Kolektivni imunitet kao pokretna meta

Ako nastavimo ovim tempom da vakcinišemo, za oko mesec, mesec i po dana, doći ćemo do kolektivnog imuniteta, rekla je u februaru Darija Kisić Tepavčević, epidemiološkinja i ministarka za rad.

Realno je da na leto Srbija stekne kolektivni imunitet, rekao je epidemiolog Predrag Kon.

Sa tri, tri i po miliona vakcinisanih, stičemo uslove za kolektivni imunitet, rekao je epidemiolog Branislav Tiodorović.

Za razliku od članova Kriznog štaba, epidemiolog Predrag Đurić međutim navodi da je nemoguće davati procene, jer je po svemu sudeći kolektivni imunitet pokretna meta nejasnih oblika koja stoji na mnogo pitanja, a malo odgovora.

– Ne treba se slepo držati nekog magičnog procenta vakcinisanih kao zastavice za kraj trke sa pandemijom, jer sam taj podatak može da se tumači jedino u kombinaciji sa drugim pokazateljima, kaže Đurić.

Pokazatelji koje spominje odnose se kako na pitanja koliko je ljudi do sada preležalo korona virus, koliko traje prirodni, a koliko dugo infekcijom stečeni imunitet, tako i na mere koje se sprovode paralelno sa vakcinacijom, kao i na ponašanje građana.

– Ne postoji tačan procenat za koji možemo reći da određuje postignuti kolektivan imunitet protiv kovida. Mi samo pretpostavljamo da za kovid to može biti od 60 do 90 odsto populacije, ali je kolektivan imunitet dinamičan pojam. On se stiče na dva načina – vakcinacijom i prirodnom infekcijom. Dok procenat vakcinisanih možemo relativno precizno izmeriti, broj onih koji su preležali infekciju i tako stekli imunitet (i još uvek ga imaju) je teže odrediti, navodi Đurić.

Prema zvaničnim podacima u Srbiji je do sada od kovida 19 obolelo blizu 700.000 stanovnika, međutim sagovornik Danasa podseća da mi ne znamo koliko je stvarno građana steklo imunitet prirodnom infekcijom, a uz to „više od godinu dana od početka pandemije može se očekivati da se kod određenog broja mogu javiti ponovne infekcije“.

Međutim, čak i ako ostavimo po strani one koji su bili zaraženi i tako stekli neki vid privremene zaštite, i sama vakcinacija nosi svoje nepoznanice.

Kako kaže Đurić, „još uvek ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo da sve vakcine mogu da spreče infekciju, a ne samo teže oboljenje i smrt, odnosno da vakcinisani ne mogu da prenose infekciju na druge (iako postoji sve više dokaza u prilog tome za zapadne vakcine)“.

– Veliki je značaj i brzine vakcinacije – već smo na pragu petog meseca, a u većini zemalja obuhvat je izuzetno nizak i nema izgleda da će većina svetske populacije uskoro imati pristup vakcini. Čak ako se i u jednoj zemlji kolektivni imunitet dostigne, veoma je teško sprečiti unošenje novih sojeva virusa za koje ne možemo znati da li će postojeća vakcina biti delotvorna. Takođe, mi još uvek ne znamo koliko traje ni prirodni, ni imunitet postignut vakcinacijom. Ako bismo pretpostavili da vakcinalni imunitet traje recimo 12 meseci, a sam proces vakcinacije se razvuče tokom svih tih meseci, kod onih vakcinisanih na početku moglo bi se očekivati da je stečeni imunitet oslabio. Naravno, tokom tih 12 meseci mogu se pojaviti novi sojevi, na koje vakcinalni imunitet ne deluje, kaže Đurić.

On dalje dodaje i da je u većini zemalja najveći procenat vakcinisanih među „najstarijim građanima, koji najmanje doprinose širenju pandemije, a najniži među mladima i radno aktivnim stanovništvom, koji su najčešći prenosioci“.

Podaci iz sveta za sada pokazuju da su među zemljama sa preko milion stanovnika najdalje po procentu vakcinisanih odmakli Izrael i Velika Britanija, koje su prethodnih nedelja znatno ublažili izuzetno restriktivne mere, a koje takođe beleže veoma male brojeve zaraženih (u poređenju sa ostalim zemljama).

Đurić naglašava da kada govorimo o ove dve države ne sme se zanemariti ni broj stanovnika koji su stekli imunitet kroz dodir sa virusom, ali ni protivepidemijske mere koje su bile na snazi. I da su upravo mere, odnosno ponašanje stanovništva važne koliko i vakcinacija pokazuje primer Čilea – države koja takođe beleži zavidan procenat vakcinisanih (42 odsto prvom dozom, 33 odsto sa obe doze) ali i veliki broj svakodnevno novozaraženih (233 na 100.000 u poslednjih 14 dana).

Predrag Đurić smatra da je trenutna epidemiološka situacija u Čileu posledica dva problema.

– Prvi je efikasnost Sinovakove vakcine (93 odsto vakcinisanih u Čileu primilo je ovu vakcinu) za koju se pokazalo da je ispod 60 odsto, dve nedelje nakon druge doze i samo tri odsto nakon prve doze, a drugi je brzo popuštanje drugih preventivnih mera. Sve ovo je bilo praćeno veoma optimističnim porukama vlasti o skorom kraju pandemije, što je vodilo do mnogo opuštenijeg ponašanja stanovništva, od kojih je većina tada primila samo jednu dozu vakcine, navodi Đurić.

Vakcinacija nije jedino bitna

Iskustvo Čilea šalje poruku da „procenat vakcinisanih ne sme biti jedini pokazatelj za popuštanje protivepidemijskih mera i da se ne smemo oslanjati isključivo na vakcinu“. Pre treba (zasad, dok ne steknemo dovoljno znanja koje nedostaje) posmatrati vakcinaciju kao osnovnu meru za sprečavanje težih slučajeva bolesti, hospitalizacija i smrtnih ishoda, nego meru koja će brzo okončati pandemiju, zaključuje Đurić.

Šta je kolektivni imunitet

„Kolektivni imunitet protiv neke bolesti podrazumeva takvo stanje u nekoj populaciji gde je procenat stanovništva koji je stekao imunitet protiv te bolesti toliki da je obolevanje građana koji nisu stekli imunitet onemogućeno ili svedeno na minimum. Drugim rečima, ljudi koji su stekli imunitet protiv bolesti svojim imunitetom indirektno štite one koji to nisu. Kada se uzročnik bolesti javi u takvoj populaciji, on ima značajno manju šansu da ‘pronađe’ osetljivog domaćina“, objašnjava Đurić.