Kopnimo u svakom smislu

Bio je pouzdan saborac i glas razuma u brojnim vanrednim situacijama koje su pratile našu profesiju u protekle tri decenije, radio je vredno kao predstavnik NUNS u Stalnoj radnoj grupi za bezbednost novinara i imao još nekoliko zaduženja u Udruženju, a u proteklih godinu i po koliko sam predsednik priskakao mi je u pomoć kad god sam ga pozvao i njegova staloženost i mudrost pomagala je i meni i najbližim saradnicima u Sekretarijatu i Izvršnom odboru da pronađemo najbolja rešenja u vanrednim okolnostima. Ne mogu da opišem koliko će nam nedostajati.

Petak, 1. januar 2021.

Kuvar sam u našoj kući, tom činjenicom sam se već hvalio pre nekoliko godina u ovom Danasovom dnevniku, i po običaju sam napravio vanglu ruske salate, potrošivši dan u čišćenju, kuvanju i seckanju, ali sam očigledno potcenio mogućnosti naše trojice momaka i prevideo da su sada zajedno visoki skoro 600 centimetara (192 plus 193 plus 203), pa ću sledeći put za pripremu aktivirati dečju kadu za kupanje.

Subota, 2. januar

Malo je vesti u gradu i okolini od početka pandemije, proredili su se kulturni i sportski događaji, a politički život je na umoru odavno i sveo se na pseudodogađaje u režiji naprednjačke vlasti, pa sam jednu stranu u Kikindskim posvetio bližoj istoriji. Prelistavam nekadašnji jedini lokalni list Komune od pre 50, 40 i 30 godina i pregledam brojeve Kikindskih od pre 20 i 10 godina i izdvajam najznačajnije vesti u rubriku Kikindski vremeplov.

Pravim i komparaciju sa današnjim vremenom i lako se može doći do zaključka da je u doba Jugoslavije Kikinda u svakom smislu bila grad, a da joj danas iako zvanično ima status grada nedostaju mnogi atributi da bi se tako kitila. Ne radi se o ispraznoj nostalgiji za dobrim starim vremenima, jer činjenice jasno govore da kopnimo u svakom smislu.

Na primer, na početku 1981. godine Livnica Kikinda počela je sa prodajom novog modela opel kadeta, popularne kockice. Prvi kontingent od 1.200 vozila prodat je unapred, a istovremeno je livnička Auto-kuća prodavala i modele rekord, komadore i senator. Livnica je nekoliko godina ranije počela saradnju sa američkim Dženeral motorsom i sa njegovom evropskom ispostavom Opelom podigla pogone za proizvodnju auto-delova, i ubrzo postala centar za prodaju tih nemačkih automobila. U to doba je u centru grada podignut prvi hotel A kategorije, izgrađena nova bolnica, uređen Gradski trg, mesna industrija PIK je prodavala stišnjenu šunku u Americi, prerađeno povrće i brašno su izvoženi u mnoge evropske zemlje, Naftagas (današnji NIS) je pozamašne pare ostavljao gradu, i zaista je Kikinda u svakom smislu bila deo razvijenog sveta.

Danas smo skrajnuti i nevažni, ne samo kad je industrija u pitanju, već i po mnogo čemu drugom. Dovoljno je reći da je u kikindskoj opštini (grad i devet sela) danas za 15 hiljada manje stanovnika nego pre četrdeset godina – grad je 1981. imao blizu 45 hiljada a danas jedva 35 hiljada. Sve nas je manje i sve više postajemo učmali palančani, a lokalna naprednjačka vlast koja nas jaše poslednjih godina samo je ubrzala taj proces.

Opet, ja ne gubim nadu da ćemo oživeti grad, još uvek sam tu i na svoj način se borim da ne postanemo zaparložena kasaba, a čini se da uprkos svemu još uvek ima kvalitetnih i sposobnih ljudi koji bi mogli da okrenu grad u dobrom pravcu.

Nedelja, 3. januar

Po prvi put sam bio na beogradskom groblju Orlovača, i pored tuge za dragim kolegom i prijateljem Draganom, teško mi je pala ta velegradska grobljanska mašinerija, to ogromno blatno polje sa iskopanim i šalovanim rakama, sveže izbetonirim stazama, gomilama iskopane zemlje i parkiranim građevinskim mašinama, između kojih se prepliće nekoliko sahrana. Na mnoge loše strane velegrada sam se navikao i mogu da ih otrpim, ali ovo me je jako potreslo, jer u mom malom gradu je mnogo humanije. A mislim da bi i na Orlovači moglo, kad bi se neko iz vlasti potrudio, bez obzira što pokojnici iz velegrada dolaze kao na traci. Da su nekoliko miliona evra odvojili od onih devet koje su spiskali na megalomanski spomenik Nemanji i uložili u bolju organizaciju groblja, a to je zadatak komunalne vlasti, ne bi ni izbliza ti ispraćaji izgledali tako surovo bezosećajno.

Ponedeljak, 4. januar

Dva-tri puta nedeljno putujem autobusom između Kikinde i Beograda i po sili prilika sam svedok podizanja Beograda na vodi i uređenja Savskog trga, mnogo više od brojnih Beograđana koje ne silaze često u taj deo grada. I kao što u Kikindi naprednjaci nestručno i bahato intervenišu u jezgru grada – zidaju, rekonstruišu, nadograđuju, moluju i krpe, probijajući rokove i razbacujući silne milione iz gradskog budžeta na budalaštine, tako i beogradske glavešine, samo u stotinama puta većim razmerama, grade i prepravljaju Beograd mimo svake logike i pameti, a o trošku svih građana. I ne žale pare da sebi dignu spomenike, koji će naružiti i zagušiti grad i ostaviti ga u dugovima.

Utorak, 5. januar

Gostujući u jutarnjem programu Televizije N1, kod kolege Miloša Milovanovića, govorio sam i o sprečavanju ekipe N1 da izveštava sa obeležavanja 79. godišnjice masakra fašista nad civilnim stanovništvom u južnoj Bačkoj, kritikujući još jedan nerazumni potez Eparhije bačke SPC, a posebno javne funkcionere Igora Mirovića i Ištvana Pastora, predsednike Pokrajinske vlade i skupštine, koji su bili dužni da omoguće pristup svim novinarima, jer su oni pokrovitelji obeležavanja, koji se ovoga puta održao u hramu SPC u Srbobranu. U pitanju je naše kolektivno sećanje na nevine žrtve nacizma, i zato je posebno nerazumno zabrana koju su onako bahato, da ne kažem fašistički, sproveli čelnici Eparhije bačke, uz prećutnu saglasnost političara.

I nije bilo dovoljno što je novinarka N1 Nataša Kovačev doživela onakvo ponižavanje od sekretara Eparhije bačke Vladana Simića i što joj niko od zvaničnika ali i kolega iz drugih medijskih ekipa nije pomogao, već je potom morala da istrpi i kanonadu uvreda i kleveta na društvenim mrežama od branitelja pravoslavlja i srpstva, pošto su opsukrni portali i blogovi širili laži kako Nataša radi protiv SPC, a samim tim, jelte, i protiv srpskog naroda.

To je život profesionalnih i nezavisnih novinarki i novinara u današnjoj Srbiji, a generator te mržnje koju su u ovom slučaju ispoljili popovi i botovi, nesporno je aktuelna vlast, predvođena čovekom koji ne propušta dan da nas ne uvredi i ne povredi. Danas Nataša, sutra neko drugi, prekosutra neko treći, i tako već godinama unazad.

Sreda, 6. januar

Ponovo smo pokrenuli NUNS Dosije o medijima, ako čitate Danas, mogli ste krajem novembra i decembra 2020. da se upoznate sa koncepcijom i sadržajem, i u toku su pripreme za izdavanje trećeg broja (ukupno 43. od 2000. godine kad je pokrenut), koji će u najvećem delu biti posvećen funkcionisanju novinara i redakcija u doba pandemije. Dosije uređuje Bojan Tončić, pomoćnik mu je Nikola Krstić, a ja sam zadužen za obradu i prelom. Angažujemo novinare i fotografe iz mnogih redakcija, iz Beograda i van njega, i verujemo da ćemo uz razumevanje prijatelja iz Danasa održati mesečni ritam izlaženja. A kad prođe pandemija, biće i promocija Dosijea. U to ime živeli!

Autor je predsednik NUNS-a