„Kontroverzni finansijer“: Zbog čega je pre 20 godina priveden Momčilo Mandić, otac poznatog rukometaša?

U saopštenju Ministarstva unutrašnjih poslova, navedeno je da je Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala privela Mandića u nedelju 13. aprila, a tom prilikom privedeni su i njegov sin Aleksandar Mandić i telohranitelj Dragan Gagić.

Povodom njegovog hapšenja OHR u Bosni i Hercegovini je saopštio da već duže vreme pokazuje interes za Mandića zbog njegovih navodnih veza sa organizovanim kriminalom, a posebno sa osumnjičenima za ratne zločine.

„Iako odgovornost OHR nije da podiže krivične prijave, pozdravljamo činjenicu da su vlasti u Srbiji bile u mogućnosti da privedu gospodina Mandića radi daljeg ispitivanja“, stajalo je u pisanoj izjavi portparola OHR Marija Brkića.

Brkić je navodio da se u ovom slučaju OHR „jedino pita zašto vlasti Republike Srpske nisu bile u mogućnosti da do sada već učine to isto“.

U reakciji na Mandićevo hapšenje OHR je podsetio da je prema njemu uveo finansijske sankcije zbog: sumnji u povezanost sa organizovanim kriminalom i osumnjičenima za ratne zločine.

Hapšenje je pozdravila i kancelarija visokog predstavnika Pedija Ešdauna zbog njegovih kriminalnih veza, a naročito sa ratnim zločincima, izjavio je FoNetu portparol kancelarije Džulijen Brajtvajt.

Momčilo Mandić dospeo je, u mesecima neposredno pre hapšenja, pod udar administracije SAD zbog veza sa liderima bosanskih Srba optuženih pred Haškim tiribunalom.

Američki ambasador u BiH Kliford Bond tada je potvidio da je blokirana Mandićeva imovina u SAD i zabranjen mu je ulazak u zemlju.

Kako je došlo do svega?

Mandić je u godinama neposredno pred njegovo hapšenje često bio pominjan u vezi sa raznim aferama.

U medijima RS pominjanje u vezi sa aferom „Golf“, s početka rata u Bosni i Hercegovini, kada je iz Unisove fabrike u Vogošći odvezeno oko 800 automobila marke Golf i prebačeno u Srbiju i Crnu Goru.

U pojedinim medijima u RS pojavile su se i spekulacije da su veze Borislava Mikelića, bivšeg premijera Republike Srpska Krajina, koji je početkom aprila iste godine uhapšen zbog sumnji u umešanost u atentat na premijera Zorana Đinđića, u Republici Srpskoj bili upravo Mandić i bivši predsednik Vlade Srpskog Sarajeva Milovan Čičko Bjelica.

Mandić je imao i reputaciju finansijera Radovana Karadžića, bivšeg lidera bosanskih Srba i njegovog obezbeđenja, ali je on te veze negirao.

Međutim, u izjavama medijima nije skrivao da finansira SDS u Republici Srpskoj, kao i odbranu svog kuma Momčila Krajišnika pred Haškim tribunalom.

Početkom marta 2003. godine Mandiću su u akciji Sfora i Unmika zamrznuta finansijska sredstva na računima u BiH i u Srbiji i Crnoj Gori.

Dušan Mihajlović, tadašnji ministar unutrašnjih poslova Srbije, pomenuo je Mandića početkom 2002. godine, posle hapšenja bivšeg ministra unutrašnjih poslova BiH Alije Delimustafića u Beogradu, kao učesnika kriminalnih afera i finansijera DSS.

Mandić je to demantovao, rekavši da je Koštuničin simpatizer, ali ne i finansijer.

Milorad Dodik, tada bivši premijer RS, nekoliko dana ranije je izjavio da je Mandić imao grupu koja bi mogla da ima veze sa organizovanim kriminalom u Srbiji i da je to razotkrio i Sfor.

Momčilo Mandić završio je Pravni fakultet u Sarajevu, a početak rata u BiH dočekao je na mestu pomoćnika ministra unutrašnjih poslova BiH svog kuma Alije Delimustafića.

Pričalo se da je učestvovao u napadu na školu MUP na Vracama u Sarajevu 5. aprila. Bio je ministar pravde u prvoj vladi RS, da bi krajem 1992. godine posao direktor Biroa RS u Jugoslaviji.

U to vreme počinje sa formiranjem „Privredne banke Sarajevo“, preko koje je išla isplata deviznih penzija penzionerima u RS.

Bio je i jedan od najvećih akcionara „Privredne banke Sarajevo“, kao i vlasnik RK „Partizan“ i Upravnog odbora RS SCG.

U javnosti je bio poznat kao biznismen koji se na relaciji Srbija – Republika Srpska bavio naftnim derivatima, finansijskim transakcijama, ali i ulaganjima u medije u Jugoslaviji.

Mandić je imao benzinske pumpe u Berkovićima, na Pavlovića mostu i Konjevića polju u RS, a u Srbiji benzinsku pumpu i kafić.

„Nisam ni krivično, ni prekršajno kažnjavan, ni u Srbiji, ni u BiH. U Srbiji posedujem benzinsku pumpu i kafić „Aleksandrija“ koje sam izdao. Prvu radnju otvorio sam 1982, a pred početak rata imao sam sedam prodavnica u Sarajevu. Imam i benzinske pumpe u Berkovićima, na Pavlovića mostu i u Konjevića Polju u RS. Dugo se bavim ovim poslom, a zar je sramota imati? Ja novac koji zaradim u RS donosim i ulažem u Beograd“, rekao je Mandić početkom dvehiljaditih.

Njegova poslovna imperija procenjivana je u to vreme na oko 100 milona evra.

Kao mladić, u Sarajevu je trenirao džudo, a neko vreme bio je i predsednik Džudo saveza Republike Srpske. U Beograd je stigao 1993. godine.

Kompletna digitalna arhiva svih brojeva Danasa od 1997. do danas dostupna članovima Kluba čitalaca Danasa na portalu klub.danas.rs.

Mandić je u srpskim medijima pominjan kao jedan od finansijera lista Nacional, što je on negirao.

U januaru 2003. različite međunarodne vlasti optužile su Mandića da je finansirao privatno obezbeđenje bivšeg predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića u vreme kada je bivši lider bosanskih Srba bio u bekstvu po optužbama za ratne zločine od strane Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu.

„Želim Radovanu Karadžiću zdravlje i sreću i nadam se da nikada neće biti uhvaćen, ali što se finansijske pomoći tiče, ovi navodi jednostavno nisu tačni“, rekao je Mandić svojevremeno, negirajući optužbe.

Stejt department ga je opisao kao „glavnog izvora finansiranja Radovana Karadžića kroz [njegovu] kontrolu nad razrađenom mrežom kriminalnih preduzeća koja se bave proneverama, poslovnim prevarama, fiktivnim kreditima i raznim drugim aktivnostima koje generišu sredstva za finansijsku podršku zaštiti Karadžića.“

U julu 2003. godine, Drugi opštinski sud u Beogradu saopštio je da se protiv Mandića vodi istraga zbog sumnje da je nadgledao do šest miliona evra u nezakonitim transakcijama iz Savezne Republike Jugoslavije u Bosnu i Hercegovinu između novembra 2002. i marta 2003. godine.

Pušten je na slobodu početkom septembra, kada je Vrhovni sud Srbije presudio da „nema osnova za produženje pritvora“.

Sudska istraga o Mandićevim finansijskim aktivnostima okončana je u martu 2004. bez podizanja optužnice.

Nakon puštanja iz pritvora, Mandić je rekao da su njegovi odnosi sa Karadžićem tokom rata u BiH zapravo bili prilično napeti, te da njih dvojica nisu bili lični prijatelji.

U istom intervjuu je rekao da više nije pristalica Srpske demokratske stranke i da je neto vrednost njegovih poslovnih akcija smanjena sa nekoliko miliona na nekoliko stotina hiljada evra.

U novembru 2004. Visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu Pedi Ešdaun likvidirao je Privrednu banku Srpsko Sarajevo, čiji je Mandić bio generalni direktor.

Ešdaun je optužio da su Mandić i njegovi saradnici preusmerili javna sredstva na sebe i da je deo sredstava možda završio u rukama ratnih zločinaca.

Mandić je svedočio na Međunarodnom krivičnom sudu Momčilu Krajišniku krajem 2004. godine.

Po povratku u Srbiju je potom upitan da li je i on sam mogao da bude u opasnosti da bude optužen od strane Tribunala.

„Sada kada je ovo gotovo, mogu da obavestim javnost da nikada nisam bio u opasnosti da postanem jedan od haških optuženika. To je zato što sam bio prvi ministar civilnog pravosuđa i nisam imao nikakve nadležnosti u ratu. Neki srpski i bosanski mediji su preuveličali moju ulogu na početku rata. Bosanska javnost i javnost cele bivše Jugoslavije zna da sam bio u ratu samo pet-šest meseci, kao ministar civilnog pravosuđa, što je daleko manje važno od bilo koje druge institucije na bilo kom nivou u Republici Srpskoj i Federaciji“, odgovorio je on.

Mandić je svedočio i na suđenju Karadžiću u Hagu 2010. godine, nakon njegovog hapšenja i izručenja.

Tokom svog svedočenja, on je paravojne grupe koje su prešle iz Srbije u Bosnu 1992. opisao kao „zlikovce“ krive za silovanja i ubistva.

Rekao je da su on i Mićo Stanišić nastojali da suzbiju paravojne formacije i opisao Biljanu Plavšić, koja je otvoreno podržavala paravojne formacije, kao „ne nacionalistkinju, već zlu osobu“.

Još jedno hapšenje

Mandić je uhapšen i u Budvi, po poternici iz Bosne, u avgustu 2005. godine, pod optužbom za prevaru i proneveru.

U februaru 2006. formalno je optužen za „pomaganje beguncima optuženima za ratne zločine, zloupotrebu službenog položaja, prevaru i organizovani kriminal“.

U oktobru iste godine osuđen je na devet godina zatvora (kasnije smanjeno na pet) zbog pronevere i zloupotrebe položaja, te naloženo da Privrednoj banci Sarajevo isplati 2,3 miliona evra odštete.

On je, međutim, oslobođen optužbi za finansijsku podršku Karadžiću.

Dok je Mandić već bio u pritvoru zbog finansijskih delikata, Tužilaštvo BiH pokrenulo je istragu protiv njega zbog navodnih ratnih zločina počinjenih tokom rata u BiH.

U julu 2006. godine optužen je da je „isključivo (u svojstvu ministra pravde) bio odgovoran za funkcionisanje kazneno-popravnih ustanova u Republici Srpskoj u periodu od maja do decembra 1992.“ kada su tri zatvora (dva u blizini Sarajeva, drugi u Foči) korišćeni kao logori u kojima su nesrbi bili nezakonito zatvarani i grubo tretirani.

On je takođe optužen da je predvodio napad snaga bosanskih Srba na centar za obuku bosanskog ministarstva unutrašnjih poslova u Sarajevu na početku rata u aprilu 1992. godine.

Mandić je u julu 2007. oslobođen svih optužbi.

Što se tiče optužbe za nadzor nad zatvorima, predsedavajući sudija je ocenio da nema dokaza da je Mandić rukovodio institucijama ili da je neposredno nadzirao odgovorne za zločine koji su tamo počinjeni.

Poslanik u Narodnoj skupštini Srbije

Mandić je dobio trinaestu poziciju na izbornoj listi krajnje desničarske Srpske radikalne stranke na parlamentarnim izborima u Srbiji 2016. godine i izabran je kada je stranka osvojila dvadeset i dva mandata.

Izbore je dobila Srpska napredna stranka i njeni saveznici, a Mandić je sedeo „kao član opozicije“.

Bio je član skupštinskog odbora za odbranu i unutrašnje poslove, zamenik člana tri druga odbora i član poslaničkih grupa prijateljstva sa Belorusijom, Grčkom, Kazahstanom i Rusijom.

Našao se još jednom u žiži javnosti 2019. godine, kada su se na društvenim mrežama pojavile fotografije automobila koji ima nalepnicu Skupštine Srbije, a koji je parkiran na mestu rezervisanom za automobile koje voze osobe sa invaliditetom.

U pitanju je bio Mandićev automobil, za koji je tvrdio da nije više u njegovom vlasništvu.

Tada poslanik radikala, smatrao je da je pogrešio što nije skinuo nalepnicu za parkiranje.

Mandić je u jednom intervjuu, nakon decenija aktivnog bavljenja politikom, rekao da želi malo da se odmori i pomogne sinovima u njihovim poslovima.

Porodična tradicija se nastavila

Njegov sin, Vlada Mandić, bivši je rukometaš, „plejboj“, ali i poverljivi čovek SNS-a za prljave poslove, kako pišu mediji, a svojevremeno je optužen, pa oslobođen za pokušaj ubistva.

On je optužen da je pomagao u pokušaju ubistva bivšeg vozača njegovog oca 2002. godine.

Prema navodima optužnice, Mandić je namamio Dejana Markovića na Ušće gde ga je ranio njegov rođak Draženko Mandić.

Apelacioni sud je 2016. godine pravosnažno oslobodio Vladu Mandića za pokušaj ubistva.

Vlada Mandić je, po nekim informacijama, između ostalog zadužen i za „poverljive poslove“ SNS-a, među koje spada i rasturanje protesta i mitinga opozicionih stranaka u Srbiji, a svojevremeno je viđan i u Crnoj Gori.

Tokom kampanje za lokalne izbore u Nikšiću privođen je sa još osam osoba, među kojima je bila i „bezbednosno interesantna osoba“ iz Beograda Dane Šijan.

Poslednji put u javnosti se pojavio krajem septembra 2022. godine.

Policija u Banjaluci uhapsila je u naselju Borik Vladu Mandića i Adama Šukala, funkcionere Srpske napredne stranke.

Policajci su zaustavili automobil u kojem su bila njih dvojica, pretresla vozilo, a potom ih, navodno bez objašnjenja, privela.

Oni su saslušani u policiji, a potom pušteni, ali ni do danas nije jasno da li su saslušani u svojstvu građanina ili su ih organi Republike Srpske sumnjičili za neko krivično delo.