„Ljudi reaguju na ono što im je dostupno“: Zašto nasilje nad ženama postaje glavna tema kada je žrtva poznata ličnost i da li se sistematski radi ozbiljno kako bi se ono zaustavilo?

Osim toga, čak 80 odsto žena doživelo je određeni oblik nasilja u javnom prostoru, dok je 10 odsto prijavilo da je doživelo silovanje ili pokušaj silovanja.

Sve ovo vidljivo je i u dnevnim vestima i na društvenim mrežama, uz propratne fotografije koje su do te mere jezive da izazivaju zgroženost.

Ipak, iako se nasilje odvija svakodnevno, ne samo u „senci“ već i pred očima javnosti u rijaliti programima, čini se da reakcije institucija izostaju, sve do trenutka kada krivična dela eskaliraju do lomljenja kostiju i drugih ozbiljnih fizičkih i emocionalnih povreda.

To potvrđuju i fotografije brojnih, uglavnom javnosti poznatih ličnosti, koje su i ovih dana preplavile internet.

S tim u vezi, postavljaju se pitanja – Da li nasilje treba da eskalira do mere da neko završi na intezivnoj nezi ili izgubi život, da bi ono bilo percepirano kao krivično delo? I da li je potrebno da završi na društvenim mrežama i u vestima da bi javnost prepoznala da je ovaj problem uzeo maha u našoj zemlji?

U pokušaju da odgovori na ta pitanja, advokatica Nina Nicović kaže za Danas da mediji igraju glavnu ulogu u tome koliko će određeni slučaj biti zapažen, ali da srž problema ustvari leži u loše uređenim zakonima.

„Osnovni razlog zbog kojeg javnost reaguje tek kada je pretučena neka poznata žena, jeste što je medijski veoma propraćeno. Niko ko ima trunku ljudskosti, ne može ostati ravnodušan pred slikama koje su vrlo konkretne, a na kojima se vide nečije povrede. Pošto mediji, nažalost, ne mogu propratiti svaki pojedinačan slučaj u Srbiji, jako puno žena ostane zapostavljeno u tome što im se desi, samim tim i u postupanju nadležnih organa. U tom smislu, javlja se licemerje javnosti, jer se sistemski ne radi ozbiljno da bi se zaustavilo nasilje nad ženama“, objašnjava Nicović za Danas.

Kako dodaje, izostanak sistemskog uređenja uz neadekvatne reakcije nadležnih organa, neretko dovodi do tragičnih završetaka. Iz tog razloga je, smatra naša sagovornica, dobro razgovarati o ovim temama, kako bi se žene ohrabrile da ne trpe nasilje.

Nicović napominje i da je prevencija veoma bitna, što podrazumeva osvešćivanje svih uzrasta da nasilje u porodici i mimo nje nije normalno, i da nikako ne treba da se dešava.

Sa njom je saglasna i advokatica Olgica Batić, koja sugeriše da lica treba šititi prevencijom da do nasilja ne dođe, a ne represijama nakon štetnih događaja.

„U prvom redu, zakonska rešenja su izuzetno loša kada se radi o krivičnim delima nasilja. Do mere da se nasilne radnje i svaki element krivičnog dela koji ima nasilje, zakonskim putem želi rešiti primenom represivnih mera, umesto prevencijama da do istih ne dolazi“, objašnjava Batić.

Naša sagovornica ističe da se isti problem preslikava i kada su u pitanju drugi oblici nasilja, kao što su nasilje nad životinjama i decom, te da neće biti bolje sve dok se na ovakav način rešavaju sporne situacije.

„U zemljama u kojima su društva pravno uređena, nema nasilja u meri u kojoj je prisutno kod nas. Zato smatram da, ako sami nismo sposobni da regulišemo stvari na način na koji treba da se regulišu u 21. veku, bolje da iskopiramo rešenje neke uređene zemlje, pa nam možda pomogne“, napominje Batić.

Kako dodaje, bez radikalnih izmena zakonske regulative, društvu ne može biti bolje, jer postoje osobe koje „u senci“ trpe nasilje, i njihov glas se ne čuje iz razloga što nisu javne ličnosti.

„Treba se zapitati i koliko ima žena koje nisu poznate, a pretučene su isto juče ili prekjuče.  Takođe, gde su žene koje nemaju kome da ispričaju svoju priču, ili nemaju nekoga uticajnog ko će po društvenim mrežama širiti ono što im se desilo? Tu postoji dvostrukost aršina, jer mnogo žena trpi nasilje a ne izaziva zgrožavanje javnosti, zato što su za nju NN lica“, upozorava Batić.

Sa druge strane, Jelena Riznić iz Ženske solidarnosti kaže da postoje mnogi mitovi koji se tiču nasilja, a jedan od njih je i onaj koji se odnosi na idealnu žrtvu i idealnog nasilnika.

„Često se može čuti da nasilja nad ženama ima samo među pripadnicima nižih klasa, da je to nešto što je njima svojstveno i nepopravljivo. Iako feministkinje ukazuju na to, tek poslednjih godina se u javnosti više govori o prirodi i rasprostranjenosti muškog nasilja nad ženama, često upravo zahvaljujući svedočanstvima žena koje su nasilje preživele. Ipak, slučajevi koji se tiču javnih ličnosti pokazuju da to nije istina, da je nasilje nit koja povezuje žene, bez obzira na sve druge realno postojeće razlike. Takođe, da u skladu sa tim, svaka žena zaslužuje solidarnost i bezrezervnu osudu nasilja“, objašnjava Rizinić.

Naša sagovornica mišljenja je da slučajevi koji se tiču javnih ličnosti pokazuju istovremeno dve stvari — sa jedne strane, da nijedna žena nije neupitno pošteđena nasilja, bez obzira na svoj socioekonomski položaj, i sa druge, to da joj taj položaj ne garantuje solidarnost, podršku ni poverenje ako do nasilja dođe.

„Svedoci smo toga da često, upravo položaj i ugled koji muškarci uživaju u društvu, garantuje da će institucije biti na njegovoj strani, bez obzira na dokaze. Setimo se kako institucije nisu uzele u obzir čitav niz dokaza protiv Branislava Lečića pre dve godine. Važno je zato uzeti u obzir da kada govorimo protiv nasilja, kada govorimo da smo na strani žena, to zaista znači -svih žena- bez obzira na njen sociokulturni milje“, naglašava Jelena Riznić.

Ipak, Igor Jurić, predsednik Centra za nestalu i zlostavljanu decu, naglašava da su možda važnija pitanja zašto se nasilje uopšte dešava i koji su razlozi za veliki broj femicida u našoj zemlji.

„Realno gledano, slučaji koji se tiču javnih ličnosti interesantniji su medijima, pa su zbog toga više ispraćeni. Ljudi reaguju na ono što im je dostupno i o čemu mogu čitati. Što se tiče generalno (ne)reagovanja na nasilje, ljudi nisu svesni da time što “ćute” i “zatvaraju oči” na nasilje, pre svega nad decom, postaju saučesnici u istom. Ta deca sutra su upravo one ubice žena, dece i nemoćnih. Gotovo u 90 odsto slučajeva, ubice žena, dece i nemoćnih su bili žrtve zlostavljanja u ranoj mladosti, detinjstvu“, objašnjava Jurić, konstatujući da je nereagovanje na nasilje u ranom detinjstvu uzročnik onoga što se danas dešava.