foto (BETAPHOTO/MEDIJA CENTAR BEOGRAD)Mladi sa invaliditetom i intelektualnim poteškoćama posle završene srednje škole gube pravo na pratioce i ostaju bez bilo kakve sistemske podrške, bez izgrađenih socijalnih krugova i zavise od dvadesetčetvoročasovne brige porodice, rečeno je danas na konferenciiji „Kako stvarno žive mladi sa invaliditetom“.
Predstavnica ženske mreže „Stamena“ i majka mlade osobe sa intelektualnim poteškoćama Dijana Grbović istakla je da su analize javnih politika pokazale da je jedan od najvećih problema nedostupnost usluga, navodeći da je lični pratilac odlična usluga, ali da nije sistemska i da je ne dobijaju sva deca.
Zbog nepostojanja odgovarajućih prostora, ustanove za smeštaj dece i mladih bez roditeljskog staranja se koriste za smeštaj dece sa smetnjama u razvoju, tako da čak oko 58 odsto smeštenih u domovima zapravo čine deca ili mladi sa smetnjama, istakla je Dijana Grbović.
Ona je rekla da su preporuke socijalnih radnika da njeno dete mora da krene u neki kolektiv, kako ne bi počelo sa regresijom, ali je to nemoguće jer u dnevnim boravcima nema mesta.
Prema rečima Dijane Grbović, zakoni nisu od pomoći i njeno dete je, iako je uradila sve što je sistem predvideo da treba, sa 18 godina nestalo iz sistema.
„Ja sam umorna, to je sve sto ja imam da kažem. Ne spavam već 20 godina. Od kada je izašla iz formalnog obrazovanja, kao da smo u kućnom zatvoru“, rekla je Dijana Grbović, govoreći o izazovima u staranju o detetu sa intulektualnim poteškoćama.
Predsednica udruženja „Evo ruka“ Ana Knežević istakla je da se termin „mlada osoba sa invaliditetom“ ne pominje u Pravilniku o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite, kao ni u u bilo kojem zakonu ili podzakonskom aktu.
„Mladi sa invadilitetom su posebno ranjiva grupa u grupi ranjivih“, rekla je Ana Knežević i dodala da se ni u Zakonu o mladima ne navodi ništa o toj grupi.
Ona je ukazala da je udruženje „Evo ruka“ pokrenulo „Klub za mlade osobe sa intelektualnim teškoćama i višestrukim smetnjama“, uz podršku Sekretarijata za socijalnu zaštitu, koji okuplja 15 mladih osoba sa invaliditetom koji u tom prostoru mogu da uče i da se druže.
U Beogradu u dnevnim boravcima nema mesta, na listi čekanja je više od 200 ljudi, a svake godine iz srednjih škola izađe još dodatnih 50 dece.
Knežević je ocenila da je prvi korak izmena Pravilnika i proširenje i definisanje novih usluga socijalne zaštite, navodeći da zakonodavni okvir mora hitno da se promeni.
Defektolog Marko Košutić izjavio je da je problem i to što je struka još uvek „jako tiha“, a da su jedini koji govore o problemima sami roditelji i osobe sa invaliditetom.
Obrazovanje je, kako je naveo, potpuno podbacilo jer se osobe 12 godina školuju, a ne radi se na tome da dete stekne krug prijatelja sa kojima će moći da se druži nakon završenog školovanja, kada ostaje bez socijalne podrške.
Povodom Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom, 3. decembra, učesnici konferencije su poručili da to ne bi trebalo da bude jedini dan u godini kada se priča o toj temu, već je neophodno kontinuirano unapređenje svesti javnosti.
Projekat „Kako stvarno žive mladi sa invaliditetom – usklađivanje sa realnim životom“ realizuje udruženje „Evo ruka“ u okviru projekta „Jačanje kapaciteta pružalaca usluga u zajednici i učešće u javnim politikama – IRIS PROGRES“, koji finansira Evropska unija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
