Kolač nezavisnosti je ispečen, šta dalje

Možda je neko i upoznat s novom rezolucijom OUN o Kosovu? Teško da jeste, pošto takve, u svakom slučaju, nema. I dalje je na snazi Rezolucija 1244 kojom se definiše teritorijalna celovitost Srbije. Postavlja se, onda, pitanje: po kom to osnovu Evropska unija donosi odluku o upućivanju na Kosovo gotovo dve hiljade policajaca i sudija koji će, po zamisli političara, zameniti Administraciju OUN u Pokrajini, koja se ovde nalazi u skladu s Rezolucijom 1244?
Valja prvo obratiti pažnju na to da je odluka bila donesena bukvalno odmah pošto je Srbija saopštila rezultate drugog kruga predsedničkih izbora, koji su potvrdili da je pristalica evropskih integracija Boris Tadić reizabran

na još jedan mandat. I mada će konačan datum upućivanja misije biti saopšten 18. februara na savetovanju ministara Evropske unije, očigledno je da je odluka doneta mimo OUN. To znači samo jedno – da je Evropska unija, isto kao što su to činile SAD ranije, preduzela korake u pravcu kršenja međunarodnog prava, pa će zato i snositi svu odgovornost za eventualne posledice zajedno s prekookeanskim partnerom.
Još 11. januara američki Njujork tajms u članku Dana Bilevskog saopštio da su se SAD i Nemačka složile da priznaju Kosovo posle jednostranog proglašenja nezavisnosti i da će nastojati na tome da ostatak Evrope sledi njihov primer. Evropski činovnici su pod uslovima da ostanu anonimni saopštili da „SAD agresivno vrše pritisak na EU“ kako bi garantovano priznala Kosovo. „Kolač je ispečen, zato što su Amerikanci obećali Kosovu nezavisnost, i ako Vašington prizna Kosovo, a evropske države ne, onda će to doneti nevolje“, saopštio je visoki evropski činovnik.
Najverovatnije je da će Slovenija, koja predsedava EU od 1. januara 2008. godine, ovde odigrati najaktivniju ulogu. Dmitrij Rupel, slovenački ministar inostranih poslova, nada se da će Srbiju uspeti da nagovori tako što će joj se ponuditi tešnje veze sa EU, pošto je, smatra on, finansijska situacija u Srbiji užasna, a zbližavanje sa EU će joj pomoći da popravi tu situaciju. Rupel smatra da u slučaju da Srbija smekša svoju poziciju prema Kosovu, EU može da ispolji veću fleksibilnost kad je reč o uključivanju Srbije u Evropsku uniju.
Naročito je zanimljiva ovakva izjava gospodina Rupela: „Albanci takođe imaju pravo na samoopredeljenje kao i Slovenija, koja je proglasila nezavisnost od Jugoslavije 1991. godine, kada je započela dezintegracija države“. Ali sećamo se da su još sasvim nedavno i u Evropi, i u SAD, priznavali da je prerano priznavanje Slovenije i Hrvatske predstavljalo jedan od glavnih faktora krize koja je nastala na Balkanu. Podjednako se i danas otima značajan deo teritorije od suverene države koja nije u epohi dezintegracije savezne Jugoslavije, već u savremenom periodu priznata temeljnim međunarodnopravnim aktima kao teritorija suverene srpske države.
Ali, ni to još nije sve. Boraveći u poseti Tbilisiju, Rupel je izjavio da je primer Kosova – poseban i da se ne može tretirati kao presedan. I ovde je teško ne složiti se s njim – to jeste zaista poseban, ako hoćemo i primer bez presedana, kako neki članovi međunarodne zajednice koji tako prilježno zahtevaju od ostalih da se poštuju demokratija i slobode, a sami tu demokratiju i te slobode na najgrublji način krše. Makar o jednom od sličnih primera iz nedavne prošlosti mi ćemo u bliskoj budućnosti biti prinuđeni da govorimo.
I još nešto s južnokavkaskog putešestvija gospodina Rupela: „Ja ne vidim nikakvu vezu između Kosova i unutrašnjih konflikata Gruzije u Abhaziji i Južnoj Osetiji“. Logika je zaista zanimljiva. A evo i zašto. I Južna Osetija, i Abhazija, ako je slediti logiku predsednika EU, de fakto su izašli iz sastava Gruzije pre ili u procesu formiranja Gruzije kao međunarodno priznate države. I u jednom, i u drugom slučaju, Gruzija je, za vreme Gamzahurdije, a potom i za vreme Ševardnadzea, a ne Abhazija ili Južna Osetija, započela rat.
Kada je reč o Južnoj Osetiji, pored svega ostalog nije moguće ignorisati problem podeljenog naroda, koji je iskazao svoju volju da se prisajedini upravo na etapi dezintegracije savezne države. U slučaju Abhazije, Gruzija apeluje na problem izbeglica – Gruzina, koji su se pojavili zbog rata, rata koji je izazvala, ponovimo to još jednom, Gruzija. Samim tim dovela je u sumnju sve demokratske procedure koje poštuje već duže od 15 godina abhaska strana, kako bi verifikovala svoj izbor – da gradi samostalnu državu. U dijalogu sa Chinvalijem Tbilisi je lišen takve mogućnosti i zato je još jednom, u 2004. već pri vladavini Sakašvilija, ponovo upotrebio vojnu silu za rešavanje problema. Bojim se da će i priču o Kosovu biti teško zadržati u okvirima posebnosti. Univerzalnost je budućnost presedana.
Rusija je učinila sve, ili gotovo sve, kako bi proces zadržala na koloseku važećeg međunarodnog prava. Da li su Srbi učinili svoj izbor, pokazaće buduće vreme. A one koji izjavljuju da je „kolač ispečen“ želimo upozoriti da se ne opeku!