Kolektivno hapšenje Voždovčana

Negirali su da je oružje njihovo. Po puštanju na slobodu tvrdili su da su dvojica najmlađih iz ekipe u policijskoj stanici doživela fizičku torturu. Prvi među njima, Goran Vuković, u novinama je izjavio:

„Oni nas izazivaju, a svi mi molimo boga da dođe još jedan 9. mart, ne da se borimo politički već da se bijemo s policijom, kao što je to radio Giška.“

Godinu dana kasnije, mladić iz ove družine verovao je kako je ta rečenica bila glavni razlog za Vukovićevu likvidaciju: „To što je rekao ubrzalo je realizaciju plana da mu dođu glave, jer je već postajao opasan protivnik u svakom pogledu.“

Da je država umešana u Vukovićevo smaknuće potkrepljuju dve okolnosti. Prva se odnosi na sukob koji je Vuković u društvu svog prijatelja imao s policajcima tadašnjeg Saveznog MUP-a. U noći 14. januara 1993. naspram mesta gde su redovno dolazili uočili su siluetu skrivenog čoveka i prišli mu s leđa. Oduzeli su mu „škorpion“ i dokumenta, među kojima je bila i legitimacija SMUP-a na ime Milovana Zorića. Naišao je i drugi naoružani policajac, Radojica Dožić. Usledila je prepirka, gušanje, otimanje oko oružja i potom oružani obračun. U spisima istražnog sudije zabeleženo je da je u parku pronađeno četrdesetak čaura različitog kalibra. Dožić je ranjen s nekoliko metaka. Te večeri policajci nisu bili na dužnosti, a policija se ogradila od svojih radnika. Mirko Jokić je izjavio:

„SMUP, odnosno Brigada i ja kao njen komandir, nismo strana u ovom slučaju. Strane su poznate imenom i prezimenom. Ja bih se u ime SMUP-a i ove brigade ogradio od bilo kakve veze sa Dožićem i Zorićem. Iako ga se SMUP „odrekao“, Dožić se sredinom te godine vratio na posao.“

Druga okolnost koja je mogla da ukaže na to da je Vuković eventualna smetnja za državu bila je njegova namera iz juna 1994. da se i politički angažuje kao kandidat za poslaničku listu SPO na opštini Voždovac. Želju je priznao svom advokatu. Većina Voždovčana u to prosto nije verovala. Jedan je doslovce izjavio:

„Nas politika ne interesuje iz prostog razloga što ćemo u svakom sistemu biti 'otpad društva'. Tako je to čim imaš karton u policiji. I ako dođe nova vlast, i ako ostane ova, mi smo etiketirani kao kriminalci. Ne mislimo: Ajde, doći će ovi drugi na vlast, pa će oni da nas vole. Oni nas isto neće voleti.“

Međutim, Vuković je bio veoma aktivan. Na osoben način, naravno. Prema priči mladića koji je povremeno bio u družini, Vuković ih je okupio uoči prvih višestranačkih izbora na Voždovcu. Saopštio im je da će na izborima pobediti kandidat SPO, a da je njihov zadatak da čine nepodopštine opštinskim čelnicima tada vladajućeg SPS-a, ali „ništa preterano“; da ih vređaju pred drugima, prave im sitne imovinske štete, malo zaplaše, pišu grafite, obaveste komšije čime se bave u potaji, koliko kradu… S druge strane, organizovao je da se siromašnim građanima pod etiketom SPO nose paketi s namirnicama i higijenskim sredstvima, da se kupi ako njihovoj deci nešto zatreba, da prema njima budu ljubazni. „Imao sam 19 godina i nisam verovao da neko može unapred da kaže ko će pobediti na izborima. Mislio sam da preteruje. Na kraju, bio je u pravu“, ispričao mi je ovaj sagovornik. Koliko je kasnije uspeo da sazna, Vuković je zauzvrat dobio lokacije za gradnju stambenih i poslovnih objekata, ali o tome nije govorio.

Kada je u kasnim satima 12. decembra 1994. godine, iz šestog pokušaja, Vuković ubijen u centru grada, Voždovčani su bili sigurni da je to učinila država. Napadači su na njega i dvojicu prijatelja s kojima je bio ispalili 25 hitaca iz automatskog oružja. Od zadobijenih rana sutradan je preminuo i jedan od njegovih prijatelja.

Nastavlja se