Konzervativci za Obamu

Džon Mekejn, verovatni predsednički kandidat republikanaca, za sebe voli da kaže da je bio „pešadinac“ u Reganovoj revoluciji. To sam bio i ja, radeći na Institutu Huver Univerziteta Stenford. Ali, za razliku od Mekejna, dobrog čoveka i pravog američkog heroja, ja ne nameravam da glasam za republikance ovog novembra. Glasam za Baraka Obamu.
Meritokratija je u suštini uverenja američkih konzervativaca. Suočimo se zato s tim: Džordž V. Buš najgori je američki predsednik u našem sećanju. Njegova administracija bila je nesposobna, korumpirana i bez ostvarenja. Nakon ovakvog učinka, zašto dati republikancima još jedan mandat na vrhu?
Dajmo priliku i drugoj partiji, čak i kad njeni programi nisu baš ono što se konzervativcima dopada. U Americi, mi to zovemo „izbacivanjem badavadžija“. Kad se meritokratija unizi, kao što se to događalo tokom Bušovih godina, događaju se loše stvari. Najgore od svega, raširio se rasizam, pošto su produktivnost i društvena korisnost postali manje delotvorni u zaštiti onih koji su mete diskriminacije.
Nigde se to ne pokazuje bolje nego u sadašnjoj američkoj debati oko ilegalne imigracije. Mnoge konzervativne republikance ne iritira toliko mnogo ilegalnost njihovog ulaska u Ameriku; iritiraju ih imigranti takvi kakvi su, posebno Hispanici koji ne govore engleski. Nema veze što su ti imigranti među ljudima koji najviše rade u SAD.
Gorka je ironija da Džon Mekejn, ratni heroj, u konzervativnom krilu svoje partije uživa ugled izdajnika zato što saoseća s ovim imigrantima bez dokumenata.
Tužno je, ali su tokom Bušovih godina Republikansku partiju preuzeli ljudi koji koriste šifrovane fraze kao što su „ilegalna imigracija“ i „zaštita srednje klase“ da prikriju svoj rasizam, i „efekte za podstrek ekonomije“ da opravdaju poresku politiku kojom se otvoreno podilazi bogatašima.
Odgovarajući na ovakvu politiku mržnje, Obama voli da sebe naziva „podstrekačem nade“, a ne „podstrekačem mržnje“. To je sjajna rečenica koja potpuno odgovara.
Nada se uvek dobro prodaje u Americi. Regan je to razumeo i to je bio jedan od razloga zašto je bio veliki i omiljeni predsednik, pa i kada su neki njegovi politički programi bili puni mana. Hilari Klinton, Obamina sve bleđa rivalka za demokratsku nominaciju, uznemireno uviđa da politički programi mogu biti precenjena roba u predsedničkim izborima.
Nada koju Obama pruža Amerikancima jeste nada pomirenja – rasnog i političkog, između bogatih i siromašnih, između Amerike i njenih saveznika. To je moćna stvar, koja umanjuje uske tehnokratske instinkte gospođe Klinton, kojoj je đački pristup u kampanji donosio poraz za porazom na prethodnim izborima.
Baš kao što je Regan imao svoje „Reganove demokrate“, koje je privukla njegova poruka nade nakon bolesnih godina Džimija Kartera, Obama će imati svoje „Obama republikance“, privučene nadom nacionalnog pomirenja i ozdravljenja.
Oni koji nisu Amerikanci moraju shvatiti da u SAD sazreva nova revolucija i da će ona verovatno počistiti i senatorku Klinton i senatora Mekejna. Kad konzervativni republikanci podržavaju liberalne demokrate (Obama ima rejting najliberalnijeg člana američkog Senata) „vremena se zaista menjaju“, kao što je pre 45 godina napisao Bob Dilan.
Pored toga, ključna razlika danas jeste da ne postoji generacijski sukob koji je toliko karakterisao šezdesete godine prošlog veka – „Vaši sinovi i vaše kćeri su van vaše komande“, kao što je to sročio Dilan. Mladi mogu preuzimati vođstvo – ono što Obama naziva „revolucijom odozdo prema gore“ – ali nema mnogo opozicije iz redova današnjih roditelja.
Zaista, lično poznajem uspešnog menadžera jednog američkog rizičnog fonda koji je vrlo konzervativan i stalno glasa za republikance, ali koji razmišlja da podrži Obamu. Njegova kćer zabavlja se s jednim Afroamerikancem i, njemu na čast, on veruje u rasno pomirenje. Da, Obamina pobeda svakako će povećati poreze koje on plaća, ali neke stvari – na primer, obećanje jedne multikulturne Amerike – jednostavno su važnije.
Izgleda da ima mnogo republikanaca i nezavisnih koji dele to osećanje. Međutim, Obama može izgubiti te ljude ako zaboravi da je on pomiritelj, a ne klasni ratnik, i od podilaženja siromašnima pređe u napade na bogate.
U svakom slučaju, američki saveznici treba da osećaju olakšanje zbog toga kako se kreće izborna kampanja. Americi je potreban Obama, ali Mekejn je razumna alternativa. On nije Buš, a mržnja konzervativnih republikanaca prema njemu može da mu služi na čast. On će se suprotstaviti nosiocima te mržnje kod kuće (uključujući one u njegovoj partiji) i teroristima u inostranstvu. To je mnogo bolje od onoga što imamo danas.