INTERVJU Predrag Koraksić Koraks: Slika Srbije je kao Buridanov magarac, stalno u dilemi hoće li seno sa jedne ili druge strane

Koraksove karikature nikada nisu bile šovinističke, niti su se bavile nacionalnim pitanjima, ali su uvek bile kamenčić u cipeli političara, koji itekako žulja aktuelnu vlast.

Odrastao u harmoničnoj atmosferi mešovitog braka, Koraks objašnjava da je uvek bio fokusiran na „svoje dvorište“, a za prave karikature isključivo smatra slikovnu formu, bez ikakvog teksta, oblačića i natpisa.

S obzirom na to da teži da u pravu suštinu gađa samo slikom, u kojoj će se momentalno prepoznati koji igrači su u pitanju, i u novom kalendaru nalaze se likovi i situacije koje su ove godine ostavile najjači utisak na našu stvarnost.

Kalendaru je dodeljeno ime prema ključnim događajima koji su obeležili prethodnu godinu, a koji se, po svemu sudeći, prelivaju i u narednu. Šta je to što nam blisku prošlost, sadašnjost i skoru budućnost čini konfuznom?

Naslov kalendara je „Godina konfuzije“, a u tom okviru pokušao sam da napravim karikature koje asociraju na njega. Ranije smo imali karikature koje su bile povezane sa mesecima, odnosno događajima vezanim za određeni mesec – kao što je Vaskrs, prvi maj… Ipak, trenutno vlada vreme konfuzije i jedno sveopšte ludilo. Predsednik naše zemlje Aleksandar Vučić sada ne zna gde udara. Ponaša se kao malo dete kome roditelji nisu dali igračku, a ono se dere iz sve snage. Ima jedan turcizam koji se kod nas upotrebljava za takvo stanje – arsuzluk. Arsuz je dete koje se dere i vrišti kada mu ne date igračku koju je videlo u izlogu, pa želi da mu je kupite, ili bilo šta drugo. To je taj izraz koji tačno oslikava njegovo stanje. Recimo, u trenutnoj situaciji po pitanju Kosova, kao i u slučaju sa Radom Trajković, on se ponaša kao arsuz. Da se to desilo pre mesec dana, verovatno bi bilo povod za karikaturu.

Nazire li se kraj vremenu konfuzije u Srbiji?

Kod nas se sve dešava permanentno jedno te isto. Nikako da izađemo iz začaranog kruga. Do sada je bio ciklus da se svake desete godine vlast menja, nakon Tita. Ova je ipak 11 godina tu, što je presedan. Nadao sam se da će stati posle 10 godina i da ću sačekati kraj njegove vladavine. Ostale sam ispratio u karikaturi, mislio sam se da ću i njega, ali sada ne znam da li ću to doživeti. Pretpostavljam ipak, da ovo neće još dugo da traje – što se kaže, doterao je cara do duvara. Stvari se zaoštravaju polako i permanentno, ali je sve gore i gore po njega. Kada će to da pukne? Pa, ja bih voleo što pre, a moraće još jednom, verovatno uskoro.

Čini se da je naša politička scena već sama po sebi karikatura. Kako izaberete šta će biti predmet Vaše?

Kada razmišljam, prvobitno se tematski odredim. Odlučim na koju temu ću crtati karikaturu. O tome promišljam i razmišljam, naravno, u slikama. Pokušavam da isključivo samo likovno, slikom, bez ikakvog teksta, pošaljem poruku. Poenta je da to ima neku žaoku, smisao, ironiju ili, na kraju krajeva, da bude „šamar“ koji će određeno stanje da žigoše. Moje žaoke su uvek uperene protiv vlasti. Jedan politički karikaturista, kao što sam ja, mora biti protiv vlasti, a naročito protiv uzurpacije iste, kako je kod nas i uobičajeno. Te se slike uvek ponavljaju, posebno nakon Tita. U njegovo vreme, živeli smo u čauri u kojoj smo mogli da se bavimo samo „nemilim pojavama“, fokusirajući se na ljudske slabosti. Ishod je više ličio na basne, a humor nije imao adresu. Svaki put kad sam pokušao da adresiram, dobio sam po prstima.

Situacija u našoj zemlji umnogome zavisi od komšija i velikih sila. Ipak, fokus karikatura je gotovo uvek na igračima naše političke scene. Zbog čega?

Nikada nisam gledao u tuđe dvorište, nakon što se raspala Jugoslavija. Uvek me je zanimalo ovdašnje stanje. Osim ako se direktno odnosi na nas, kao, na primer, odnos Miloševića i Tuđmana. Nikako nisam hteo da gledam preko plota i da se bavim tuđim problemima. Interesovao sam se jedino za domaće zlo. Osim toga, ni nacionalne teme me nisu zanimale, nisam hteo time da se bavim, smatrajući nacionalizam kao koncept koji se kosi sa mojim pogledima na svet.

Za većinu Vaših karikatura, iako su namenjene da prikažu trenutno stanje, ispostavi se da su višedecenijski aktuelne. U kakvom se začaranom krugu naša stvarnost onda nalazi?

Kada pogodite pravu suštinu, stvari se na kraju tako i odigraju. Sve to me podseća na, recimo, partiju šaha. Nekad sam jako voleo da igram šah, bio sam čak i potpredsednik šahovskog kluba. U šahu postoje kombinacije koje su redosled poteza koji je jedini mogući do mata – forsirana situacija. Kada postavite sve figure u jedan okvir, i kada znate kako se svaka od njih kreće – možete da prognozirate da li će da bude remi, ili ko će da pobedi/izgubi. Isto tako, u prirodi i okruženju, ako znate kako sve figure stoje, možete da predvidite kako će se situacija odigrati. Na taj način može da se dođe do suštine, a to je jedan od načina na koji ja i razmišljam. Težim da sve stavim u jednu tačku, i bavim se onim što se desi danas – najbolje su karikature koje se naprave danas za sutra. Ako se danas desio neki događaj, i svi su o tome obavešteni, a karikatura je o tome, onda ima najbolji efekat. Karikature su kao vodeni cvet – one žive samo jednu noć ili jedan dan. Dovoljna je jedna rečenica ili jedan gest da postane tema za karikaturu. Kod nas je zanimljivo da se sve uvek ponavlja, pa jedna ista karikatura može odgovarati različitom vremenskom okviru. Na taj način živi duže nego što je bilo predviđeno. S tim u vezi, često objavljujemo karikature od ranije, koje se tačno odnose na događaj koji se sada desio.

Ako bi trebalo jednom karikaturom da predstavite svoj pogled na Srbiju, kako bi ta slika izgledala?

Slika Srbije je već poznata – izgleda kao Buridanov magarac. To je magarac koji je lipsao jer nije mogao da izabere da li će da jede sa jedne ili druge gomile. Stalno je bio u dilemi, ne odlučivši se hoće li seno sa jedne ili druge strane. Eto, to je Srbija.