Kordon, kordon nama treba

Pripadnici policijskog i vojnog sindikata, oni što poput nekakvog zastarelog i pokvarenog automata u nedogled ponavljaju nacionalističke idiotizme, otpušteni radnici, studenti, stariji građani, mala deca na ramenima roditelja, ljudi uvijeni u zastave i grbove Srbije, oni koji bi, tvrde istraživanja javnog mnjenja, na ulici rado tresnuli svakog pripadnika manjine, potpuno saglasni i bez naznaka netrpeljivosti – hodali su zajedno, ujedinjeni „protiv diktature“. Iza transparenta „Peder, a ne Vučić“ izvirivale su opet, nekoliko dana kasnije, glave obespravljenih radnica i radnika u kasnim pedesetim godinama, okolo kojih su bila načičkana čuvena srpska tri prsta – pečati atmosfere u obesmešljavanju i izjednačavanju svih razlika i podela karakterističnih za ovdašnje prilike. Bez potrebe o posebnoj obaveštenosti – očiglednost korupcije, siromaštvo, kao i utisak o nastupajućim sve gorim egzistencijalnim uslovima života i onoga u šta društvo pod okriljem neoliberalnog kapitalizma izvesno klizi – određivali su fenomen iznenadnog, takozvanog – opšte narodnog bunta.

Apsurdnost i konfuzija nastali iz posmatranja ove zakasnele pojave, sadržani u pitanju – zašto se niste „podigli“ pre izbora – glavni su pokazatelji spontanosti i obezglavljenosti samog protesta, vođenog opštim stanjem čiju očiglednost više nije bilo moguće sakriti ni pred velikim brojem onih koji rade iscrpljujuće poslove za dvadeset, trideset hiljada dinara, a ostatak dana provode uz propagandnu mašineriju vlasti. Buniti se protiv rezultata izbora, kada je bilo potpuno jasno da je nemoguće izboriti se za drugačiji ishod, izraz je očajnika, koji nije spreman ni na kakvo ispunjenje nekakvih njegovih zahteva. Zahteva zapravo i nema jer se traži suštinska promena, koja je našla izraz u te dve reči: „Dole diktatura“. Baš takvi neodređeni bili su i njihovi neformalni ispostavljači i organizatori – studenti čiji roditelji u pokušaju da prežive i iškoluju svoju decu predstavljaju osovinu funkcionisanja nakaradnog parainstitucionalnog sistema za bogaćenje vlastodržaca i osiromašenje običnih građana. Pitati se o smislu njihovog pokreta, zamerati izostanak istančanije svesti o društvenim zbivanjima i određenje prema najosetljivijim pitanjima o, recimo, odgovornosti za ratove, suočavanju, površno je i glupo. Jer protest je bio posledica, eksplozija i pokazatelj trenutnog stanja, a ne uzrok iz kojeg sledi ozdravljenje društva, što je uporno pokušavano da se, iz osećanja nade da je to uopšte moguće – učita.

I, video se, razume se, odmah kraj. Ali, on je najmanje bitan. Bitan je taj početak, koji je trajao naredna dva meseca, sve do, po slobodu govora i kretanja, ispostavilo se, tragične inauguracije predsednika.

A, početak danas više niko ne osporava, iako je tada delovao sumnjivo i samim njegovim pokretačima. Da li sam ja zaista sve ovo sam smislio? Da mi nije možda ušao u mozak Saša Janković, ili, još gore – Vuk Jeremić, koji su me instrumentalisali da izvedem takozvano arapsko proleće na ulicama, sprovedem makedonski scenario, izazovem nerede u korist njihovih usko partijskih i ličnih interesa? Pitao se i taj obični mladić koji je napravio Fejsbuk stranicu i uputio poziv na protest, dan nakon što su okončani predsednički izbori i Aleksandar Vučić odneo ubedljivu pobedu. Ubrzo se, prema pričama studenata, isparanoisao i prestao na neko vreme da izlazi iz kuće. Paranoja postaje preovlađujuće stanje. Jer, iza Vučićeve priče o tome da je puštanje desetina hiljada ljudi da bez prisustva policije blokiraju grad i svakodnevno izražavaju bunt, odraz njegove demokratičnosti, stoji zapravo karakter njegove vlasti – paradržavni. Hiljade policajaca u civilu, pripadnika tajnih službi, uz pojačanje takozvanih parapolicijskih formacija, i te kako su na ulicama obezbeđivali njegovu vlast. U manjim sredinama, cinkarili i pretili otkazima onima koji su se usuđivali da protestuju.

Kako su protestni dani odmicali, oni su se sve više opuštali, izražavali svoja mišljenja i stavove o društvenim pojavama. Ispred izbeglica u parku kod Ekonomskog fakulteta, gde studenti organizuju protest kako bi ih zaštitili od desničara, policajci izražavaju jasan prezir – Vidi ih kakvi su, ko im j… mater… Grle se i domunđavaju sa ekstremistima, kojih na demonstracijama Protiv diktature više nema, odnosno ako ih je i bilo, desničarstvo i netrpeljivost više nije njihovo osnovno svojstvo, već zajednički jezik i sa ideološki potpuno suprotnim određenim učesnicima. Oni koji opstaju u ekstremizmu, stoje na drugoj strani. Jasno je – njih organizuje i plaća vlast.

U danima kojima slede, na čelu kolone smenjivali su se ovi što kao da su izleteli sa stadiona, ili tramvaja, koji su nasiljem nad nekim upravo demolirali, potom oni koji u imperijalizmu vidu suštinu svih problema i koji su protiv MMF, Amerike, EU, protiv izrabljivanja radničke klase i prekarijata, onda neka bezlična ekipa, potom ona koja kao da je stigla na after posle rejva, i tako redom… Protestne šetnje traju od kasno popodne pa naredna tri i po do četiri sata. Tokom dana, studenti spavaju dugo. Do dva se niko ne javlja. Imaju sastanke do kasno noću, planiraju sledeće korake… Ne zna se šta će biti tog dana, opet šetnja ili akcija neka? Blokada? Poziv opoziciji? Većina prezire opozicione lidere i njihove poslušnike. Ne žele ih na protestu, a iz prvih redova uveliko se izguravaju nekakvi Teše Tešanovići u maskiranim odelima spremni da obese Vučića jer je „izdao Kosovo“, razni Dverjani, i ostali desničari. Već je previše kamera i fotoreportera da bi bilo ko propustio priliku da se predstavi kao vođa desetak hiljada ljudi. Gurkanja i negodovanja postaju običajnost na čelu kolone, mladići i devojke se svađaju sa raznim idiotima i štetočinama javnog interesa, terajući ih što dalje.

Međutim, kako vreme odmiče, polako počinje da se priželjkuje kordon. Kordon, kordon nama treba. Ali, na ulicama unazad danima nema nijednog uniformisanog policajca. Samo oni u civilu koji hodaju paralelno sa demonstrantima, prate ih u korak. Lako ih je prepoznati, za to im nije potrebna uniforma. Fotografišu učesnike, neformalne organizatore, javljaju svaki čas šefovima šta se događa. Studenti, međutim, ne pokazuju nikakve naznake da bi mogli da naprave nekakav ozbiljniji, recimo, akt. Stižu slike iz Francuske, zbog ukidanja dva dana odmora, najobičniji francuski građanin uzima Molotovljev koktel, stavlja ga u ranac i kreće u rat. Sve gori, automobili su prevrnuti, policija ponižena, glave su krvave, ali vlasti posustaju. U Beogradu, međutim, kada neko slučajno, tokom šetnje, u koloni zakači saobraćajni znakić na putu, njih dve stotine skače da ga zadrži i spasi da se slučajno ne iskrivi! To tako neće ići dalje. Kuda dalje? Sve je manje ljudi na ulicama, od nekoliko desetina hiljada, broj se sveo na nekoliko hiljada, potom na nekoliko stotina, do – ne više od stotinu.

Šetnje su postale besmislene, predugo traju, kordona nema, kolonu sada već predvode policajci u civilu kojih ima više nego demonstranata. Čini se da više studenata noću dogovara strategiju šta dalje, nego što ih se pojavi na protestu. Pokušavaju, međutim, da se održe. Zovu Miru Karanović da govori na mitingu. Ona nije u zemlji, u gužvi je nekoj… Marčelo završava knjigu, Đuričko neće sam, Kokan je na putu, Draža obećava govor ispred Pinka…

Nastaju frakcije, iz Protiv diktature izdvaja se „Sedam zahteva“ i „Kulturom protiv diktature“. U Protiv diktature ostaju i nešto stariji demonstranti, koji vole da podignu tri prsta, ne vole „komuniste“, obožavaju Čiča Dražu, a zovu ih „čuvarima vatre“, i među kojima je nekoliko glasnijih gospođa sklonih padanju u trans sa ne baš tako jasnim porukama. Ostaje nejasno kako je moguće da neki od njih, recimo, nakon kratke rasprave sa rođenim bratom Bogoljuba Karića, krenu da mu „bacaju pet“, dopuste da im ljubi ruku, kažu mu – hvala lepo, vidimo se! Počinju, takođe, jasno da se okreću potrebi da ih neko od opozicionih lidera podrži i pridruži im se. „Kulturom protiv diktature“ bore se nekolicina studenata FDU, koji organizuju dnevne akcije ispred institucija, rašire transparent i skandiraju, pokupe se i odu kući, pošalju redakcijama saopštenje.

U „Sedam zahteva“, međutim, nema te konfuzije u određenjima prema aktuelnim društveno političkim okolnostima. Akcije su im vrlo jasne – zaštita onih najslabijih i onih koji su najdirektinije na udaru osionosti vlasti. Zajedno sa Inicijativom Ne da(vi)mo Beograd, Anarhosindikalističkom inicijativom, Marks 21 i ostalim socijalno osvešćenim organizacijama, pokazuju istrajnost i spremnost da podmetnu glavu. U parku kod Ekonomskog fakulteta staju ispred izbeglica da ih zaštite od klero-fašistički nastrojenih klinaca i njima sličnim starijim sugrađanima, koji uz prećutnu podršku policajaca u civilu pokušavaju da izazovu nasilje. Tamo dolazi i Protiv diktature, čiji pojedini predstavnici skandiraju protiv njih, jer oni mrze „komuniste“… Organizatori Protesta protiv diktature ljute se na učesnike svojih demontracija, sležu ramenima, ne znaju kako i šta da rade sa njima… „Ne možemo da im zabranimo da dolaze na naše proteste, ne slažemo se sa njima, a ovi ‘naši’ više neće da šetaju…“.

Teško je odreći se ideje da se poseduje dobar i poznat brend. Drži ga onaj koji zna šifru za ulazak u naloge po društvenim mrežama. Ipak, niko od njih ne može da kaže da je protest njegov, osim onih koji su se jasno distancirali i osnovali sopstveni – oni mogu bar jasno da kažu da nije njihov. Nije moj predsednik, sada već i nije ni moj protest, koji se polako gasi. Ostaje po nekoliko desetina učesnika na svakoj strani, koji zasebno organizuju akcije.

Ipak, u danu inauguracije predsednika, kada kordoni parapolicije udruženi sa običnom policijom u civilu, krenu da ih čiste kao metlom sa platoa Skupštine Srbije, dolazi do izražaja njihova snaga, hrabrost i istinska vrednost. Oči u oči sa kriminalcima, nasilnicima i huliganima, koji brane vlast i Aleksandra Vučića, „čuvari vatre“ svih frakcija nastalih na ideji protiv diktature se ne povlače. Dobijaju batine, šire transparente uprkos jasnoj poruci da će biti povređeni ako to učine, guraju se i pokušavaju da puste glas.

Možete ih posmatrati sa strane i kritikovati ih, suditi o njima iz različitih pozicija i smisla njihovog udruživanja, ali oni su na kraju dobili kordon, kordon koji je mnogo „zajebaniji“ u odnosu na one na koji ste navikli, i koji su probili za budućne izraze vašeg nezadovoljstva.