je i sa Danilom Kišom. Pekića pamtim kao divnog čoveka, intelektualca prijatnog sagovornika. Interesovao se uvek za mlađe pisce koji su se pojavljivali sa svojim prvim knjigama. Ivu Andrića pamtim kao čoveka koji je više ćutao nego što je pričao. U našim susretima svaka njegova reč bila je odmerena i nikada nisam čuo više nego što bi trebalo.Za mene on je bio čovek koji je jedini imao meru kada, koliko i šta treba reći – navodi Mininčić.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Još vesti iz ovog grada

Humanitarna akcija „I ti si Deda Mraz“: Pomozite da 1.250 mališana doživi čaroliju novogodišnjih praznika

Pala ploča sa plafona bolnice u Vranju

Crvena boja na vratima prostorija SNS-a u Vranju

In memoriam: Ružica Simonović, TV autorka i voditeljka