Kontinent susreta koji se još gradi

levom stranom, a ovde tako „voze“ čak i pokretne stepenice. Australijanci, naravno, ne obraćaju pažnju na efekte“ južne polulopte, mada žive u zemlji koja je po mnogo čemu paradoksalna. Australija je istovremeno država, ostrvo i kontinent. Pripadaju joj još Tasmanija i veliki broj drugih ostrva u Indijskom, Tihom i Južnom polarnom okeanu. Prema površini, ona je šesta po veličini država sveta, po gustini naseljenosti četvrta, ali sa dna liste i među prvih 20 na planeti po bruto društvenom dohotku po stanovniku.

Nacionalne ikone

– Prema mišljenju Australijanci, njihove nacionalne „ikone“ su crvena stena Uluru, Sidnejska opera, koale i kenguri, pita od mesa – najomiljenije australijsko jelo, trkački konj Far Lap i šešir „akubra“ napravljen 1905. a bio je popularan među vojnicima, sportistima i političkim vođama. Isti status imaju i igrač kriketa Don Badman, glumac Erol Flin, odmetnik Ned Keli, čuveni sopran Dama Neli Melba, pesnik i novinar Banjo Patersen. U konkurenciji da se nađu na ovoj listi jesu i Sidnejski most, Veliki koralni greben i „vedžimit“- sos od pivskog kvasca. Inače, domaćini kažu da imaju i jednu od najraznovrsnijih svetskih kuhinja. U praksi raznovrsna je samo ponuda – svaka doseljenička zajednica čuva svoj kulinarski identitet i ne postoji jelo koje se smatra tipično australijskim.

Sudeći prema primeru Sidneja i njegovih muzeja, Australijanci poseduju visoku svest o prošlosti svog kontinenta. Australijanski nacionalni muzej u ovom gradu zaslužuje preporuku zbog mineraloške zbirke i „mezozojiskog parka“ – rekonstrukcije života tokom ove geološke ere koja, kada je reč o dinosaurusima, prevazilazi umeće autora filma „Park iz doba jure“.

Monarhija sa „suverenom“ preko pola sveta

Australijanci su na referendumu 1999. godine odbacili predlog da Australija postane republika sa predsednikom kog bira parlament. Zadržali su parlamentarnu ustavnu monarhiju. Na federalnom nivou englesku kraljicu Elizabetu Drugu predstavlja glavni guverner. Zakonodavna vlast pripada Parlamentu, a kraljica, preko glavnog guvernera ima formalno ovlašćenje da odlučuje o (ne)prihvatanju zakona, Senat (Gornji dom sa 76 senatora) i Predstavnički dom (Donji dom čijih se 150 članova bira na izborima). Novo zdanje australijskog parlamenta u Kanberi ove godine proslavlja 20 godina od otvaranja. Federalnu vlast drži Federalni izvršni savet, na čelu s glavnim guvernerom koga savetuju premijer i državni ministri. Sudsku vlast čine Vrhovni sud Australije i drugi federalni sudovi. Tri najveće političke stranke su Australijska radnička partija, koja je pobedila na izborima 2007, Liberalna partija i Nacionalna partija.

Starosedeoci Aboridžini naseljavaju Australiju više od 60.000 godina, ali je do 1992. na snazi bilo pravilo da je do dolaska Evropljana Australija bila „prazna zemlja“. Vrhovni sud je tada poništio ovu doktrinu koja je, između ostalog, dovela do dramatičnog smanjenja broja starosedelaca u koje se osim Aboridžina ubrajaju i ostrvljani Toresovog moreuza. Kućna debata da li je reč o genocidu nad starosedeocima ili „iskonstruisanim, preteranim kritikama iz političkih i ideoloških razloga“ u Australiji se naziva „istorijskim ratovima“.
Sadašnji australijski premijer Kevin Rad iz Australijske radničke partije, početkom ove godine izvinio se u parlamentu svim Aboridžinima zbog zakona i politike kojima je ovom narodu „nanošen duboki osećaj bola, patnje i gubitka“. Rad se posebno izvinjava grupi „Ukradena generacija“, čiji su pripadnici deca Aboridžina koja su tokom 19. i do druge polovine 20. veka nasilno odvajana od roditelja.
Iako vlada najavljuje i programe koji treba da ubrzaju uključivanje Aboridžina u savremeno društvo, mnogi starosedeoci smatraju da vlast uz izvinjenje treba da im ponudi i kompenzaciju za patnju koju su pretrpeli. Vlada je taj zahtev odbila, a Aboridžini, koji danas čine oko dva odsto stanovništva, kažu da je to „izvinjenje po sniženoj ceni“. Trenutno su u toku pregovori države i Aboridžina o formiranju nacionalnog predstavničkog tela starosedelaca, koje bi trebalo da zameni Komisiju Aboridžina i ostrvljana Toresovog moreuza koju je vlada formirala 2004.
Dobri poznavaoci australijskih prilika smatraju da religija Aboridžina – verovanje u duhove, pravreme, prirodne sile i poštovanje zemlje, „nikada neće moći da u potpunosti postanu deo australijske svesti“, ali se nadaju da će bar doći do „razumevanja nasleđa starosedelaca kao neprocenljivog vodiča za tradicionalni način života“. Aboridžini su prvi društveni iskorak načinili na polju likovne umetnosti, koja kroz crteže i boje izražava njihova drevna verovanja. Njihovo slikarstvo se danas, u svetskim razmerama, smatra jednom od najstarijih umetničkih formi. Moderna aboridžinska umetnost takođe je sve više na ceni, jer se u njoj već na prvi pogled prepoznaje autentičnost.
Prvi Evropljanin koji je zakoračio na australijsko tlo bio je holandski moreplovac Vilem Janson. On se 1606. iskrcao na obalu Kejp Jorka i mada su Holanđani tokom 17. veka iscrtali karte zapadnog i severnog dela kopna, nazvavši ga Nova Holandija, „zasluga“ za naseljavanje Australije pripala je Britancima. Kapetan Džejms Kuk 1770. oplovio je i iscrtao kartu istočne obale, dao joj ime Novi Južni Vels i proglasio je posedom Velike Britanije, koja je tu osnovala kažnjeničku koloniju. Britanska kraljevska kolonija zvanično je osnovana formiranjem naselja na mestu današnjeg Sidneja 26. januara 1788. Ovaj datum praznuje se kao Dan državnosti Australije. Današnja Tasmanija naseljena je 1803, da bi posle 22 godine postala posebna kolonija u kojoj su Evropljani do gotovo pre pola veka imali dozvolu za lov na domaće stanovništvo. Britanci su kontrolu nad zapadnim delom Australije uspostavili 1829. Od delova Novog Južnog Velsa, gde je dovođenje osuđenika iz Velike Britanije prestalo 1848, formirane su odvojene kolonije Južna Australija (1836), Viktorija (1851) i Kvinslend (1859).
Sve kolonije 1. januara 1901. formirale su Komonvelt Australija kao dominion Britanske krune i ovaj datum smatra se danom sticanja nezavisnosti. Od 1901. do 1927. prestonica Australije bio je Melburn, dok je Kanbera, čiji naziv na aboridžinskom jeziku znači „mesto susreta“, počela da se gradi 1908. Kidanje ustavnih veza između Australije i Velike Britanije počelo je 1942, australijskim prihvatanjem Vestminsterskog statuta, a definitivno se završio 1986, usvajanjem Australijskog akta o nezavisnom sudstvu.
Kad se tokom Drugog svetskog rata suočila s porazom Velike Britanije u Aziji i opasnošću od japanske invazije, okrenula se SAD. Vojni saveznik Vašingtona formalno je postala 1951. potpisivanjem ANZUS – ugovora sa SAD i Novim Zelandom. Australija je i članica Istočnoazijskog samita, Komonvelta nacija, APEK-a i članica ASEAN-a (Saveza za jugoistočnu Aziju), Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj i Svetske trgovinske organizacije.
Do 1901. godine 97 odsto australijskog stanovništva činili su hrišćani, uglavnom protestanti i rimokatolici. Australija je 1945. imala sedam miliona stanovnika, uglavnom anglo-keltskog porekla. Posle Drugog svetskog rata iz Evrope je stigao veliki broj useljenika Italijana i pravoslavaca. Ukidanjem „bele politike“ 1973, Australija je konačno otvorila vrata i za doseljenike iz Azije, Afrike i srednjeg Istoka. Prema državnim statistikama, samo u poslednjoj decenije broj nehrišćanskog stanovništva se udvostručio.
Australija danas ima više od 21 miliona stanovnika, od kojih je 43 odsto rođeno, ili su im roditelji rođeni van Australije.
Doseljenici imaju jak uticaj na gotovo sve segmente australijskog života, pod uslovom da prihvate „australijansku toleranciju, neusiljenu i opštu društvenu jednakost“. Ona podrazumeva pravnu jednakost, poštovanje lične slobode i dostojanstva, slobodu govora, udruživanja, verskih uverenja i sekularnosti vlasti, jednakosti pred zakonom, među polovima, miroljubivost i duh tolerancije, ravnopravnosti i poštovanja. To, naravno ne znači da australijsko društvo ne poznaje klasne razlike. U decembru 2007. nezaposlenost je bila 4,3 odsto. Tokom poslednje decenije inflacija se kretala između dva i tri odsto, pa Australija važi za jednu od retkih država južne hemisfere koja ima standard sličan zapadnoevropskom. Na listi Indeksa društvenog proizvoda UN 2006. bila je na trećem mestu, a u kategoriji opšti kvalitet života u anketi časopisa Ekonomist za 2005. bila je šesta na svetu.
Većina stanovnika, više od 80 odsto živi u gradovima (Melburnu, Sidneju, Adelaidu, Brisbejnu, Pertu, Kanberi), što Australiji ne smeta da bude među vodećim državama sveta po proizvodnji vune, ovaca, pšenice, ječma, šećera, vina, goveda, mesa, maslaca, sira, pamuka. Australija je bogata i kamenim ugljem, rudama gvožđa, olova, cinka, bakra i srebra. Nafte nema dovoljno i uvozi se.