Kokain, kurve i anđeli FBI

Potni, toplodahi guzovi, raspupela međunožja, vižljasti listovi, glatke butine, razdragane bradavice, sve to pršti poput šedrvana na podnevnom suncu pokretnih slika ovog filma, kojima promiču, dakle, krupnooke lepotice, a pre nego što zamaknu u tamu ništavila, zastaju u vidokrugu, palacajući biserno sjajnim jezicima i dahćući u hitrom ljubavnom grču sa junacima ove sage o švindleraju na berzi. Miris tela u parenju, naročito onih delova sa pojačanim slatkastim vonjem i prozirnom, pretilom sluzi, s kojom se ne može meriti sok nikakvog ploda, jer je ona, u stvari, medna ambrozija, izgleda da se ovog puta može omirisati sa filmskog platna, a znoj tih treperavih tela kao da vlaži prste gledalaca, dok im je slina nabrekla u ustima. Muškarci, bez obzira na starosnu dob, kondiciju libida i frekventnost seksualne aktivnosti, gledaju ovaj film, što bi rekao pakleni Gogolj, kao “zapekle soldačine”, ili ne vredi da ga gledaju. To je maslo matorog perverznjaka. To visceralno, čulno dejstvo njegovog poslednjeg dela.

Kad kažemo ljudski uživati, kao da smo rekli rajski uživati. Ova nam sinonimija došaptava dve važne stvari o uvreženom shvatanju odnosa čoveka i raja. Prvo, to da je potencijal čoveka – sam raj. Drugo, da je raj – to posebno mesto između Neba i Zemlje, pre svega skrovište za božanstvene užitke i zanose muškarca, naime, da je raj tipična muška fantazija. Tim i takvim kapljama blaženosti poškropio nas je iskusni, iscereni lisac Martin Skorseze. Čime se plaćaju ti i toliki darovi koji su sami sebi svrha, taj i takav larpurlartizam miropomazanja?

Bile su to, muška deco svih uzrasta, slike raja, podobne onom najboljem svom opisu, vernoj ikoni našeg maskulinog fantazma koju nam, u nekoliko varijanti, predočava Kur’an časni, jedna od svega nekoliko svetih knjiga. Ovde ću se zadržati na Suri 44, koja se zove Ed-Duhan, naime, “Dim”. U prevodu Besima Korkuta, njeni stihovi 51-57, koji naveštavaju buduće doživljaje u džennetu, glase ovako:

„A oni koji su se Allaha bojali, oni će na sigurnu mjestu biti, usred bašči i izvora, u dibu i kadifu obučeni i jedni prema drugima. Eto, tako će biti i Mi ćemo ih hurijama, krupnih očiju, ženiti. U njima će moći bezbjedno koju hoće vrstu voća tražiti, u njima, poslije one prve smrti, smrt više neće okusiti i On će ih patnje u Ognju sačuvati, blagodat će to od Gospodara tvoga biti – to će, zaista, biti uspjeh veliki!“

Jasno, u pupku ovog navoda, u središtu našeg vrelog interesovanja, nalazi se ono sveto obećanje raja koje kaže: „Mi ćemo ih hurijama, krupnih očiju, ženiti.“ Aferim! No, zadržimo se malo na prevodu!

Ono što je Korkut, sasvim dobro, preveo kao „hurije krupnih očiju“, Dmitrij Nikolajevič Boguslavski (1826 – 1893) perevodi kao „crnooke deve“, dakako, na ruski jezik. Jedna digresija! Zašto pominjem prevod Boguslavskog? Zato što je taj izvanredni prevod sa arapskog originala, i sa podjednako izvanrednim komentarima, još uvek najbolji prevod Kur’ana na neki ne samo slovenski nego uopšte evropski jezik. I što je naročito važno, ovaj stari prevod, kao nijedan drugi, ističe bliskost hrišćanskog i islamskog religioznog nadahnuća i dogmatskog razmatranja, gde god je to suvislo. Stoga ga toplo, naime vrelo, preporučujem svim našim čitaocima koji mogu da, što bi rekli stari Dubrovčani, „legaju“ ruski tekst.

Elem, Boguslavski samu arapsku reč koja se, pak, na turskom prevodi kao hurija, na ruski prevodi kao „crnooka deva“, što je etimološki posve tačno. Međutim, naš prevod, naime Korkutov prevod, lepo ističe onaj estetski dodatak bez kojeg zapravo nema ni one različitosti povišenog uživanja u raju – krupnookost lepotica, to jest hurija.

Boguslavski, međutim, poslednju sintagmi ovog navoda – „uspjeh veliki“, prevodi kao „veliko blaženstvo“. To je, dakako, bolje.

Biti blažen znači biti blagosiljan. Biti blažen znači osećati savršenstvo, potpunu harmoniju duše i tela; nalaziti se, imati se, naime, u najboljem mogućem raspoloženju. I, najzad, a to je najvažnije, blažen može da bude samo onaj koji je preminuo. Kad su, dakle, i u čemu su morali umreti junaci filma „Vuk sa Volstrita“ da bi mogli onako dženetski uživati? Kakve su to prve smrti koje su im omogućile potom sve one horde „malih umiranja“ u snošajima i halucinacijama izazvanim neizmernim korišćenjem najprečišćenijih i najmoćnijih opijata?

Zatičemo se, dakle, kod reči i fenomena opijata! I tu je negde put koji nas izvodi iz ovog lavirinta što se izdaje za rajski vrt užića i blaženosti.

Predvođeni svojim gazdom, mladim meštrom mešetarenja na berzi, istinskim likom Džordana Belforta (1962), kojeg prvoklasno glumi Leonardo Dikaprio, svi njegovi ljudi uživaju svakodnevno i obilato u svakovrsnim narkoticima, od kojih je – danas neizostavan među japijima, posednicima, šefovima i estradnim zvezdama – kokain, tek negde na trećem ili četvrtom mestu! Prednost je data nekim lekovima za duševne tegobe koji više i nisu u upotrebi. Podsetimo se ovde da je naziv Sure iz koje smo citirali – „Dim“. O tom dimu u njoj se veli: „Ali ovi sumnjaju i zabavljaju se, zato sačekaj Dan kad će im se činiti da prema nebu vide vidljiv dim koji će ljude prekriti. ‘Ovo je neizdržljiva patnja!…”, Ed-Duhan, 9-11.

Dim o kojem se govori predznak je paklenog ognja, a kao što se naveštava i u Otkrovenju Svetog Jovana, ti i takvi se predznaci najčešće brkaju sa predznacima sasvim suprotne sorte. Skorseze nam, naime, pokazuje junake koji su od svog života napravili pakao, survavajući čitavo svoje senzualističko delo prve vrste u moralizatorski štimung poslednjeg reda, u kojem agenti FBI dobijaju uloge anđela, doduše, sasvim suvoparnih bića, kako ih uglavnom predstavlja i dogmatika, ali, pravednih, nepotkupljivih i na polzu opštem dobru.

Stari pokvarenjak i veliki meštar filma, Martin Skorseze, nije, dakle, uspeo da ostvari jedan ciničan film koji puk uči pameti – da, naime, živi u svetu u kojem je prevara poglavito nekažnjiva i u kojem je na najvišoj ceni umeće sticanja, bez obzira na kolateralnu štetu u ljudstvu, nego moralitet, u kojem se scene uživanja nižu vrtoglavo jedna za drugom kako bi predočile što kompletniju sliku pakla kao izvrnutog raja. Markistički rečeno – raja okrenutog naglavce. Pred nama su sve negativci koji užitke, što su, je li, dim i pepeo, kupuju prevarom i lažima, a ne ozbiljnim trudom ruku svojih, kao što to čine onoliki magnati i veleposednici diljem (neo)liberalne planete. Tu doista počinje da miriše na sumpor.