Koliko je mart koban po Srbiju: Od demonstracija,“hvatanja“ Draže Mihailovića, do protesta Albanaca i atentata na Đinđića

(Po)veruje se u sve i svašta, teško da to neko zadrži u sebi, to se ne da, to se širi, i završi kako već završi.

Negde posle bombardovanja Jugoslavije od strane NATO-a (počelo 24. marta 1999), a mnogo više posle atentata na premijera Srbije Zorana Đinđića (12. marta 2003) pojavile su se u javnosti i ozbiljne i treš reminiscencije o tome koliko je mesec mart koban za Srbiju u poslednje vreme, da su se sve loše, lošije i naravno najgore stvari desile baš u tom mesecu.

Od veoma loše koincidencije, do „prokletstva“ kretali su se stavovi što raznih autora, što javnosti, i manje više sve je kopčano da izgleda verovatno. Osim da što ono što je „loše za Srbiju“ nikad nije, a verovatno i neće biti stvar konsenzusa, a „ono dobro“ isto tako.

Pozitivno u celoj ovoj stvari je da su mnogi čuli za „martovske ide“, ma koliko shvatili da „ide“ ne znači odmah zlo.

Još pozitivnije da su mnogi doprli do priče o Juliju Cezaru, koga je vidovnjak upozorio da se čuva martovskih ida, da je baš petnaestog marta Cezar sreo istog čoveka i pomalo posprdno mu rekao da su, eto, martovske ide došle, a da njemu ništa ne fali, na šta je vidovnjak rekao: „Došle su, ali nisu prošle.“

Malo kasnije, Cezar je ubijen. Pozitivno je i da su mnogi Srbi poverovali Šekspiru, koji je to napisao, iako tad nije bio prisutan, iako ga nisu čitali. I postade i ovde, manje više usvojen izraz „Martovske ide“, da opiše opasnost ili nevolju koja preti i koja će se dogoditi.

Na prvu loptu“kriv“ je rimski bog Mars, božanstvo rata, besa, uzavrelih strasti svake vrste, razvrata…

Kod Slovena to je bio bog Jarila, ratnik koji vlada planetom Mars i seje smrt. Boginja smrti Mara, koja je bila pod njegovom upravom, svojom kosom je dokrajčivala smrtno ranjene ratnike.

Slovenski naziv za taj mesec bio je ožujak – od imenice lažak, izvedene od glagola lagati, zbog varljive i promenljive klime. Mnogim Srbima nije poznato da je i Vuk Karadžić ovaj mesec tako zvao, a da su mu Srbi promenili ime početkom prošlog veka.

Do Rimljana je, dakle, ovaj put ne „do Hrvata“.

Vremeplov uključen za ovu priliku pokazao je da su u Beogradu 23. marta 1903. održane demonstracije protiv režima kralja Aleksandra Obrenovića koje su ubrzo dovele do ubistva Drage i Aleksandra.

Demonstracije protiv pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu održane su 27. marta 1941, a 13. marta 1946. OZNA je uhvatila Dražu Mihailovića u istočnoj Bosni.

I to sve ne bi ni dotaklo priču o „prokletstvu“, ona se, rekosmo, razvila mnogo kasnije.

Srbi su, bez ikakve sumnje, skloni obeležavanju različitih godišnjica.

Osim onih datuma koji su i zakonski etablirani kao bitni i još nekih koji se izdvajaju uz državnu i protokolarnu podršku, postoji i mnogo godišnjica „po izboru“.

Svima poznati datumi u javnosti se tretiraju u zavisnosti od (dnevno) političkog stava, ali i od istih takvih ili srodnih sitno šićardžijskih interesa.

Srbi obeležavaju sa podjednakim žarom i godišnjice tužnih, pa čak i katastrofalnih događaja, nije retko da se u tim prilikama ne naglašavaju pouke, već se porazi pretvaraju u pobede, a zlo u „ko zna zašto je to dobro“.

Četiri dana marta u koje su se sabile godišnjice bliskih istorijskih događaja, po mnogo čemu mogu biti i reprezentativni uzorak.

Devetog marta ’91. desile su se prve velike antivladine demonstracije u modernoj Srbiji i takvom rečenicom bi se u nekoj istorijskoj čitanci dovoljno objasnio i njihov značaj i njihov eho.

Kako su prolazile godine, što akteri, što posmatrači, ili su glorifikovali i preuveličavali, ili negirali i potcenjivali značaj i relativne posledice tog događaja.

Danas, mlađe generacije koje su stasale kasnije, o 9. martu najverovatnije ne znaju ništa, verovatno ih to i ne zanima, a verovatno bi trebalo.

Godišnjica smrti Slobodana Miloševića obeležava se dva dana kasnije, njegova istorijska uloga takođe je prepuštena „političkoj“ proceni, iz godine u godinu samo se menjaju nijanse u razmrljanom kolažu njegove političke ličnosti: od nacionalne i patriotske, do izdajničke i pogubne .

Iako niko zvanično ne svojata njegovu baštinu, obeležavanje datuma njegove smrti u haškom zatvoru se ipak tretira kao medijski zanimljiv događaj. Te i prilika za dnevnopolitičku istoriografiju.

Ubistvo Zorana Đinđića po sebi, kao atentat na premijera Srbije, kao proizvod kriminalnih i političkih klanova, u najmanju ruku kao pucanj u različito mišljenje i viziju, ima nemerljivo veću istorijsku težinu i valjda zato oko te godišnjice ima mnogo više pokušaja definisanja svih posledica koje je taj događaj izazvao.

Skoro svi bitni politički subjekti, što javno, što prećutno, visoko cene njegov politički kredo i manje ili više glasno se trude da ih se nazove naslednicima njegove vizije.

Iz godine u godinu sve manje se odaje počast Đinđiću , a sve više se frazama i opštim mestima bagatelizuje njegova politička zaostavština.

Iz godine u godinu, što je još opasnije, baš tog 12. marta premeravaju se političke okolnosti, koje nikako da budu dovoljno sazrele da bi se konačno, i za svagda, rasvetlila i politička pozadina ubistva, koja je i istorijski najvažnija.

Studenti Albanci su 11. marta 1981. godine u Prištini započeli proteste, navodno, zbog loših uslova života i ishrane u Studentskom centru.

Drugi talas istih počeo je petnaest dana kasnije na dočeku Štafete mladosti u Prištini.

Završeno je sukobima sa policijom. Sedam godina kasnije, nove velike demonstracije na Kosovu.

Nakon sukoba na području Drenice, u kojima je poginulo više desetina ljudi, Albanci su 4. marta 1998. godine počeli masovne demonstracije širom Kosova, savet NATO u Briselu ocenio je da Kosovo nije samo unutrašnje pitanje SR Jugoslavije, već i međunarodne zajednice.

Nakon toga, 24. marta 1999. godine počelo je bombardovanje Jugoslavije.

Jugoslavija je, tri godine kasnije, prestala da postoji. Srbija i Crna Gora postala je 14. marta 2002. godine novo ime redefinisane savezne države.

Dogodine, 17. marta, na Kosovu su počele masovne demonstracije naoružanih ljudi, bilo je stradalih, više hiljada Srba je moralo da napusti svoje domove, zapaljeno je i miniramo trideset pet crkava, a još jedanaest je teže oštećeno.

U Beogradu i Nišu odmah nakon toga, demonstranti su zapalili lokalne džamije.

I pomenusmo valjda najupečatljivije, desile su se sigurno još neke stvari u martu, takve „martovske“.

A nije poznato da je neki prorok „javno“ upozorio Srbe na opasnost „ida“, mada bi se upozorenje sigurno analiziralo tek istorijski, jer ne verujemo mi više ni u domaću „Babu Martu“ od kad snega nema ni u januaru, a kamoli nekom Marsu, ili drugom strancu koji Srbiji sigurno ne želi dobro.

Srbi godišnjice, i tužne i srećne, pa i martovske, obeležavaju uglavnom kao „nastavke“, izmene i dopune samih događaja, a ne za izvlačenje pouka iz istih. Za neke, u tom smislu, ni Kosovski boj još nije završen, te mu je i ishod neizvestan.

Kako bi se onda naravoučenija i podvlačenja crte mogla očekivati za događaje tako istorijski nedistancirane kao što su ovi kojih se u martu setimo. Svakog na svoj način i svako na svoj način.

Nažalost, nije da samo prošlost određuje budućnost, nego i budućnost, na neki način, bira svoju prošlost. „Neizvesna“ prošlost Srbiju opet vodi u još „neizvesniju“ budućnost, Srbi još uvek nisu sasvim sigurni šta hoće, a još manje kako, nisu načisto ni šta neće, a još manje zašto.

Sa svim ožiljcima iz ožujka, i nedovoljno „smart“ za mart.