Komunizam je bio carstvo bede

U našoj kući nije se podizao glas, zato sam se bio prepao. Nije se psovalo. Ne psuje se ni danas. Roditelji, siromašni seljaci sa osnovnom školom, išli su 1954. na pozorišnu predstavu.

***

Posle mene imali smo Janka, Mariju, Melaniju, Đuru i Julijana. Julijan je otišao prvi, ostavši dete do svoje 53. Znao je da izvuče melodiju iz svega što bi uzeo u ruke. Kao dete svirao je na grabuljama, na tri konzerve, kasnije na fagotu, orguljama… Bogovi nisu pravedni, zavide ljudima. To sam kao srednjoškolac čitao kod Homera.

***

Pamtim salaše. Prvo dedin, onda naš, sasvim naš, samo naš. Prvi put sam se izgubio kad sam strnjikom pa niz jendek krenuo za rodom. Našli su me negde daleko, po lavežu Bundaša koji je sve vreme bio uz mene.

***

I danas volim da se osamim s vodom, vetrovima, biljem i pticama. Iznad salaša i Selišta bila su beskrajna bačka nebesa. Oblaci su ličili na lavove, anđele, partizane. Jedan je ličio na Mošu Pijade. Zatim je Lajka poletela u svemir. Onda sam pošao u školu.

***

Svetosavsku himnu i mnoge pesme Zmajeve naučio sam od bake. Ranih dvadesetih išla je u školu za domaćice u Kuli. Tamo daleko učili smo u šestom razredu. Oj, vojvodo Sinđeliću prvi put sam čuo u jednoj subotičkoj kafani. U vojsci, u Celju 1971, naučio sam: Srbiju je zahvatila kriza, nema više hrvatskih deviza. Posle je bilo: Slobodane, pošalji salate, biće mesa, klaćemo Hrvate. I uzvratno: Mi Hrvati ne pijemo vina već pijemo krvi od Srbina.
Božji ugodnici, na obe strane, sasluživali su snagama pakla.

***

Klasična gimnazija i licej u Rimu. Sa salaša bez struje i tekuće vode u večni grad. U petnaestoj godini to nije neki šok. Znatiželja i želja za dokazivanjem podnesu sve. Ako u školi imate derišta iz Evrope i s one strane Okeana koja vam se podsmevaju jer ste sirotinja iz komunističke Jugoslavije, dodatno oružje vam je inat. Za veče naučite napamet prvu eklogu Vergilijevih Bukolika. Ili na maturi iz istorije umetnosti s profesorom koji vas prvi put vidi razgovarate pedesetak minuta. Pre neku godinu sam, hvala informatičkoj eri, od kuće gledao svoje nekadašnje boravište na Via Boccea. Isti čempresi, odbojkaški i teniski tereni, ružičnjak. Naježio sam se.

***

Latinski mi je predavao Stepan Čmilj, apostolska duša. Dvadesetak godina ranije, u Argentini, bio je vaspitač dečka koji se prezivao Bergoljo. To sam saznao kad je dotični postao papa Franja.

***

Posle Homera, Hesioda, Ovidija, Dantea, Mickjeviča, parnasovaca, čudesnih pesnika ukrajinskog Streljanog preporoda – petnaest meseci u JNA. Nezamisliva količina prostakluka i neznanja po kvadratnom metru. Oficiri nisu zaostajali za vojnicima. Dapače. Ta vojska ne bi odbranila ni seoski atar.

***

Od detinjstva me je teško pogađala nepravda i patnja nedužnih. Saosećao sam s decom koju su tukli roditelji, s onima koje su vršnjaci kinjili i ponižavali zbog siromaštva. Možda zbog toga poželeo sam da budem novinar i borim se za pravdu. Roditelji nisu voleli komunizam i nisu bili najsrećniji zbog takvog izbora.

***

Prvo novinarsko leto, 1975, u Ruskom slovu, pamtim po gloduru LJubi Ramaču (nismo rod), koji je strpljivo objašnjavao šta se može, šta se mora, šta se ne sme. Zadužio me je da pravim izbor priloga iz posleratnih brojeva lista. Lepa prilika za izučavanje vremena prve i druge petoletke. Često bi me posle posla zvao na piće ili ručak u klub na desetom spratu Dnevnika. Upoznavao me je s novinarskim i umetničkim svetom koji se tamo okupljao.

***

Prve ozbiljnije packe zaradio sam tekstom Veliko lickanje u Komunistu. Greh je uzeo na sebe stari partizan Žika Vasić, urednik vojvođanskog izdanja. Sledeću brlju napravio sam u omladinskom listu Stav. Tamo sam, tobože kao stranac, M. R. Amsson, pisao rubriku Od njihovog stalnog dopisnika, rugajući se ovdašnjim glupostima. Na ribanju u Komitetu stali su iza mene i predsednik Saveta lista i glodur. Duže od ožiljaka trajao je nadimak Ramson. Još duže, zahvalnost prema onima koji su me naučili da urednik mora da štiti saradnike.

***

U Dnevniku su mi sjajni učitelji i prijatelji bili Jan Briza, Vlada Urban, LJuba Vuk. U Spoljnu je često svraćao bivši glodur Miroslav Štajner. Govorio je malo, mudro, gospodski otmeno. Prošle godine njegove Jelena i Mira poklonile su mi predratnu pisaću mašinu Stoewer i poverile njegova zatvorska sećanja. Na hiljadu stranica o stradanjima i mučenjima vojvođanskih komunista u hortijevskim kazamatima… Nema ni mrvice mržnje. Sebe spominje samo nekoliko puta, u trećem licu.

***

Bio sam zadužen za Istočnu Evropu. Perestrojka, raspad neljudskih režima. Ko je bar jednom video turobna lica i sive gradove i sela svuda gde je gospodarila čizma Kremlja, radovao se tom velikom lomu. Komunizam je bio carstvo bede. I materijalne i moralne.

***

Posle jogurt revolucije iz hladovine Spoljnopolitičke idem za urednika Unutrašnje. Ratujemo s jurišnicima koje predvode Kertes, Pankov i Božović. Uz njih su bili isključivo trećerazredni likovi. Kad takvi prevladaju, od mesne zajednice naviše, zbogom pameti. Oni s vrha piramide biraju baš takve. Na svoju i opštu štetu. Šnajder ili šuster nikad ne bi uzeo protuvu i mufljuza, već onog ko zna zanat. Srpski političari ič ne poštuju svoju državu. Ni nauku. Ni sebe, na kraju krajeva.

***

U godinama raspleta bilo je uzbudljivo biti na licu mesta. Varšava, Gdanjsk, Prag, Stari trg, Cankarjev dom, Gazimestan… Februara 1989. javljam da vojni mlaznjaci u niskom letu nadleću zamračenu Prištinu. Noćni urednik ne pušta tekst pošto Tanjug nije spominjao avione.

***

Četrnaesti, vanredni kongres SKJ. Kasna večera s Rašom Balaćem, prvo izdanje se štampa, smišljamo šta ćemo za jutarnje, novosadsko. Do nas sedi Raif Dizdarević. U neko doba Milošević izgovori ono budalasto, da će napraviti novi Savez komunista. Poludeo je, kažem. Raif se smeška.

***

Uzmem partijsku knjižicu i krenem da skupljam potpise kolega. Neko je zapisao vreme: 23. januara 1990, 31 minut posle ponoći. Do te noći bio sam partijski sekretar u Dnevniku. Iz izveštaja mi je izbačena prva rečenica: “Savez komunista, partija koja je do juče vladala Jugoslavijom, više ne postoji”. Druga Dizdarevića ponovo sam sreo posle četvrt veka. Sačuvao je dobroćudni osmejak.

***

Dnevnik se opirao više od dve godine. Nisu mogli da nađu pouzdano lice u redakciji pa za glodure dovode dopisnike iz Subotice i Sombora, dvojicu iz Beograda. Nas četrdesetak bundžija rasterali su na prinudne odmore, bez prava ulaska u zgradu. Plata redovno stiže, umanjena za 40 odsto. Pišem za Nezavisne, Vreme…

***

Kad su učestale noćne posete vojne policije s pozivom za mobilizaciju, odlazim u Ukrajinu. Pečat u vojnom odseku koji je omogućavao izlazak iz zemlje koštao je sto maraka. Za mesec dana u Lavovu i Kijevu objavio sam brdo tekstova o jugoslovenskim ratovima i dao približno toliko intervjua. Vratio sam se kao dopisnik agencije Ukrinform. Čim sam akreditovan u Ministarstvu informacija, vojska je prestala da se zanima za moje zdravlje. Uskoro počinjem da pišem i za krakovski Dziennik polski…

***

Osamnaest meseci u Našoj Borbi. Pored vrhunskog profesionalizma, redakciju je održavao i žar iz stodnevnih protesta 1996/97. Onda je došao zloglasni zakon o informisanju. Nazvan je Šešeljevim, mada se ministar agitacije zvao Aleksandar Vučić. Nekoliko nedelja posle gušenja tog sjajnog lista pozvali su me iz Slobodne Evrope. Saradnja traje.

***

S jeseni 1999. upoznajem Slavka Dragovića, preduzetnika iz Novog Sada. Hoće da pravi novine. Uzalud ga uveravam da je to skup i opasan poduhvat. Vojvodina dva meseca izlazi kao podlistak u Danasu, kasnije samostalno. Još jednom divna ekipa. Plata svake nedelje. Kad smo se nas osmoro i izdavač dogovorili da nedeljni list postane dnevni, rekao sam da nam je cilj da 25. septembra 2000. objavimo naslovnu stranu na kojoj će biti samo jedna reč, POBEDA, i Vojislav Koštunica s pobednički podignutim rukama. Tako i bi.

***

List je bio dovoljno dobar da me francuska država pozove na prvo putovanje novoizabranog predsednika u svet, na samit EU u Bijaricu. Koštunica nije znao da taj list postoji. Čim je prigrabila državne medije, u vojvođanskom slučaju Dnevnik i RTV, nova vlast takođe nije htela da čuje za nezavisne. Kad je u sedište pokrajinske vlasti unet krevet, bilo je jasno da Kurta ima dostojne naslednike. Bio sam na pragu pedesete, ali nisam pretpostavljao da će posle najgorih doći najgramziviji. Širom Vojvodine već posle nekoliko nedelja videlo se da nikom iz nove vlasti ne pada na pamet vladavina zakona, čisti računi i zalaganje za autonomiju. Retki koji drže do obraza i časti uskoro nestaju sa scene. DOS je nasledio trulež i smrad, ali i Ius primae noctis. Time je omogućio ovo danas.

***

Bio sam član Društva književnika Vojvodine do 1992. Festival jugoslovenske poezije u Vrbasu (kasnije Titovom, danas ponovo ničijem), festival Omladina u Subotici, Mladost Sutjeske na Tjentištu, Mlada Struga, kolonija u Kanjiži, sarajevski Dani poezije… Nezaboravna sabraća Voja Despotov, Boško Ivkov, Vujica Rešin Tucić, Jančika Siveri, Joan Flora, Olimpiju Baloš… Ćutljivi Tišma bio je izuzetno blagonaklon prema stvaralačkim i ostalim nestašlucima mlađih. Zvanični Novi Sad odnosio se prema njemu isto kao današnji prema Vegelu. Laciku uglavnom viđam na stanicama gradskog autobusa, s nekom torbetinom. Većina fićfirića iz gradske vlasti ne zna čemu služe knjige.

***

Jedno vreme bio sam predsednik Evropskog pokreta u Novom Sadu. Izabran sam javno. Smena je bila tajna. Sastalo se njih petoro, ili petsto, i odlučiše da ne valjam. Saznah na ulici. Baš jevropejski. Čujem da to nije neuobičajeno u dobrom delu nevladinog sektora. Ja tebi, ti meni, evroburazeru.

***

Na posao sam najčešće išao s radošću. Družio sam se sa čestitim levičarskim svetom. Takvih je bilo najviše u svim redakcijama gde sam radio. Mrgudi su se uzdigli tek posle jogurta. Kao i glavni Mrgud, nisu imali u sebi ni trunku dobrote. Herostrati misle samo na sledeću paljevinu.

***

Plašim se da današnji mladi novinari počinju tamo gde je počinjalo i moje pokolenje. Čim sluge režima zalaju da ste prekoračili dopuštenu među, na dobrom ste putu. Ko je sve branio Srbiju u mom novinarskom veku, čudo je da je još ima. I danas je, lele njojzi, od slobodne misli i reči brane ponajgori.

***

Novi Sad, kanda i vascela Srbija, sve više liči na Prokrustov krevet. Teško svakom ko se ne uklapa. Ako do 2021. preživi neko ko bi se usudio da izgovori “Evropa” i “kultura”, drug Ždanov će se odmah mašiti za kuburu. Upravo zbog toga, pokušaću da vratim književnosti bar delić onoga što joj je otelo novinarstvo.

***

Posle samo četiri meseca u mirovini shvatam koliko su neobavešteni ljudi mog statusa. Kao novinar, znao sam više nego što se objavljivalo. Danas, kao i većina, dobijam višestruko proceđeni bućkuriš. Ili talog. Neobaveštenoj svetini to je dovoljno da se smatra najpametnijom.

***

Nisam od onih koji smatraju da je pre četrdeset godina bilo bolje. Ipak, ne valja bacati ono što valja. A bilo je dosta valjanog. Ni pojedinac ne može da svaki čas počinje od nule. Država još manje. Kad pokušava, biva to što se muva i mulja od Subotice do Novog Pazara.

***

Ne veličam prošlost. Današnji dan je dragoceniji od svih prošlih. Razumni narodi i društva uče od prošlosti. Ovdašnje razoreno društvo živi u surovijoj laži od nekadašnje. Ima idole, nema ideala.

***

Danasa što se tiče, radujem se što su štafetu preuzeli mlađi i borbeniji. Ako nešto nije valjalo tokom mog glodurstva – mea culpa.

***

O sagovorniku

Rođen 1951, u knjige upisan kao Mihajlo. Prve tekstove u novinama i prvu knjigu pesama objavio 1973. Sve što piše potpisuje imenom Mihal. Diplomirao istoriju. Objavio desetak knjiga pesama i eseja, preveo na rusinski i s rusinskog tridesetak knjiga. Bio glavni urednik dnevnih listova Naša Borba, Vojvodina i Danas. Jedan od osnivača Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Dobitnik sve tri novinarske SM nagrade: Stanislav Marinković, Svetozar Marković, Svetozar Miletić te TV nagrade Slavuj Hadžić. Dobitnik priznanja Vitez poziva i ukrajinskog Ordena Jaroslava Mudrog. Živi u Petrovaradinu.

Ovdašnje razoreno društvo živi u surovijoj laži od nekadašnje. Ima idole, nema ideala.

Varvari

Nebesa poslaše dželate
na nas pre pravog strašnog suda
iz crnih bezdana se jate
i crnu pustoš seju svuda

porobiše nas bez po muke
sramota nasta neviđena
sad ljubimo im crne ruke
kad odlaze kod naših žena

razbežaše se borci naši
dok gore hramovi i škole
naš kralj i dični velikaši
već varvarskom se bogu mole

baš niko da se lati mača
jer uvek nešto preče ima
taj peče jagnje ispod sača
taj čita bajke unucima

a trećima je sve po volji
već nose varvarska odela
i nadmeću se ko će bolji
svom zavičaju biti dželat

o svojoj njivi seljak brine
trgovci zbrajaju dukate
bojari željni svetkovine
povazdan pijano se klate

i svikosmo na neslobodu
na muk na korbač i na samar
pa i kad crne horde odu
duh ropski vladaće u nama
(1992)