Kom obojci, kom cipele

Taman kad je nameravala da skine i treću cipelu, spoznala je surovu istinu – neka mitska stvorenja mogu da imaju dve glave, recimo aždahe, što su genetski nasledili pojedini članovi Centralne vradžbinske uprave, ali još nije zabeležen slučaj da neki radikal ima tri do četiri noge. Od alternatvnih tupih i čvrstih predmeta pri ruci joj je bila samo Vjerica Radeta, ali bi gađanje predsedavajuće Radetom izazvalo posledice po enterijer prema kojim bi napad na Perl Harbur u istoriji ostao zabeležen kao omanji sporadični incident.

Svaka Pepeljuga se završava tako što na kraju ujaše princ na belom konju, ili, eventualno, konj na belom princu, noseći u ruci zagubljenu staklenu cipelicu, pa se naposletku u holu skupštinskog zdanja pojavio Dragan Todorović s levom bakandžom Gordane Pop-Lazić, uzdignutom visoko iznad glave, u pozi ko da je dobio Oskara za sporednu mušku ulogu, i Goca je mogla da ide kući. Zarđalom kašikom za obuvanje cipela, kad već nije mogla zarđalom viljuškom, uobičajenim inventarom svake tašne osvedočene radikalke, članica Centralne vradžbinske uprave dovela se u red i otišla kući da sprema ručak. Šta danas imamo – aha – čorbicu od krila slepog miša. Mmmm… U pauzama kuvanja neko lako štivo, možda „Vašingtonski seksulani manijak Bil Klinton“.

Obuća je u Srbiji od vajkada bila vrlo važan politički faktor, mnogo pre no što je Buš obišao Irak, a sve to gledala Gordana Pop-Lazić, kojoj tako, s televizije, naviru podsticajni motivi za dalji rad (dobro je što skupštine nisu prenosili u doba poslanikovanja Puniše Račića, kada je Goca bila mala, ko Palma za Betovenovog vakta, inače bi predsedavajući skupštine dužili i pancir, ovako samo duže imalin, za svaki slučaj). Recimo, u vreme pregovora u Dejtonu, Sloba Milošević je izašao iz baze Rajt Peterson da protegne noge i pazario par „timberlend“ cipela, original. Sutra su to svi mediji preneli kao udarnu vest u vreme kada se razmišljalo da li će bosanska granica ići južno ili severno od Kalesije („Večernje novosti“ su tad imale još jedan atraktivan naslov „Prva pobeda naše delegacije – dozvoljeno pušenje u bazi“). Posle je Milošević inaugurisan za predsednika SRJ, ispred Filozofskog fakulteta je organizovana akcija „Jedna izgubljena glava – jedna cipela“, koja je trebalo da podseti na sve one koji su proterani iz zemlje, ubijeni u ratovima, prognani iz domova, a svom tom obućom Sloba je bezuspešno gađan kad je izlazio iz Savezne skupštine, ali ga nijedna nije pogodila, jer je Senta imao miksovane reflekse šustera i Čak Norisa.

Onda su dve plavuše nastale ukrštanjem Jelene Karleuše i ćuskije postale hit međunarodno priznatog sajta „Jutjub“, jedine zapadne sile koja još nije priznala tzv. državu Kosovo, jerbo su u toku molebana za isto to Kosovo krenule u šoping mol(eban). Pod sloganom „Najko, Srbijo“, parafrazom BK TV intermeca „Majko, Srbijo“, one su na nekom izlogu ugledale slogan „Just do it“, što bi se na starobatajnički moglo prevesti kao „učini to“, i iskoristile „happy hour“ u beogradskim prodavnicima koje su u organizaciji „Najko pakta“ sve odreda postale fri šopovi. Otad Srbijom kruži vic: „Šta dve plavuše rade dok se Srbi mole za rezoluciju 1244“. Sprovode u delo rezoluciju 37-38 koju je usvojio savet za brojeve patika pri „Nike patike“ korporaciji.

Vazda spremna za performanse različitog sadržaja, poslanica Nove Srbije Aleksandra Janković u parlamentu se januara ove godine pojavila u kineskim gojzericama, koje je prikazala i sa skupštinske govornice, apelujući na nadležne da očiste sneg i led po beogradskim ulicama. Nedavno je pokazala i crvene cipele, kojima je nameravala da gađa Džozefa Bajdena. Zašto crvene? Pa zato što crvene cipele, kako je izjavila, „simbolizuju kosovske božure, i podsećaju na nevino stradale“.

U arapskom svetu gađanje nekog cipelom, kao i pokazivanje đona, znak je najgore moguće uvrede. U srpskom svetu svak normalan bi na takav gest do pre koju godinu reagovao izrazom lica kao da je video Gordanu Pop-Lazić u kopačkama i štucnama. Srbi s velikim S(RS), međutim, iz različitih kultura rado prihvataju sve običaje uz pomoć kojih se može sočiniti neka impresivna svinjarija i prikazati zavidan nivo prostakluka, neotesanosti i, po mogućstvu, tradicionalne nekultivisanosti. Najviše, u poslednje vreme, vole arapsku kulturu, ne zato što je mistična, tajanstvena i inspirativna, već zato što pruža priliku da goloruk, a srpski narod je od davnina poznat kao takav u svim prilikama, samo razvežeš pertle i zamahneš dokle možeš da dobaciš. Pa kom obojci, kom opanci, kom đon, kom cipele.

Što ne znači da im je manje mila ruska kultura. Pogotovo će rusvaj da nastane kad doznaju da je Nikita Sergejevič Hruščov lupao cipelom po stolu u Ujedinjenim nacijama pre skoro pola veka. Od ruske kulture, horski će pričati članovi Centralne vradžbinske uprave, najviše volimo Tolstojevskog i Hruščova. Eve vam ga na, ako smo goloruki, bar nismo bosonogi.

Razmere srpskih zemalja, koje se prostiru donde gde su srpski radikali, dobile su sasvim opipljivu distancu, mnogo bližu od Tokija, manje rastegnutu od Karlovca, Ogulina, Karlobaga i Virovitice. Srpske zemlje su, po novoj radikalskoj doktrini, svugde gde zagazi srpska cipela, i bar dva metra duže od prostora do kog može da se dobaci ista nakon komande: Sazuvaj, napuni, ispali. Samo da ne počnu da dejstvuju rafalno, jer se može dovesti u zabludu prosečan Srbin koji još od bombardovanja željno čeka ruski protivraketni sistem S-300. Šta će nam, kad je Goca, ovlašćeni srpski tumač za arapske uvrede, izumela jeftiniji i efikasniji. Sistem S37, na bosu nogu.