Kome u Vršcu smeta podizanje spomenika streljanim Nemcima

Sva naša nastojanja ostala su do danas samo uzaludni pokušaji, a evo bliži se desetogodišnjica kako smo otvorili to pitanje. Mene, pre svega kao građanku Vršca i bivšu lokalnu političarku, boli i muči to što nismo ništa uradili. Neshvatljiva mi je tolika nezainteresovanost i inertnost lokalnih institucija vlasti i odsustvo snažnijeg građanskog pritiska. Kao ljudi, na najelementarnijem nivou ljudske komunikacije i odnosa, imamo obavezu da obeležimo mesto stradanja bližnjih. Nema religijskog ni etičkog korpusa vrednosti koji to prenebegava. Nažalost, u Vršcu je ta civilizacijska elementarna norma zaboravljena i potisnuta. Tokom ove naše, uslovno rečeno, borbe da se dobije odobrenje lokalne vlasti za podizanje krsta nismo nailazili na otvoren otpor. Predstavnici vlasti su nam uvek govorili da i oni žele da se podigne spomen-krst, da mesto na Šinteraju treba da bude, u skladu sa civilizacijskim normama ponašanja, obeleženo, a potom kad je trebalo da dođe do realizacije, iskrsavale su nenadane ili rekla bih čak iskonstruisane „teškoće“.

Naši rukovodioci neće da poremete svoj komoditet i mir. To stanje sanjivosti i obamrlosti u kome žive postalo je usud građana/građanki Vršca. Reč je o nekolicini ljudi u gradu. Pre svega, to su ljudi tvrde desničarske dogmatske orijentacije koji bi da sve nas uvere da su na Šinteraju pokopani ratni zločinci. Čak iako se među pokopanima na Šinteraju nalazi neko čija prošlost nije sasvim čista, bespredmetno je danas o tome raspravljati. Posle sedamdeset godina i svih saznanja koja imamo o ubijanju ljudi te 1944. godine za mene je ključna činjenica da su na Šinteraju na necivilizovan način sahranjeni ljudi.

Dobili smo saglasnost i od pokrajinskih i od republičkih institucija. Reč je isključivo o ziheraštvu i spletkarenju na lokalnom nivou. Na neki čudan način kao da su se senke mraka sa žrtava iz 1944. prenele na nas. Sve te priče o stradanju nemačkog civilnog stanovništva u Vršcu koje su godinama skrivane i dalje prati oreol tajanstvenosti. I dalje lokalni lideri smatraju „da još nije vreme da se o tome govori“. Zar ni posle gotovo sedamdeset godina nije vreme? Pa kad će doći to famozno vreme? Kao ključni argument postavljaju pitanje: „Šta ako je među pokopanima stvarno neki fašista ili zločinac?“ Ta strepnja da će se pogrešiti blokira svaku akciju.

Naravno, niti se zna koliko je ljudi pokopano u tim jamama, čak ni koliko jama tačno ima, a kamoli ko je sve tu zakopan. Zna se da su neselektivno ubijeni vršački vinogradari, stanovnici Sporedne ulice, koje su pokupili po logici ‘sto za jednoga’ kao taoce i likvidirali zbog ubistva ruskog oficira. Za mene je to dovoljan razlog da grad podigne spomen-krst svojim sugrađanima koji su bez ikakve vlastite krivice likvidirani. Ne treba smetnuti s uma da ne znamo broj stradalih ni u ovom građanskom ratu vođenom devedesetih a kamoli šta se zbivalo na kraju Drugog svetskog rata.

Opštinska vlast se menja, ali praktično su to isti ljudi, sad na jednoj pa na drugoj funkciji. Izgledalo je da će spomenik biti podignut. Gospodin Helmut Friš je uplatio šest hiljada evra jednoj preduzimačkoj firmi koju je opštinska vlast predložila i do danas ništa.

Navodno je i problem sa Savezom jevrejskih opština razrešen, mada obeležje stradalim Jevrejima za vreme Drugog svetskog rata ne bi trebalo da ima nikakve veze sa postavljanjem spomen-krsta nevinim nemačkim civilima. Jevrejima žrtvama Holokausta treba podići spomen-obeležje. Koliko znam, nikada se niko nakon Drugog svetskog rata nije usprotivio takvoj inicijativi, a iz kontakata sa Podunavskim Švabama saznala sam da mnogi među njima žele da se pridruže toj inicijativi.

Mislim da o svemu ovome treba otvoriti javnu raspravu. Dok se problem vrti samo na lokalu, u Vršcu lokalni čelnici neće ništa uraditi. Njima ova zaparloženost odgovara. Malo im je nelagodno kad se o tome piše u medijima. Ne prija im da njihov kukavičluk izađe na svetlo dana. Kao što je grupa intelektualaca pre sedam godina uputila apel javnosti i opštinskoj vlasti u Vršcu, tako treba ponovo ustalasati javno mnjenje i pokrenuti ovdašnje trutove da shvate da ne mogu živeti u dogmatskom dremežu.

Autorka je bivša gradonačelnica Vršca