Kontinuitet pravnog nasilja

Od uspostavljanja višestranačkog sistema u Srbiji traju rasprave o sudbini nacionalizovane, oduzete ili eksproprisane imovine. Nepunih sedam godina posle političkih promena u vreme kada se očekuje završetak procesa privatizacije, sudeći na osnovu mnogobrojnih primera, povraćaj oduzete imovine i denacionalizacija, koji su nagalašavani kao prioritet još uvek su daleko od realizacije, zbog čega su mnogi bivši vlasnici ili njihovi naslednici primorani da se kroz dugotrajne i nimalo jeftine sudske procese bore da sačuvaju imovinu kako ona ne bi otišla na doboš zajedno sa firmama kojima je na ovaj ili onaj način data na korišćenje.
Kada je reč o ovom problemu ni Moravički okrug ne zaostaje za drugim delovima Srbije, pa je tako nedavno Društvo za povraćaj oduzete imovine iz Ivanjice zahtevalo od lokalne samouprave da posreduje kako više od 25.000 hektara oduzetog zemljišta ne bi bilo prodato kroz privatizaciju JP Srbijašume. Istim povodom naslednici Josifa Hermana pred gornjomilanovačkim sudom vode sudski spor kako bi im bila vraćena Šumska kuća na Rudniku, poznatija kao Vila Danica, kojoj takođe preti opasnost da sa privatizacijom JP Srbijašume po drugi put od svoje izgradnje bude oduzeta zakonskim vlasnicima. Kroz proces privatizacije prodat je čačanski hotel Beograd, valsništvo naslednika porodice Kren, a slična opasnost preti i bioskopu Prag čiji povraćaj takođe traže zakonski valsnici.
Ipak možda najbolju ilustraciju pravnog nasilja koje se prema bivšim vlasnicima i naslednicima kontinuirano nastavlja, predstavlja slučaj naslednika Milorada Radisavčevića iz sela Žaočani u blizini Čačka, koji sudskim putem pokušavaju da spreče prodaju eksproprisanog zemljišta kroz stečajni postupak koji se vodi u fabrici Mala Banjska. Da apsurd bude veći, zemljište na kome je podignuta ova fabrika, još jedan iz niza neuspelih privrednih eksperimenata iz vremena socijalizma i dogovorne ekonomije, u trenutku kada je nad njim sprovedena eksproprijacija nije ni bilo uknjiženo na pokojnog Milorada, mada je zakon jasno propisivao da se proces može sprovesti isključivo kada vlasnik nad spornim zemljištem ima pravo svojine.
– U januaru 1965. godine, moj pokojni otac Milorad Radisavčević je sklopio ugovor o doživotnom izdržavanju sa Ljubisavom Parezanovićem, koji se pri tom obavezao da mu svu svoju imovinu ostavi u nasledstvo. Posle Ljubisavove smrti 5. decembra 1978. godine sproveden je ostavinski postupak koji je završen u januaru 1981. godine, posle čega je tek 1982. Milorad Radisavčević upisan u Službi za katastar zemljišta kao vlasnik nasleđenog zemljišta. Ovo nasledstvo je obuhvatalo i parcelu od koje je 1979. godine, prema katastarskim knjigama, cepanjem nastala parcela veličine 48,49 ari, koju je nadležni sekretarijat opštine Čačak, svojim rešenjem krajem marta 1979. godine, tri meseca posle smrti Ljubisava Parezanovića, ekspropisao za potrebe izgradnje fabrike Mala Banjska, koja je kao novi vlasnik uknjižena tek 1986. godine. Tako proizlazi da je društvena fabrika izgrađena i radila na privatnom zemljištu pune četiri godine. Budući da moj pokojni otac nije bio saglasan sa eksproprijacijom parcele koja se u to vreme još uvek nije vodila na njega, opština je donela odluku da se zemljište oduzme po ceni od 20 ondašnjih dinara po aru, koju je inače sama utvrdila. Ni moj otac, a ni njegovi zakonski naslednici nikada nisu podigli taj novac deponovan na posebnom bankovnom depozitu, objašnjava Razumenka Radisavljević način na koji je sporno zemljište oduzeto njenom pokojnom ocu.
U međuvremenu nad preduzećem Mala Banjska sproveden je stečajni postupak, u okviru koga je 8. novembra prošle godine zakazana prva stečajna licitacija kojom bi se namirili poverioci.
– Uputila sam prigovor Agenciji za privatizaciju, Ministarstvu za kapitalne investicije kao nadležnom za urbanizam i stečajnom upravniku Miroslavu Đuroviću, jer moja sestra, majka i ja tražimo da nam kao zakonitim naslednicima bude vraćena oduzeta zemlja ili da nam se nadoknadi njena tržišna vrednost. Razlog za prigovor je zasnovan na nezakonitosti procesa eksproprijacije budući da je nadležni opštinski organ 1979. godine kao vlasnika neveo Milorada Radisavčevića, mada je u katastru kao vlasnik zemljišta sve do 1982. godine bio upisan pokojni Ljubisav Parezanović.
Zakon o eksproprijaciji jasno je predviđao da taj postupak može da se sprovede samo protiv lica koje ima pravo svojine na nepokretnosti i koje je upisano u javne knjige kao vlasnik. Da apsurd bude veći, preduzeće Mala Banjska se tek 1986. godine uknjižilo kao novi vlasnik zemljišta na kome su svi objekti, za koje u vreme eksproprijacije nije postojala nikakva investiciono – tehnička dokumentacija, sagrađeni bez građevinske dozvole -kaže Radosavljevićeva.
Na osnovu prigovora i privremene mere koju je Trgovinski sud u Čačku doneo 30. novembra, otkazana je druga licitacija zakazana za 1. decembar prošle godine. Odlukom Višeg trgovinskog suda od 26. decembra ukinuta je privremena mera i predmet ponovo vraćen na razmatranje Trgovinskom sudu u Čačku, uz obrazloženje da nije poštovana nadležnost suda, jer naslednici ne predstavljaju pravno lice, pa samim tim ne mogu voditi spor pred ovim sudom, o čemu će konačan sud dati Vrhovni sud Srbije. U međuvremenu, u javnost je procurela informacija da su eventualni kupci kontaktirali sa stečajnim upravnikom Male Banjske, od kojih se kao najozbiljniji navodi jedan proizvođač nameštaja iz Beograda.
Razumenka Radisavčević međutim očekuje da će Vrhovni sud Srbije poništiti odluku Višeg trgovinskog suda kojom se ukidaju privremene mere do okončanja sudskog spora koji je povela protiv fabrike kako bi naslednicima njenog pokojnog oca bila vraćena oduzeta parcela.