Kolonizacija podsvesti i gramatika filmskog jezika

 „Polemički blogovi, egzotični tirani“, čiji antiheroji su upravo navedeni, čine prvi segment ove knjige, i po prvi put su bili publikovani na blog stranici švedskog časopisa Film International, čiji glavni urednik Danijel Lindval je potom napisao i krajnje inspirativan, i takođe veoma polemički kratki predgovor za ovo srpsko izdanje. U tom predgovoru Lindval se vraća u traumatične devedesete godine prošlog veka, na „humanitarne intervencije“ na „par miroljubivih bombi“ koje su imale za cilj da „raznesu u komade poslednje ostatke tog posrnulog džina-ljudoždera zvanog Istorija“, i na podizanje tog vavilonskog institucionalnog zdanja pod imenom „tv-tvrđava Evropa“. U tumačenju procesa uspostavljanja režima globalizovane tranzicije koji Lindval naziva „Šampanj Socijalizmom“, on ulazi u otvorenu polemiku sa Žižekom i Radovićem, čiji naziv za taj proces je naprosto: „Brazil“.

„Evo negativca!“, prva je rečenica u prvom poglavlju ove knjige, koje bi moglo da se opiše kao: „sve što ste želeli da znate o medijski konstruisanoj slici najpoznatijih političkih negativaca i masovnih ubica današnjice, a da se niste setili da konsultujete istoriju filma“. Narativ ove knjige potom veoma vešto i često na kontraintutivne načine eksploatiše mnoštvo realno postojećih i fikconalnih likova prepoznatljivih imena, biografije i vizuelne pojavnosti, svedenih na dramaske karaktere i prikazanih na fonu medijskih pejzaža naših dana, sa stalnim prisećanjem na načine na koji se takvi karakteri grade u filmskim jezikom realizovnim akcionim fikcijama. Neki od njih su okoreli negativci, čiji društveni status gotovo da nije moguće promeniti, jer su njihova imena postala standardizovani sinonimi za zlo, užas i pretnju svakom društvu slobode, prosperiteta i blagostanja, neki su potpuno ambivalentno tretirane ličnosti, čija pojava aktivira afekte različitog vrednosnog predznaka, da bi se neki od njih, bar po Radoviću, uspeli u status svojevrsnih „ikona antiglobalizma“. Preko priče o tim likovima izvode se narativi o medijima prošlosti i načinima na koji se oni remedijalizuju u danas dominantnim medijima, kao i načinima na koji se njihovi sadržaju ugrađuju u našu podsvest, vršeći svojevrsnu „globalizacija iznutra“, posredstvom koje svi postajemo programirani i medijskim sadržajima simbolički tetovirani na isti način. Kao suprotni graničnik tog narativnog toka stoji poslednja rečenica poslednjeg poglavlja knjige, pod nazivom: „Pop intervjui, ikone globalizma“. U njoj se odvija demonstracija primene društvenog modela koji je u filmu „Brazil“ Terija Gilijema iz 1985. godine prikazan kao antiutopijska fikcija, na obrazovanje projekcije naše zajedničke budućnosti. Nju Žižek, u intervjuu koji zaključuje knjigu, vidi kao neki budući „lažno slobodan i prividno popustljiv autoritarni sistem, nešto jako fluidno, u stalnoj mutaciji što se menja non-stop da bi, zapravo, ostalo jedno te isto“.

„Volim filmove koji mi saopštavaju nešto o svetu u kome živimo“, piše Rajko Radović. On u svom pisanju ne traga za nekom unapred hipostaziranom iskonskom i neposredovanom stvarnošću iza medijske slike. Naprotiv, on pokušava da opiše nesvesno usvojene paradigme po kojima su obrazovani elementi upravo te stvarnosti za koju pretpostavljamo da postoji iza medijske slike kojoj smo stalno izloženi. Ali, pritom, i to je bitno napomenuti, ovaj sineasta, reditelj i filmski kritičar iz Beograda, koji je nastanjen u Kanadi, i svojom aktivnošću u obrazovnom sistemu prisutan globalno, ne bombarduje nas teorijskim referencama koje smo već navikli da zatičemo u literaturi koja naginje ka društvenom konstruktivizmu, psihoanalizi i strukturalizmu, i to posebno onoj koja izrasta iz senke Žižeka. Iako se Radović defakto oslanja na Žižekovu tezu da su holivudski filmovi za evroameričku (pa čak i globalnu) kulturu danas ono što su mitovi bili za stare Grke, on fragmente narativa tih holivudskih filmova koje evocira ne uvodi u proces ilustracije lakanovskih teza, niti u projekat nastavljanja hegelijanske dijalektike drugim sredstvima i njene primene na kulturnu produkciju našeg vremena. Naprotiv, on se upinje da stalno iznova pronalazi načine da u fenomenološki pristup medijskim slikama kojima smo stalno okruženi, i koje ujedno nesvesno interiorizujemo, uvede i istoriju filma i kontekst u kome se vrši njihova recepcija. Pored toga, on prevodi teorijom informisane jezičke konstrukte u relativno jasne, običnim jezikom i na značenjski sugetivan način skovane sintagme, kao, na primer, kada „apstraktni cunami lične ambicije“ suprotstavlja „neumoljivoj stihiji života samog“. Na taj način se filmski i drugi medijski narativi kod njega u potpunosti prepliću i dobijaju jezičku artikulaciju koja je razumljiva svakom prosečnom čitaocu, a koja proizilazi iz duboko lčnog iskustva gledanja i tumačenja sveta slika koji nas okružuju i koji stalno iznova kolonizuje našu podsvest.