Koliko košta demokratski socijalizam Bernija Sandersa

Posle pobeda na unutarstranačkim izborima u Ajovi, NJu Hempširu i Nevadi senator Sanders važio je jedno (istina, kratko) vreme za najozbiljnijeg pretendenta Demokratske stranke i izazivača aktuelnog domaćina Bele kuće Donalda Trampa na novembarskim predsedničkim izborima.

Iako je furiozno nastupio, naslućivalo se da će Sandersa u ovoj kampanji početi da sapliću ”njegovi”, odnosno umereno krilo Demokratske stranke kome se ne sviđa senatorovo koketiranje s levičarskim i socijalističkim idejama i sve izraženiji kult ličnosti. ”Većina Amerikanaca ne želi obećanje revolucije”, bila je poruka Džoa Bajdena iz Južne Karoline, gde je prvi put načeo (pobedio) Sandersa i utro put svojoj predsedničkoj nominaciji.

Čini se, po rezultatima prva dva ”super utorka”, da su umerene Demokrate, ozbiljno zabrinute posle Sandersovog furioznog početka, uspele ono što im nije pošlo za rukom krajem prošle godine – da se ujedine oko jednog moćnog kandidata koji bi mogao da zaustavi samozvanog demokratskog socijalistu koji propoveda socijalističku revoluciju posle osvajanja vlasti u Beloj kući.

Taj prvi pokušaj demonstriranja jedinstva oko izbora normalnog kandidata, okupljanjem umerenog krila stranke i lidera političkog establišmenta, inicirali su demokrate iz Predstavničkog doma Hali Stivens (Mičigen) i Kolin Alred (Teksas), ali je inicijativa propala i Demokrate su ostale zamrznute u stanju zabrinutosti ko bi bio najbolja alternativa Berniju Sandersu.

Suprotstavljanje socijalisti iz Vermonta, koji inače nije član Demokratske stranke, unutar Demokrata obnovljeno je pred prvi ”super utorak”. U ponedeljak uveče Ejmi Klobučar i Pit Butidžidž a Majk Blumberg u sredu napustili su trku za nominaciju i u znak snažnog duha stranačkog jedinstva podržali Džoa Bajdena.

”Ako prođemo 3. mart i ne pokažemo da imamo kandidata kojeg podržava široki sloj naše stranke, imaćemo ozbiljnih problema”, upozorio je Teri Mekolif, bivši guverner Virginije, koji je podržao Bajdena vikend pred prvi ”super utorak”. To sve podstaklo je Sandersove paranoične sumnje o unutarpartijsku zaveru protiv njega i njegove vizije Amerike kao društva jednakih.

Otkud ”zavera” Demokrata protiv Sandersa?

Tradicionalne američke Demokrate, koje se decenijama takmiče s Republikancima za mesto u Beloj kući ne dovodeći u sumnju američki model kapitalizma, ozbiljno su se zabrinuli da bi dugogodišnji nezavisni senator i zavodljivi populista Sanders (kome svesrdno pomažu senatorka Elizabet Voren i članica Predstavničkog doma Aleksandra Okasio Kortez) mogao daleko da dogura s obmanjivanjem dela njihovog biračkog tela i okupi oko svoje platforme grupe birača koje čeznu za radikalnom promenom američkog kapitalizma u socijalizam.

Demokrate su se povele i za političkom analizom, koju su napravili profesori Dejvid Brukman s Berklija i Džošua Kal s Jejla, na osnovu ankete Vašington Posta i ABC NJuza, koja kaže da umereniji kandidat ima veći kapacitet da na predsedničkim izborima bude uspešni od ideološki ekstremnog. ”Logika revolucije počinje da se ruši”, primetio je posle prvog ”super utorka” politički komentator Van Džons za CNN.

Sandersova platforma ne krije njegove ambicije, iako se skriva iza eufemizma ”demokratski socijalizam”, da klasičnim socijalističkim principima i alatkama upravlja državom i ekonomijom ukoliko pobedi na predsedničkim izborima. Mada se često poziva na ”skandinavski model”, Sandersov demokratski socijalizam nikako se ne može poistovećivati sa socijaldemokratijom, koja se zalaže za reformu a ne za zamenu kapitalizma.

Da bi pobedio na nominaciji Demokrata i na predsedničkim izborima, Sanders koristi tezu o nemoralnosti kapitalizma kao borbeni krik ”obespravljenih” slojeva američkog stanovništva i tvrdi da će taj nemoral on kao budući predsednik SAD ispraviti vladinim redistributivnim politikama poput besplatne zdravstvene zaštite, garantovanih državnih radnih mesta i besplatnog obrazovanja.

Pravi mali zemljotres, koji je otreznio Demokrate ali i deo američke javnosti, izazvala je analiza Sandersovog predizbornog paketa koju je za Siti žurnal napravio Brajan Ridl, saradnik Menhetn instituta. Ridl je izračunao da bi Sandersov demokratski socijalizam koštao Ameriku u prvih deset godina 97,5 biliona (eng. trillion) dolara, a ukupna državna potrošnja na svim nivoima porasla bi na 70 odsto bruto domaćeg proizvoda. Polovina američke radne snage – 45 miliona umesto sadašnjih 23 miliona zaposlenih – radila bi za državu, decenijski budžetski deficit približio bi se sumi od 90 biliona dolara, a prosečni godišnji deficit prešao bi 30 odsto BDP-a (66.000 dolara po domaćinstvu).

U cenu od 97,5 biliona dolara Ridl je uračunao troškove najambicioznijih Sandersovih predloga – Medicare For All (30-40 biliona dolara), klimatski plan (16,3 biliona), garantovani državni posao svim Amerikancima s punim radnim vremenom uz platu od 15 dolara na sat (neobično veliko i skupo obećanje vredno 30 biliona), oprost svih studentskih zajmova i garantovana besplatna školarina na javnim fakultetima (tri biliona), proširenje socijalnog osiguranja (1,8 biliona), stambeno zbrinjavanje (2,5 biliona), plaćeno porodiljsko odsustvo (1,6 biliona), infrastruktura (bilion), K-12 potrošnja na obrazovanje (800 milijardi dolara) i veće plate nastavnika u javnim školama (400 milijardi).

U narednoj deceniji inače je predviđeno da savezna vlada u Vašingtonu potroši 60 biliona dolara, a državne i lokalne vlasti još 29,7 biliona dolara iz nesaveznih izvora. Dodavanjem Sandersovih 97,5 biliona dolara ukupni troškovi države povećali bi se 187 biliona dolara (70 odsto projektovanog BDP-a u deset godina).

Profesor Ričard Epštajn iz Huver instituta pita se ko će da plati ovo čudovište (demokratski socijalizam) i kako ga finansiratii pa konstatuje da ni Sanders nema ideju gde bi vlada prikupila sredstva za ove improvizacije: ”Vlada bi morala da štampa više novca ali rizikovala bi masovnu inflaciju koja će uništiti celu ekonomiju. Mogla bi povećati poreze ili izdati obveznice, ali u oba slučaja iz američke ekonomije istisnula bi privatni sektor”.

Ovaj plan je skoro nemoguće platiti, saglasni su mnogi ekonomisti i političari. Jasno je da novac za takvo državno troškarerenje može da se namakne samo drastičnim povećanjem poreza. Sanders predlaže povećanje poreza na zarade sa 15,3 odsto na 27,2 odsto, s tim što bi najviša stopa bila 52 odsto, zatim bi stopa poreza na investicije skočila na 62 odsto a porez na imovinu na 77 odsto.

Sve u svemu, poreski obveznici sa višim dohotkom suočili bi se sa stopom poreza koja ide i do 80 odsto. Ridl je, međutim, izračunao da bi kroz povećanje poreza Sanders mogao najviše da prikupi 23 biliona dolara za deset godina.

Tako se ispostavlja da su visoki porezi i prekomerna državna regulativa glavni i najveći trošak Sandersovog demokratskog socijalizma. Ako nekad Sanders postane domaćin Bele kuće, teški porezi i ogromni vladini programi redistribucije ugroziće funkcionisanje ekonomije tako što će smanjiti raspon između koristi i troškova preduzetničkih aktivnosti i u suštini onemogućiti preduzetništvo. Ridl ispravno zaključuje da će preterano visoke poreske stope i preusmeravanje miliona radnika iz privatnog sektora na državne poslove destimulisati i umanjiti ulaganja privatnog kapitala, produktivnost i rast.

A Džared Bernštajn, saradnik u Centru za budžet i prioritete politike, upozorava da Sanders nudi viziju društva u kojem Vlada igra mnogo veću ulogu u pružanju socijalnih usluga – od obrazovanja do zdravstvene zaštite – koja više liči na skandinavske zemlje nego na Ameriku u bilo kom trenutku njene ranije istorije. „To je jednostavno sasvim drugačija ekonomija nego što smo ikada imali ili razmatrali u Americi“, kaže Bernštajn. Zato Ridl na kraju analize predlaže javni pritisak na Sandersa da u nastavku kampanje za nominaciju Demokrata detaljno objasni ono od čega stalno beži – izvodljivost svog programa i uverljivo pokaže kako će ga finansirati.

Ta ogromna državna potrošnja (20 odsto BDP-a) i enormno povećanje poreza za Ronalda Brovnštajna, urednika u magazinu Atlantik, predstavljaju najveću slabost Bernija Sandersa u daljoj kampanji i za demokratsku nominaciju i za predsedničke izbore. Brovnštajnova procena troška Sandersovog demokratskog socijalizma nešto je niža od Ridlove i kreće se oko 60 biliona dolara.

I on tvrdi da visoki porezi na imućnu i poslovnu zajednicu, međutim, neće biti dovoljni da zapuše sve rupe Sandersovog projekta, pa citira Džareda Bernštajna koji kaže da će visoki porezi morati da se primene na širu bazu poreskih obveznika, odnosno cenu će morati da plati i srednja klasa. A Ben Ritz, direktor Centra za progresivnu politiku, primećuje da Sanders vrlo vešto krije taj poreski pritisak na srednju klasu: ”Budući da je već iscrpeo svaki zamisliv predlog za povećanje poreza na bogate, Sanders ima samo dve opcije – ili da zajmi novac ili da ga uzme od srednje klase”.

Koliko su to velike sume ilustruje Leonard Burman, stručnjak u Centru za poresku politiku: „Povećanje poreza senatora Sandersa otprilike bi bilo jednako povećanju poreza za finansiranje Drugog svetskog rata, mereno udelom u BDP-u. To je pet puta veće od bilo kojeg povećanja poreza. Bilo bi to najveće povećanje poreza u mirnodopskoj istoriji Amerike”.

A Lari Samers, ministar finansija u Klintonovoj administraciji i glavni ekonomski savetnik Bele kuće u vreme Baraka Obame, izračunao je da bi Sanders s federalnom potrošnjom koja čini 20 odsto BDP-a pretekao najveći program državne potrošnje u mirnodopskom periodu 20. veka – ”NJu dil” Frenklina Ruzvelta koji je činio osam odsto američkog BDP-a: ”Prethodna tri demokratska predsednika kandidata – Džon Keri 2004. godine i Hilari Klinton u 2016. godini predložili su povećanje državne potrošnje za oko 0,5 odsto, dok je Obama 2008. godine predložio da se potroši iznos nešto veći od jedan odsto. Sa Sandersovim predlogom Amerika ulazi u radikalnu eru koja nosi ogroman rizik i nesigurnost za ekonomiju”.

Mark Zandi, glavni ekonomista Moody’s Analiticsa, uveren je da bi dugoročni ekonomski rast bio umanjen Sandersovim politikama: ”Povećali bi se troškove kapitala preduzeća, smanjila ulaganja i umanjili produktivnost i ukupni ekonomski rast. Ako se realizuje, Sandersov plan mogao bi da smanji godišnji rast između dva i 1,75 odsto. To bi znatno otežalo pružanje mnogih državnih usluga koje on upravo želi da pruži”.

Čini se da Sanders nije ništa naučio iz ekonomske literature za osnovne škole koju su mu u leto 2018. godine masovno slali dobronamerni Amerikanci. Besan zbog 8.000 udžbenika za osnovce kojima su mu zatrpali jednu od kuća Sanders je u televizijskom intervju izjavio da preferira ekonomski pristup zasnovan na emocijama.

Valjda i zbog toga Brajan Ridl ocenjuje Sandersov ekonomski program demokratskog socijalizma kao svojevrsni ”fantasy land”: ”Kada raspravljate da li je to trošak od 70, 80 ili 90 biliona dolara, to je kao da pokušavate razgovor o detaljima medenog meseca s Kejt Apton”.

”Ne postoji slučaj u istoriji koji pokazuje da su Amerikanci voljni da glasaju za program poput Sandersovog”, tvrdi Džim Kesler, izvršni potpredsednik ”Trećeg puta”, nacionalnog istraživačkog tink-tenka koji zagovara moderne ideje levog centra.

Oni koji su udesno od političkog centra često, povodom Sandersovih ”fantazija”, podsećaju na izjavu legendarnog američkog predsednika Ronalda Regana: ”Socijalizam postoji samo na dva mesta – na nebu gde im ne treba i paklu gde ga već imaju”.

Raskol radikalne i umerene struje Demokratske stranke posle dva ”super utorka” toliko je dubok da ga nije moguće sanirati preko noći. U ponudi su dijametralno suprotne vizije Amerike koje će se verovatno boriti sve do 13. jula kad u Milvokiju počinje Demokratska nacionalna konvencija na kojoj će se odlučivati o kandidatima za predsednika i potpredsednika SAD.

Posle odustajanja i Majkla Blumberga i novog pojačanog pritiska establišmenta verovatno je da će Bajden do tada preći u komotnije vođstvo. Sanders i dalje veruje da će na novembarskim predsedničkim izborima biti ”najveći odziv mladih, novih i obojenih birača u američkoj istoriji”. To je kamen temeljac njegove političke revolucije.