Koliko košta „pozitivno“ poslovanje Er Srbije

Tako je predsednik države opisao poslovanje nacionalne avio-kompanije Er Srbija mesec dana pre nego što je Agencija za privredne registre (APR) izašla sa zvaničnim poslovnim rezultatom domaćeg avio-prevoznika za prošlu godinu. Predsednik je tada, 5. juna, izrazio nadu da će poslovni rezultat Er Srbije biti „u plusu“.

I zaista, predsednikova se nada ostvarila – Er Srbija je u svom izveštaju predatom APR-u, koji je verifikovao ovlašćeni revizor KPMG, navela da je prošle godine zaradila profit od 1,9 milijardi dinara (16 miliona evra).

Eh, zaradila.

Ako se izveštaj temeljno analizira vidi se da je Er Srbija u 2017. godini u odnosu na 2016. povećala prihod od prodaje avio karata četiri odsto. Međutim, prilično nategnuto izgleda računica po kojoj je rast prihoda od četiri odsto omogućio kompaniji da posle gubitka od 309 miliona dinara u 2016. godini, zaradi 1,9 milijardi dinara profita u 2017. godini. Takav uspeh, da je istinit, bio bi spektakularan. Ali, nažalost, nije. U Izveštaju koji je objavio APR piše: „Ukupan broj putnika prevezenih u 2017. ostao je na nivou iz prethodne godine, što znači da je, uprkos konsolidovanju mreže letova i porastu konkurencije, nacionalna aviokompanija prevezla 2,62 miliona putnika“. A prevoz putnika osnovna je delatnost Er Srbije. Iz Izveštaja se jasno vidi da Er Srbija profit nije zaradila zato što je značajno popravila svoje poslovanje i povećala broj prevezenih putnika, nego tako što je država Srbija, kao većinski akcionar, pomagala „i kapom i šakom“.

S koliko je novca pomogla Srbija?

To nije lako utvrditi jer pomoć države u Izveštaju o poslovanju za 2017. godinu ima različite pojavne oblike. Čas se spominju donacije (???), pa zatim subvencije, krediti, podsticaji razvoju turizma, oslobađanje od plaćanja roba (goriva) i usluga (navigacione takse i takse preleta) preduzećima i institucijama u vlasništvu države. Ono što na prvi pogled bode oči su „donacije“. Kako je uopšte moguće da u poslovanju jednog privrednog subjekta postoje „donacije“, novčana pomoć koja se najčešće vezuje za lokalnu samoupravu i NVO.

Iz Izveštaja se do kraja jasno ne vidi s koliko je ukupno novca država Srbija pomogla nacionalnoj avio-kompaniji, ali ako se prihvati minimalistički pristup – Er Srbija je od države dobila 2,5 milijardi dinara (21 milion evra) „donacija i subvencija“ i tako kreativno „nabudžila“ pozitivan poslovni rezultat i navodni profit od 16 miliona evra.

U Izveštaju se kaže da „stanje na kontima državnih davanja na dan 31. decembar 2017. godine iznosi 12.315.316.000 dinara (u okviru dugoročnih obaveza) i 2.461.710.000 (u okviru pasivnih vremenskih razgraničenja). Er Srbija priznala je prihode od državne pomoći u skladu sa svojim računovodstvenim politikama u iznosu od 2.461.714.000 dinara“. A zatim se dalje konstatuje da će „razgraničeni nepriznati prihodi od državne pomoći biti priznati u budućim obračunskim periodima“.

Šta to znači?

Neistinito prikazivanje poslovnog rezultata, guranje glave u pesak i odlaganje u daleku budućnost neprijatnog suočavanja s istinom.

Pitanje je, međutim, da li je suma državne pomoći u 2017. godini bila veća od priznatih 21 milion evra. To bi se moglo utvrditi tek kad bi se do kraja rasvetlile i pojedinačno razdvojile sve stavke državne umešanosti u poslovanje Er Srbije.

Pored „subvencija i donacija“ Er Srbija je od državnog Fonda za razvoj dobila 14 miliona evra kredita pod veoma povoljnim uslovima. A tek pošto je objavljen Izveštaj o poslovanju za 2017. javnost je saznala da je Vlada častila Er Srbiju sa 1,4 milijardu dinara (12 miliona evra) za razvoj saobraćajne mreže i podsticanje turizma.

No, čini se da tu nije kraj državne pomoći.

U Izveštaju o poslovanju piše vrlo zanimljiva opservacija da Er Srbija „ima značajne transakcije sa drugim privrednim društvima koja su kontrolisana ili pod značajnim uticajem od strane Republike Srbije koje čine oko 19 odsto od ukupnih operativnih troškova u 2017. godini“.

Šta su to „značajne transakcije“?

To je eufemizam za neplaćanje robe i usluga državnim preduzećima i ustanovama (troškovi goriva, navigacionih taksi, tekućeg održavanja, zakupa…) s kojima posluje Er Srbija. To je izuzetno visoka stavka rashoda. Ako se uzme da su operativni troškovi (plate, energija, putovanja, marketing, kancelarijski materijal, osiguranje, porezi, održavanje) 13 milijardi dinara, onda tih 19 odsto neplaćenih računa državnim firmama iznosi – 2,5 milijarde dinara (oko 22 miliona evra).

Da li su neplaćeni računi državnim firmama (22 miliona evra) isto što i „subvencije i donacije“ (21 milion evra) ili su te dve stavke različite i treba ih sabrati da bi se dobila ukupna državna pomoć Er Srbiji?

Ali, ni to nije sva pomoć. Iako nije direktna, neka vrsta indirektne „pomoći“ je i politika kursa dinara (mere makroekonomske politike) na kojoj je Er Srbija zaradila („pozitivne kursne razlike“) 4,7 milijardi dinara (40-ak miliona evra).

Dakle, da li finalni saldo državne pomoći Er Srbiji za 2017. godinu može da izgleda ovako: donacije i subvencije – 21 milion evra, kredit Fonda za razvoj – 14 miliona evra, podrška razvoju saobraćajne mreže – 12 miliona evra, neplaćanje roba i usluga državnim firmama – 22 miliona evra i kursne razlike – 40 miliona evra. Ovako izvedena računica pokazuje da je 109 miliona evra ušlo u Er Srbiju a da nije rezultat poslovnog angažmana kompanije.

I još jedan značajan detalj – na rast od 20 odsto sposobnosti kompanije da zarađuje (EBITDAR) značajno su uticale pozitivne kursne razlike ali i smanjenje operativnih rashoda (33 milijarde u 2017. prema 35,6 milijardi u 2016. godini).

Da li su profit i povećana zarađivačka sposobnost dovoljna garancija za budućnost Er Srbije? Da li poslovni rezultat iz prošle godine pokazuje da je nacionalni avioprevoznik toliko ojačao performanse da je postao konkurentan na domaćem, regionalnom i svetskom tržištu? Da li Er Srbija „stoji čvrsto na nogama“ i da li „možemo da budemo izuzetno zadovoljni perspektivom naše aviokompanije“, kako je tri dana po objavljivanju Izveštaja o poslovanju izjavila premijerka Ana Brnabić.

Nažalost, Er Srbija i dalje nije održiv privredni subjekt. NJeni poslovni rezultati za 2017. godinu pokazuju da ona ne može da preživi bez izdašne i, evropskim propisima, nedozvoljene državne pomoći koja se prikriva raznim knjigovodstvenim marifetlucima i eufemizmima. Ako bi, recimo, danas odlukom evropskog regulatora Er Srbija morala odmah da vrati svu do sad datu državnu pomoć provela bi se kao kompanija Estonijan er koja je krajem 2015. objavila bankrot pošto je EU utvrdila da je u više navrata nezakonito koristila državne subvencije koje nije mogla da vrati.

I pored (friziranog) profita budućnost nacionalnog avioprevoznika je neizvesna, iako premijerka tvrdi da Er Srbija ima “ svetle perspektive“. Konkurencija na evropskom i svetskom tržištu aviosaobraćaja nije nimalo naklonjena nacionalnom avio-prevozniku kao što je Er Srbija. Iako je u početku i izgledalo da će strateško partnerstvo s Etihadom doneti mnoge benefite ispostavilo se da je Etihadov koncept (regionalna partnerstva) bio pogrešan, da ga je za dve godine ta greška koštala preko tri milijarde dolara i da sada čini sve kako bi spasao sopstveni „goli život“. U tom kontekstu može se tumačiti i najava da se Etihad od 1. januara 2019. godine povlači iz operativnog upravljanja Er Srbijom. Ostajanje Etihada samo u vlasničkoj strukturi Er Srbije suštinski više ništa ne znači. Otuda se samo kao populističko hrabrenje može tumačiti izjava ministarke saobraćaja Zorane Mihajlović: „Važnije mi je da je Etihad tu i da ostaje u vlasništvu Er Srbije“. Do skoro je, na primer, finansijska snaga Etihada omogućavala Er Srbiji da pod povoljnim uslovima prikupi kapital na svetskom tržištu, a pošto je Etihad sada u vlastitim problemima i gubicima onda ni tih povoljnosti više neće biti.

Inače, saradnja s Etihadom donela je tri glavobolje Er Srbiji.

Jedna je priznanje da srpskim nacionalnim avio-prevoznikom operativno iz Abu Dabija upravlja strani menadžment. To je nedozvoljena praksa prema evropskim pravilima zbog čega je 2016. godine na saslušanje u Brisel bio pozvan Siniša Mali, tadašnji predsednik Nadzornog odbora Er Srbije, i koji je tada ubeđivao evropsku „porotu“ da to nije tačno. Sad se vidi šta je tačno.

Druga glavobolja je – dug. I to priličan.

Naime, Er Srbija je 15. septembra 2015. godine uzela 56,5 miliona dolara dugoročnog kredita od Etihada (zapravo od njegovog fonda) i dve nedelje kasnije povukla 52,8 miliona dolara (3,7 miliona dolara bili su transakcioni troškovi). Taj kredit dospeva na naplatu u septembru 2020. godine. Zatim je Er Srbija 20. maja 2016. godine uzela još jedan kredit od Etihada od 63 miliona dolara i 20 dana kasnije povukla 58,8 miliona dolara (4,2 miliona dolara bili su transakcioni troškovi. Eto kako je strateški partner samo na dva kredita uzeo Er Srbiji osam miliona evra). Kredit dospeva na naplatu u junu 2021. godine. Za tri godine Er Srbija će morati Etihadu da vrati 120 miliona dolara glavnice plus kamate (6,96 odsto, uvećane za 0,1725 odsto na kvartalnom nivou).

U Izveštaju o poslovanju nimalo ohrabrujuće zvuči još jedan podatak o saradnji Er Srbije i njenog manjinskog vlasnika Etihada: „Društvo ima značajne neotkazive ugovore o operativnom lizingu aviona koji su zaključeni na period od četiri godine do 11 godina“. Naglasak je, naravno, na „neotkazivi“. Minimum budućih plaćanja po osnovu ovih ugovora izgleda ovako: do godinu dana 2,1 milijarda dinara, od jedne do pet godina 4,2 milijarde a duže od pet godina 1,3 milijarde. Ukupno za lizing aviona Er Srbija treba još da plati 7,7 milijardi dinara (oko 65 miliona evra). Ima stručnjaka koji u ovom podatku o 65 miliona evra pronalaze jedan od razloga zašto Etihad neće žuriti s izlaskom iz vlasničke strukture Er Srbije (iako napušta operativno upravljanje). Pojedinci iz Etihada koji su bili umešani u ovaj posao sada lobiraju da avioni budu što duže u lizingu i da Er Srbija (ili država Srbija) uredno plaća sve obaveze po tom osnovu.

Dakle, Er Srbiji u bliskoj budućnosti trebaće najmanje 185 miliona evra za vraćanje kredita i plaćanje najma aviona.

Treća glavobolja su – naručeni avioni od Erbasa.

Poznato je da je Jat 1998. godine sklopio ugovor sa Erbasom o kupovini aviona i položio avans od 23,5 miliona dolara. Taj ugovor „trunuo“ je godinama bez ikakvih pomaka. Menadžment Er Srbije u izveštaju o poslovanju za 2017. godinu tvrdi da je plaćeni avans „potpuno obezvređen u prethodnim godinama“. Međunarodni stručnjak za ovu vrstu transakcija kaže da „u knjigovodstvenim izveštajima ne postoji izraz ‘obezvređeni kapital’ i da je to više politička nego knjigovodstvena izjava“.

A onda je Er Srbija 2014. godine raskinula ugovor iz 1998. da bi zatim 2015. Skupština akcionara Er Srbije dala saglasnost za ustupanje Etihadu kupoprodajnog ugovora i prenošenje 23,5 miliona dolara, „pri čemu Etihad ustupa i daje garancije Er Srbiji da prihvati isporuku, kupi i po plaćanju kupoprodajne cene svakog pojedinačnog aviona postane vlasnik istog. Posle izvršenog plaćanja prema Erbasu pune kupoprodajne cene za svaki vazduhoplov, Etihad treba da plati Er Srbiji proporcijalni deo od ukupnog iznosa od 23,5 miliona dolara na ime avansa. Obzirom na to da pravo da se povrati avans u iznosu od 23,5 miliona zavisi od buduće kupovine novih aviona, takvo sredstvo nije priznato i predstavlja potencijalnu imovinu Društva“ (citat iz Izveštaja o poslovanju).

Prevedeno na razumljiv jezik to znači da Etihad treba da plaća sukcesivno Er Srbiji kako joj stiže svaki od 10 naručenih aviona. Na primer, kad stignu prva tri naručena aviona, Er Srbija dobije 30 odsto od 23,5 miliona dolara. „Ako kojim slučajem Er Srbija prestane da kupuje avione, onda ne može da naplati diskont od Etihada i zato se u poslovnim izveštajima za svaku godinu tih 23,5 miliona dolara vodi kao potencijalni prihod. Tih 23,5 miliona je nekad bila imovina Er Srbije, ali je posle ugovora sa Etihadom postala potencijalna imovina. I ako Er Srbija ne kupi 10 aviona od Erbasa, neće dobiti ni cent od tih 23,5 miliona“, tumačenje je ovog stručnjaka.

Nije nezanimljiva primedba domaćeg eksperta koji je imao uvid u Ugovor iz 1998. godine: „Ugovor sa Erbasom ima klauzulu da se raskida jedino ako Erbas bankrotira. Ni jedna druga mogućnost raskida nije predviđena. Jedino šta je moglo da se uradi je da se taj Ugovor amandmanima i aneksima dovede u stanje prihvatljivo za obe strane. Ali, to se nigde ne spominje. Ako je i došlo do dopune Ugovora, trebalo bi da se zna ko je sa naše strane vodio pregovore i ko je potpisao tako izmenjen Ugovor. Pošto je garant osnovnog Ugovora bila država SR Jugoslavija i izmenjeni Ugovor trebalo bi da ima ‘odgovornu instituciju’ tj. Vladu Srbije kao garanta.“