Korak na velikom putu

Naravno, nije baš preporučljivo zamajavati se takvim kombinacijama. Kosovo je bilo „pod razno“ u pripremnim razgovorima nižih saradnika dvojice predsednika i na to se (prema ovdašnjim izvorima) nisu mnogo trošili dragoceni termini, imajući u vidu već poznatu saglasnost, potvrđivanu u praksi, da je uputnije baviti se prečim i važnijim problemima – a pustiti da stvari idu kako idu na tom balkanskom terenu.

Ta eventualna kosovska rezolucija za Savet bezbednosti (prema oceni Nacionalnog američkoj radija) mogla bi, međutim, da posluži kao posredni indikator eventualno koliko-toliko promenjene klime na relacijama između dve nuklearne velesile.

Što se ostalog tiče, u prvim američkim reagovanjima ukazuje se da je proteklih dana načinjen samo prvi korak na „velikom putu“ željenog renoviranja odnosa između SAD i Rusije. Za razliku od prethodne tri Obamine turneje po belom svetu, zasluge za taj proboj manje se pripisuju njemu samom nego vrlo evidentnoj činjenici da su u dva mandata prethodne Bušove administracije ti odnosi bili svedeni na nivo koji se povremeno opasno približavao tački nekadašnjeg hladnoratovskog zamrzavanja.

Barak Obama i Dimitrij Medvedev – političari iste, nove generacije – uspostavili su, prema Si-En-Enu, „veoma srdačan lični i profesionalni odnos“, što, kako se konstatuje, uopšte nije bez značaja na relacijama te vrste. Osim toga, utisak je da se i na nivou šefova diplomatija Sergeja Lavrova i Hilari Klinton od januara registruje znatno viši stepen razumevanja nego što je to doskora bio slučaj, kad je iz Stejt dipartmenta komandovala Kondolisa Rajs. Sve su to, međutim, prvi spoljni nagoveštaji kojima tek predstoji provera. A, sadašnji trenutak „resetovanja“ međusobnih odnosa obeležen je upozorenjima koja su stigla putem par kredibilnih istraživanja po kojima čak 53 odsto ruskog stanovništva gleda sa nepoverenjem na SAD, pri čemu je tek desetak odsto manje onih koji isti takav stav imaju i prema Obami.

„Ankete, same po sebi, ne bi bile toliki problem da one ne odražavaju i Putinova viđenja“, konstatovao je tim povodom Kriščen Sajens Monitor, označavajući popularnog premijera kao „glavnog arhitektu“ ruske politike, bez obzira na njegovu zvaničnu poziciju broj 2 u državnoj hijerarhiji. Američki izveštači iz Moskve, inače, prenose da je Putin, u razgovoru sa Obamom, insistirao da američka strana tretira Rusiju kao „ravnopravnu supersilu“ – onako kao što je to svojevremeno bio slučaj sa SSSR, pre kolapsa komunizma.

Samitski sporazumi o smanjenju zaliha teškog nuklearnog naoružanja i otvaranju prolaznog puta kroz Rusiju za snabdevanje američkih trupa u Avganistanu pozdravljeni su u Vašingtonu kao ohrabrujući, mada i jedini plusevi Obaminog testiranja u Moskvi. Sve ostalo je pod znakom pitanja, a posebno se upozorava da nema signala da je došlo do približavanja oko blokade nuklearnih potencijala Severne Koreje i suzbijanja sličnih ambicija Irana. Napominje se, jedino, da je Obama oko toga naišao na veće razumevanje kod Medvedeva nego u razgovoru sa Putinom.

Saznaje se da je na urgentne probleme ekspanzije NATO na Ukrajinu i Gruziju i projekta „antiraketnog štita“ u Centralnoj Evropi potrošeno nesrazmerno malo vremena. Ali, Obama je to nadoknadio u javnim istupanjima: potvrdio je svoju čvrstu poziciju na tom frontu, uz ustupak da se krajem godine preispita raketni sistem u Poljskoj i Češkoj – pod uslovom da Rusi u međuvremenu učine ono što mogu u sprečavanju nuklearizacije Irana.