Kome smeta Incest trauma centar

Neki trabanti dižu javnu buku tvrdnjama da je na jednoj edukaciji profesora rečeno „Kuća (familija) je najnesigurnije mesto“, što je inače slogan ženskog pokreta još od 1968, samo neupućeni to ne znaju. Ovaj slogan je potvrđen brojnim istraživanjima i konačno implicite prihvaćen i u našem zakonodavstvu samim tim što je inkriminisan delikt nasilja u porodici i silovanja u braku. Nažalost, za mnoge žene i decu porodica je izvor nasilja.

Pošto me sećanje služi, podsetiću da su početkom devedesetih  minulog veka feminiskinje otvorile temu nasilja u porodici i incesta. Prevele su gomile knjiga, prošle kroz edukacije u Holandiji, Nemačkoj, Austriji, SAD, naučile mnogo i najedukovanije na te teme Dušica Popadić i Ljiljana Bogavac registrovale Incest trauma centar.

I danas sam u kontaktu sa ženama koje su preživele, same ili njihova deca, ovaj zločin. Njihova iskustva sa Incest trauma centrom su izrazito pozitivna.

Prvi slučaj incesta na beogradskom SOS telefonu za žene i decu žrtve nasilja, četvorogodišnja devojčica je eklatantan primer ovdašnje prakse. Otac-incestnik je bio inspektor SUP-a. Rade Marković, koji će verovatno biti doživotno u zatvoru, tadašnji funkcioner beogradskog SUP-a je imao više sluha no nepomenuti ovdašnji ministar. Uvek mi smešak izazove moja i Verina (Vera Litričin, lekarka) pretnja Radetu Markoviću da će pedeset žena doći pred SUP sa transparentom „Inspektor SUP-a je incestnik“. Mora da je i njemu bilo smešno. Ali, imao je dušu i incestnik se više nije približio svojoj ćerki. Treba reći da je pet lekara iz Tiršove povuklo svoje potpise kada su shvatili da je incestnik policajac. Tada nije bilo nijedne institucije u državi koja bi se suprotstavila ovom zločinu. Ovu epizodu navodim jer je petnaest godina kasnije Incest trauma centar podržavao mladu ženu da izađe iz košmara čije poreklo joj je bilo nejasno, onu četvorogodišnju devojčicu.

Hoće li sadašnji neuki ministar obrazovanja da ukine to i dalje jedino mesto i da umesto teške istine koja prati incest, jedan od najzloćudnijih zločina nametne malograđanske melodramatske priče.

Uostalom, nije on jedini koji razvodnjava, briše, negira, ukida postignuto. Nedavno nas je direktorka Zavoda za rodnu ravnopravnost Vojvodine častila svojom vrlo originalnom teorijom o rodnoj ravnopravnosti insistirajući na ravnopravnosti muškaraca (sic!). Ima li žena oči? O statistici da ne govorimo.

Elem, svima je jasno da SNS nema kadrova. Ljudi od integriteta neće da prljaju svoje biografije saradnjom sa neukima, sklonim poltronstvu i lažima. Samo hajde da za greške koje prave i osiono javno reklamiraju, a izjava dotičnog ministra je baš to i nije jedina glupost koju je izvalio, ministar snosi posledice. Neopoziva ostavka je najmanje što može da se uradi za boljitak dece u ovoj zemlji.     

Autorka je dugogodišnja aktivistkinja Ženskog pokreta