Kome treba vojni rok?

Aleksandar Radić: Pripadnik sam srednje generacije, služio sam vojni rok i smatram da bi obavezno služenje vojnog roka doprinelo da se današnja mlada generacija malo disciplinuje… Na Balkanu se pokazalo da nije moguće napraviti zamenu profesionalcima za nešto što predstavlja opštu obavezu, da nema mnogo entuzijazma kad snage, koje su na papiru predviđene za rezervu, treba da pomognu ljudima za vreme poplava ili požara. Drugi deo priče je što se koncept profesionalizacije vojske u Srbiji, ali i u drugim zemljama iz okruženja, nije pokazao uspešnim, U Srbiji se broj profesionalnih vojnika drastično smanjio. Činjenica je da iz Vojska Srbije odlaze profesionalni vojnici, a oni koji ostaju su prestari. U ovom trenutku VS nema kadar.

Ivan Đurić: Ako se obavezni vojni rok uvodi zbog toga što je naša vojska neuspešna, onda to neko mora da nam kaže… Kad govorimo o ovoj temi, prvo što se mora reći je da prema našem Ustavu ne postoji obavezno služenje vojnog roka sa oružjem. Ustav priznaje prigovor savesti i od trenutka, kad je to ozvaničeno, velika većina ljudi se pozivala na prigovor savesti i služila vojsku civilno. Prigovor savesti se ne može eliminisati bez promene Ustava. Neophodno je da čujemo zbog čega se ovo sada radi i na koji način će se sprovesti. O tome ništa ne znamo. Nemamo polaznu tačku za razgovar.

Karabeg: Kritičari ponovnog uvođenja obaveznog vojnog roka kažu da je to ustupak patrijarhalnoj Srbiji. Vojska je kao neki ispit muževnosti?

Radić: Tačno je da u Srbiji postoje snažne emocije vezane za ideju vojske. Ali mislim da je ozbiljnije pitanje – kako se percipira država. Verujem da VS za popunu pasivnom rezervom nije potreban kompletan kontingent. Grubo rečeno, u jednoj generaciji imamo oko tridesetak hiljada mladića. Potrebe vojske nisu veće od trećine. Slažem se sa gospodinom Đurićem da nemamo relevantnih podataka za raspravu o uvođenju obaveznog vojnog roka. Niko neće da kaže – treba nam toliko i toliko vojnika. Vlast koja je na mesto ministra odbrane dovela čovjeka koji je izbegao služenje vojnog roka nema moralni osnov da traži od nekoga da sledi tu obavezu. Država mora da služenje vojnog roka učini zanimljivim i svrsishodnim. Međutim, sadašnja vlast želi na brzinu da uvede služenje vojnog roka tako da nas dovede pred svršen čin.

Đurić: Slažem se da je u našoj tradiciji odlazak u vojsku bio jedan od glavnih trenutaka u životu, kao što je u svakoj generaciji rat bio neka glavna odrednica. Ali mislim da oni koji danas imaju 18 godina i koji su rođeni u miru imaju pravo da maštaju da će ceo život provesti u miru. Mislim da su neke evropske države uspele da to obezbede nekim svojim generacijama. A što se tiče popune vojske, postoji mogućnost da se mladići, a i devojke, koji to žele prijave za dobrovoljno služenje vojnog roka.

Karabeg: Generacija koja je stasala za vojsku 1990-ih godina ima vrlo negativno iskustvo sa vojskom. Deo omladine, posebno urbane, pobegao iz zemlje da bi izbegao slanje na front u Hrvatsku odakle su regruti stizali u mrtvačkim sanducima?

Radić: Srbija je imala vrlo negativno iskustvo građanskog rata za razliku od drugih delova bivše Jugoslavije. To je bila složena politička igra koja je u velikoj meri kompromitovala ideju vojske u Srbiji. Da se odmah razumemo, onaj ko se nije odazvao mobilizaciji naravno da je po zakonu bio dezerter. Ali s druge strane, to je bio najnepopularniji rat koji je vođen otkako je Srbija postala država. To se sada ponavlja u manje radikalnom obliku. Kad je od državnog vrha i predsednika Vučića inicirana ideja o obnovi služenje vojnog roka, onda su svi oni koji slede vlast krenuli u trku da dokažu kako mladi silno žele da idu u vojsku. Ne delim taj stav. Danas mnogi u kafićima pričaju kako treba da se obnovi vojska, ali bi sami da izbegnu služenje vojnog roka. Imamo novu generaciju u kojoj je snažan nacionalizam, mnogi zazivaju konačni obračun sa ovima ili onima iz komšiluka ili oslobađanje Kosova, ali oni ne bi išli u vojsku jer smatraju da su svojim srbovanjem dosta učinili. Obavezno služenje vojnog roka moglo bi kompromitovati i to ako u vojsku bude pozivana samo sirotinja, a ne i deca iz bogatih i privilegovanih porodica.

Đurić: Kad je reč o onome što se mladim ljudima dešavalo 1990-ih, izbegavao bih eufemizme. Ljudi su navodno slati na vojne vežbe, a išli su na front u Vukovar. Država se nikad nije javno izvinila onima koje je pod izgovorom vojne vežbe slala u rat. Naravno da postoji trauma od prisilnih mobilizacija, a ono što se tada zvalo dezerterstvom bio je ustvari najčasniji čin koji je mladi čovek iz Beograda, Kragujevca ili Kraljeva mogao da učini. I danas postoji nepošten odnos vlasti prema javnosti. Propagira se obavezno služenje vojnog roka na osnovu potpuno nepotvrđenih anketa podrške, nijedan drugi podatak ne potvrđuje da postoji veliko interesovanje. Igra se na kartu tradicionalizma, pa se služenje vojske pokazuje kao neki mehanizam vaspitanja mladih ljudi. Ako vojska treba da ih vaspitava, hajde da ukinemo i porodice i škole… Verujem da nema dovoljno resursa, ni organizacionih, ni finansijskih da se uvede obavezno služenje vojnog roka. A čak i da se uvede, biće isto kao i sa kovid merama. One postoje, ali ih niko ne poštuje – od državnih organa do građana.

Karabeg: S obzirom da susedi Srbije nemaju obavezno služenje vojnog roka, da li se može očekivati da će odluka Srbije da ga ponovo uvede biti primljena sa podozrenjem?

Radić: Srpski primer bi mogao biti povod da se i kod njih otvori pitanje služenja vojnog roka. To je domino efekat.

Đurić: Naravno da ubrzana militarizacija Srbije ima odjeka u okruženju. Nije dobro što se Srbija hvali da je u naoružanju lider u regionu. Šta ću ja sutra da kažem svojoj deci ako počne rat u našem regionu? S obzirom na hvaljenje naoružanjem, nakon kojeg kao šlag na tortu dolazi uvođenje obaveznog služenja vojske, neću moći da kažem da nisam imao pojma da se sprema rat. Previše se zbog unutrašnjih političkih potreba podižu tenzije koje u jednom trenutku niko neće umeti da obuzda. To je moj najveći strah.

Karabeg: Mislite li da će od iduće godine mladi ljudi ponovo morati u vojsku?

Radić: Mislim da je to već gotova stvar. Sve indicije koje stižu od zvaničnika ukazuju na to da je odluka već doneta.

Đurić: Nadam se da neće. Borićemo se. Čak i ako bude, mislim da će odziv biti minimalan i da će se sve pokazati kao jedan veliki debakl.